Blog

Herodot i pitanje imperijalizma

Ognjen Tošović

Kroz difuzni i naizgled nepovezani narativ Herodotovih Istorija, koji obuhvata ne samo pripovedanje o prošlim događajima, nego i detaljne opise običaja poznatih i manje poznatih naroda, prožima se misao koja se tiče uvek aktuelne teme imperijalizma. Imperijalizam, odnosno težnja ka univerzalnom carstvu, u samom tekstu pripisana je Persiji, čija ekspanzija, uprkos brojnim digresijama, predstavlja kičmeni stub narativa. Međutim, upravo u tim, na prvi pogled beznačajnim digresijama, krije se srž Herodotove filosofije politike.

Naime, dve najveće „digresije“ u Istorijama posvećene su narodima koji nisu igrali gotovo nikakvu ulogu u Grčko-persijskim ratovima. Reč je o Egipćanima i Skitima, koji predstavlju dva pola, dva dijametralno suprotna naroda koja su celi svoj život organizovala oko dva kosmološka principa: mirovanja i kretanja. Ta dva principa se, kako je primetila En Vord, manifestuju na četiri nivoa: prirodu, običaje, politički režim i govor.

Egipćani, koji celi život organizuju oko principa mirovanja, slave prošlost i u izvesnom smislu pokušavaju da je „zalede“, dok Skiti, sa druge strane, celi svoj život organizuju oko principa kretanja, sebe smatraju najmlađim narodom i okrenuti su budućnosti. Skiti sebe smatraju generativnom, stvaralačkom snagom, što se odnosi i na njihov odnos prema seksualnosti. Oni, za razliku od Egipćana, u svojim mitovima i običajima ističu mušku, a skrivaju žensku seksualnost.

Odnos Skita i Egipćana prema jeziku je takođe suprotan. Skiti, koji u izvesnom smislu predstavljaju poetski narod, ne prave razliku između stvari po sebi i njihovih simbola. Jedinu iznimku predstavlja sam rat, najveća promena, koji je otelovljen u jedinom hramu koji Skiti podižu. Onom posvećenom bogu rata, Aresu. Egipćani, sa druge strane, smatraju da je svaki govor lažan. Naime, originalna misao, slična Platonovoj ideji, ostaje poznata samo govorniku, jer ona, čim je jednom izgovorena, stvara mogućnost neograničenog broja različitih tumačenja.

Ostali narodi koji se javljaju u Istorijama na različit način kombinuju elemente koji proističu iz organizacije života oko principa mirovanja i kretanja.Tako, na primer, Persijanci teže dostizanju onog univerzalnog, koje je u stanju mirovanja, dok ignorišu ono partikularno, koje je u pokretu. Taj univerzalizam se na primeru govora manifestuje kroz persijsku tvrdnju da oni uvek govore istinu. Za razliku od Egipćana koji su svesni mogućnosti različitih interpretacija izgovorene ideje, Persijanci smatraju da je ideja nepromenljiva, da ono što je interno, unutrašnje, ostaje nepromenljivo. Na taj način negiraju partikularnosti i mogućnosti postojanja drugačije interpretacije. 

Persijska težnja za univerzalizmom se najeksplicitnije pokazuje na primeru njihove imperijalističke politike. Kserks, u svojoj želji da proširi svoje carstvo sve dok se ono ne bude graničilo sa Zevsovim nebom, želi da uništi običaje pokorenih naroda. On, dakle, želi da stvori unifikovanu celinu, bez delova. Ta težnja ka univerzalnom carstvu tera politički režim da bude u stalnom pokretu, što je u suprotnosti sa težnjom njihovog uma ka mirovanju.

Kakva je posledica takve politike po ostale narode najbolje ilustruje Herodotov opis prelaska Kserksove vojske preko Helesponta. Nakon detaljnog opisa persijske pešadije, konjice, njihovog oružja i odeće, Herodot dodaje: „Iza ovih deset hiljada ređale su se desetine hiljada persijske konjice, a iza konjice kolona se prekidala na dužini od dva stadija, pa je onda išla, pomešana,ostala masa“. (Hdt.VII. 41). Podređeni narodi, dakle, gube sve svoje posebnosti. Postaju bezlična masa lišena svakog reda i identiteta, koja slepo prati svoje gospodare, čije vrednosti ujedno postaju i univerzalne vrednosti.

Poricanjem svih drugosti u svetu Kserks preti uništavanjem mogućnosti poređenja, a to poređenje predstavlja osnovu za diferencijaciju između onoga što je običaj, konvencija i onoga šta je univerzalna ljudska priroda. Na taj način bi izjednačavanjem partikularne konvencije i univerzalne ljudske prirode čovek bio lišen mogućnosti bilo kakve samospoznaje.

Iako teži prostornom univerzalizmu, carstvu koje bi graničilo sa Zevsovim nebom, Kserks ipak ostaje svestan da taj univerzalizam neće moći dostići u vremenskom kontekstu. Posmatrajući sa jednog uzvišenja kolone svoje vojske briznuo je u plač. Na pitanje svoga ujaka i savetnika Artabana zbog čega je tužan, odgovorio mu je: „Sažalilo mi se kad sam pomislio kako je čovečji život kratak i da nijedan od tolikih ljudi tu neće biti više u životu posle sto godina.“ (Hdt. 7. 46).

Herodot je jaz između običnog čoveka, bez obzira na to što je reč o persijskom kralju, i boga sa kojim ovaj želi da se poistoveti, podvukao na još jedan način. Naime, priča o ljubavnoj aferi već poraženog Kserksa po povratku u Sard uklopljena je u obrazac mitske priče o Zevsu i njegovoj ljubavnici Ijo, koja je u svom racionalizovanom obliku, kroz glas Persijanaca, prepričana na samom početku Istorija. Priča o Kserksu i Mazistejevoj ženi (Hdt. 9. 108-113) predstavlja svojevrsnu parodiju grčkog mita, jer ukzuje na Kserksovu nemoć da, za razliku od Zevsa, spasi svoju ljubavnicu.

Persijskoj težnji za uspostavljanjem univerzalnog carstva Herodot suprostavlja sam čin pisanja, kojim on uspeva da zadovolji čežnju da se svet učini jednom unifikovanom celinom, ali istovremeno uspeva i da očuva sve posebnosti naroda i njihovih običaja koji se u tom svetu nalaze. Na taj način njegovo intelektualno carstvo, za razliku od onog političkog, ne samo da ostavlja mogućnost otkrića ljudske prirode koja se krije iza brojnih konvencija, nego dostiže i onu vanvremensku vrednost koja je za Kserksa ostala nedostižna. Ta vanvremenska vrednost se ogleda i u tome da je njegova poruka univerzalna. Ona u svojoj prvobitnoj nameri nije bila usmerena Persiji, nego Atini, koja u vreme nastanka Istorija zamenjuje Persiju u ulozi imperijalne sile. Ta poruka je danas, u vreme procesa globalizacije i nasilnog nametanja sistema vrednosti, aktuelnija nego ikada.