Blog

Po-roditi jezik

Rastko Lončar

Odbor za standardizaciju srpskog jezika i Matica srpska su se oglasili usled činjenice da su u potpunosti preskočeni po pitanju bilo kakvog konsultovanja u vezi sa donošenjem Zakona koji podrazumeva i svest o „rodnoj senzitivnosti“ u svakodnevnoj upotrebi jezika.

Na stranu što se radi o činjenici da zakon pokušava da propiše jezik i način komuniciranja – pri čemu se, dakle, sasvim legitimno može usvojiti i stavka da se maloletna lica moraju punoletnicima obraćati persirajući im – ne može se prevazići činjenica da se pokušavaju izmisliti reči po iracionalnim i ni na koji način shvatljivim tvorbenim modelima. Etnopsihološki posmatrano, pre svega, to podrazumeva genetsko modifikovanje mentaliteta jednog naroda koji s razlogom nema svoje termine za sve što postoji u njegovoj svakodnevici, a oni koji su označavali jedno, sada bivaju pasivno zamenjivani stranim terminima. Pre smo govorili kadrovsko (kadar, sposoban, u vremenu dok smo verovali u radničko samoupravljanje), danas govorimo ljudski resursi, ejč ar, odnosno – ljudska potrošnost, zamenljivost (jer bolje je došlo na naš prag, kako reče Damir Avdić). A primera je, bezmalo, čitav niz.

Vreme ne bih odvajao previše na karikiranje onoga što se iskralo iz kovačnice  novogovora – to su daleko bolje učinili oni koji su za to stručni i nadležni, odnosno, institucije koje nisu konsultovane pri koncipiranju predloga ovog zakona – i postavljao pitanje kako će izgledati maskulinitivi (ako je to antonim feminitivima?) određenih zanimanja, već bih se pre pozabavio elementarnim postavkama, čisto semantičkim, koje ovaj zakon stvara kao problem sebi samom, i onda  kada dve stranke mogu na njega da se pozovu pred sudom.

Zakon je, pre svega, o senzitivnosti – da li slučajno ili namerno, ali varvarizam se uvlači i u naše zakonodavstvo i kada to ne mora – a postoji osećajnost i osetljivost. Osećajnost svakako nije najsrećniji prevod, a osetljivost, biće, može da ima negativnu konotaciju („On je osetljiv, pazi kako ćeš sa njim“, „Ona je prilično osetljiva, mislim da je bolje da je ništa ne pitamo“). Kada bismo, dakle, govorili o rodnoj osetljivosti, može biti da bi to povuklo one konotacije koje zakon upravo želi da izbegne, te se samim tim ne bira prava reč.

Ali pitanje koje je problem jeste reč rod.

Srpski jezik, da sam ja upoznat, ima tri gramatička roda – muški, ženski i, je li, srednji. A zakon treba da obezbedi „ravnopravnost muškaraca i žena“, njihovu podjednaku zastupljenost u svim spektrima ljudskog života – parafrazirano – i tomu slično.

Na stranu što se time vraćamo onoj jugoslovenskoj bolesti biranja reprezentacije po ključu i tako ostavljamo realnom mogućnost da u onim delatnostima gde bi jedan muškarac ili žena nezavisno od toga da li su muškarac ili žena bolje obavljali određeni posao od one osobe suprotnog im pola koja po ključu biva izabrana e da bi bila podjednaka zastupljenost muškaraca i žena u jednoj firmi ili ustanovi, ni ovaj problem nije suštinski vezan za ovaj zakon.

Kako rekoh, postoje tri gramatička roda, a govori se o ravnopravnosti muškaraca i žena u fizičkom svetu, gde se pravi katastrofalno veliki slobodan prostor za slobodno  tumačenje epiteta rodno. Samim tim što se ravnopravnost u zakonu definiše kao rodna, a ne polna – iako deluje da je ovo drugo inicijalna ideja – ostavlja se znatan prostor za dalje mahinacije i dopune. Pola postoje dva – kao što sama reč i sugeriše (pol-polovina; a tri polovine postoje samo u našoj narodnoj epskoj poeziji, kao lirski topos), i samim tim što bi se zakon definisao kao onaj o polnoj ravnopravnosti, to bi značilo da se može govoriti samo o dodatnim feminitivima i maskulinitivima, i da se nadamo da bi priča stala tu, što se jezika tiče.

Ali ne treba gubiti iz vida da pola postoje dva, a da se reč rod kod nas u govoru upotrebljava da obeleži i ono što bismo u prevodu sa engleskog okarakterisali kao gender. Ovde uopšte ne želim da ulazim u pitanje želje čovekove da se danas deklariše kako želi ili kako se oseća – sirotinji i radničkoj klasi je uvek bila najveća zabava kontrolisani privid slobode, taman kao i psu na dugačkom lancu lajanje na mesec – već u pitanje toga da se svesno ili nesvesno radi na modifikovanju značenja jedne reči koja sa onom, u čije se ime koristi, suštinske veze nema.

Rod je, kod Srba, zna se šta. Za rodbinu i porodicu imamo taman toliko termina koliko čitav zapad definisanih pojmova za gendere, mada se uopšte ne radi o istom pojmovnom polju. Nesumnjivo, isto, ako ne i više, vremena, treba meni da jednom Kanađaninu objasnim ko su jetrve, koliko i on meni potrebu za postojanjem cis identiteta, ali to su definicije i mene, kao Srbina, i njega, kao Kanađanina, odnosno, psihologije naših jezika i njegovih govornika. U suprotnom, ukoliko ovaj zakon nastavi da bude o rodnoj ravnopravnosti, šta nas onda sprečava da, umesto rođena kažemo cis-braća?

Dalje, ako zakon ostane o rodnoj ravnopravnosti, a govori o muškarcima i ženama, šta mene sprečava da se kroz nedelju dana deklarišem kao srednji rod muškog pola? I da me se oslovljava sa gospoče umesto gospodin? Da za sebe mogu punopravno i punokrvno da kažem da sam književno kritičarče ili esejišče? I da, pri tome, insistiram da bude evidentirano i sankcionisano svako kršenje mojeg identifikovanja sa srednjim rodom koji se osećam da jesam, nezavisno od mog pola? I da li će to ostaviti dalje prostora da se samo na osnovu činjenice da se osećam kao srednji rod, mora obezbediti prostora i za mene u okvirima jedne radne organizacije, a da bi se popunila kvota o ravnopravnosti rodova? Ne ostavlja li to prostora za zloupotrebu, uz svu dobru volju i veru u napredno i asertivno čovečanstvo? Šta me sprečava, kao muškarca, da se sutra ili prekosutra, ukoliko vidim da se negde ne traže više muškarci na poslu – a žena nisam – deklarišem kao srednji rod, gde još ima mesta? I, ukoliko se i muško i žensko deklarišu kao srednji rod, ko ima prednost? Onaj ko bolje obavlja posao za koji se prijavljuje?

 

*

 

Govorim jezikom koji nema reči koliko imaju drugi svetski jezici, ali koji i nije u onoj meri svetski koliko nije ni kolonizatorski. A upravo je to ono što se može dogoditi stupanjem na snagu ovog zakona – ne samo komični efekat kada izgovaram „centarhalfka“ ili „centarhalfkinja“ ili „centarhalfica“, nalik onom kada u „Nepokorenom gradu“ ustaše viču ilegalcima da bace „samokres“, i ne samo otvoren napad na slobodu govora i izražavanja, već i suštinska promena i redefinisanje pojmova koje je srpski narod jedino uspeo da očuva kroz svoje postojanje na istorijskoj ravni.

Nekada smo bili prisutni i u Sentandreji, u Temišvaru, u Trstu – ima spomenika, svega mi – u „SAO Krajini“, u Albaniji, Severnoj Makedoniji, Federaciji BiH. Sada sam prilično siguran da nas još uvek ima u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i u Republici Srbiji, i kroz istoriju smo pokazali da smo nesposobni da sačuvamo teritorije koje smo naseljavali, bilo da smo na njih sišli pre prvih ameba, tokom seoba ili osvajanja. Ono što jesmo uspeli da sačuvamo, jeste jezik koji je pretrpeo i nemački, i francuski, i mađarski, turski, rumunski i engleski uticaj i i dalje ostao srpski. Ne srpskohrvatski, ne regionalni, ne CSBH. Iz tih okršaja, izašao je pobednik koliko je narod mogao da prihvati kao svoje one realije koje su pojmovi označavali. Skoro kompletan naš mehaničarski vokabular je nemački, kulinarski francuski ili italijanski, softverski engleski – sve s razlogom. Ali jezik i dalje opstaje, jer ima fundamente koje je nemoguće dotaći i promeniti.

A jedan od tih fundamenata, jedan od temelja koji omogućavaju da jedni druge nakon svake istorijske katastrofe dočekamo i prigrlimo, jeste taj što smo jedni drugima, ipak, i pre svega, (na)rod rođeni. I s tim u vezi, i ne sme se dopustiti zloupotreba ovog termina u one svrhe u koje – nezavisno od toga da li nužno ili ne – može da bude iskorišćen.

Zakon mora biti o ravnopravnosti polova ako se želi insistirati na podjednakom učešću muškaraca i žena u društvu.

Zakon mora biti o ravnopravnosti džendera ukoliko se želi u naš svakodnevni život uvesti pojam transdženderizma i svih onih ostalih reči koje treba ozbiljno proučavati da bi se pokušalo shvatiti šta konkretno znače.

Zakon ne može da bude o rodnoj ravnopravnosti – ako se govori o ravnopravnosti muškaraca i žena – već isključivo polnoj. To nalaže čista logika – ne potpisnika ovog, ili bilo kog teksta, već imanentna logika srpskog jezika.