Blog

Zašto kocka nije bačena?

Dragana Zorić

Mislili ste da je dovoljno da uklonite televizore iz spavaćih i dnevnih soba, slušate kvalitetne radio stanice u okrilju vašeg doma, i da se na taj način zaštitite od neželjene stihije kontrakulture? Uljuljkanost nam daje privid komoditeta, on prestaje kada stupite na pločnike i zađete u parlog onog što nazivamo civilizacijom. Javni prostor u službi je nužnika, unakažen, kako ekološki, tako i kulturološki.
U Petrovaradinu pored crkve Svete Petke, tačnije ispred nje, stoji bilbord, prekriva polovinu ovog zdanja i plakat je prvo što ugledate. Verske institucije zaboravljene od strane svojih članova ukazuju na propast jedne kulture, i njeno potiranje. Nema potrebe latiti se agresivnijih i zastarelih alata poput spaljivanja crkvi, u savremenom dobu legalnost okrutnosti naslija opada. Dovoljno je da jedan ovakav plakat kao vispreniji, podmukliji metod prethodi njenim zidinama. Sa ovog konkretnog bilborda osmehuju se tri devojke, lepe folkerski, provokativne i nasmejane. Slogan koji prati sliku glasi: "Tri su za sreću". Jasna nam je aluzija i uloga sreće ili nesreće kada govorimo o kockanju, ono što je upitno jeste šta se ovde zaista prodaje. Devojke vas svojom senzualnošću opčinjavaju i pozivaju da zaplivate njihovim vodama, pevuše vam kao sirene Odiseju, doduše modernom kakofonijom.. Kako je ovo godina u kojoj je muzička industrija pogođena epidemiološkom situacijom i glasovi ove tri devojke, koje se bave "pevanjem, ne mogu dopreti do publike i ostvariti određeni profit, da li su onda na prodaju njihova tela? Krije li se iza ovih plakata nešto zloslutnije od utaživanja telesne požude?
Kultura je sve ono što služi čoveku da olakša svoj život. Načine za to Frojd je pisao možemo pronaći u nauci, umetnosti i opijatima, vodeći se mišlju da čitavo čovečanstvo ima samo jedan cilj, a to je da pronađe sreću. Svako doba ima svoje kulturološke pošasti, u našem je to najezda broja kladionica, spojenih sa ugostiteljskim objektima, i sada i „trećom srećom“, voljnim propagiranjem prostitucije. Kultura je i jedan program skladištenja nenaslednih  informacija, čuvanja i prenošenja na potomstvo. Lotman kog parafraziram nije računao na to budućem naraštaju možda nećemo imati šta da prenesemo. Crkva u zapećku plakata evocirala je sećanje na pripovetku „Prvi put sa ocem na jutrenje“, Laze Lazarevića. Dečak Miša vodi nas fragmentima svojih uspomena iz detinjstva, spojenih u lik oca i sliku materijalne propasti njihove porodice. U mračnom sobičku, nakon naporonog radnog dana, otac bi se odavao svojoj strasti, kartaškim igrama. Opis Mitra koji od patrijahalnog stuba porodice postaje presahla stabljika, bespomoćna da samu sebe održi u životu, pokušavajući isti sebi da oduzme, tužan je, do trenutka kada ovaj zabludeli sin ne pođe putem iskupljenja. Preko noći napušta svoj porok, ali ne bilo koje noći, noći u kojoj je uložio svoj i opstanak svojih bližnjih. Lazarević je u svojoj psihološkoj pripoveci prikazao bezdan u koji je porok sunovratio svoje žrtve, na materijalnom i psihološkom planu. Andrić nas u svom liku Milana Glasinčanina, iz romana na Drini Ćuprija, približava lakoći tog poniranja jer ono počinje bezazleno kako bi potom preraslo u ništavilo. Milan je takođe tražio svoju sreću u mračnoj zadimljenoj mehani, ali je odigrao na mostu svoju poslednju partiju, sa đavolom samim. Uloženo sa ovog sveta već je bilo izgubljeno, igrao je sada za onaj svet, u svoju dušu.
 „Život je igra“  kaže slogan lanca ovih kockarnica, i ove devojke pozivaju vas da se igrate sa NjIMA i sa NjIM. U gore navedenoj rečenici preporučuje nam se da stavimo glavu u džak, obavezno ispunjen novcem. Igra aludira na nešto benigno, bezazleno i nevino, a ničega benignog nema u poruci da moj i vaš život nema vrednost, kao ni životi naše dece, i generacija koje sada pomamno hrle u ove „igraonice“ koje vam spolja napadaju nervni sistem episvetlima, dok se unutra ne obrete u mračnom ambijentu katakombi. Hronos nije zaustavio kazaljke u čast  posetiocima, ono što nas navodi na pomisao da one stoje jeste veštački stvorena atmosfera noći, noć je vreme nerada, dan ovde nikada ne počinje, a ne može početi ni stvarnost. Smena dana i noći nastala je u tradiciji kako bi čovek mogao da zna kada da obavlja određene poslove a kada da spava i odmara. Pomenuti likovi iz književnosti, poznavali su ovu razliku, i živeli su u vremenu kada ova vrsta poruka ne samo da nije bila rekamirana i dostupna, već je i bila osuđena od strane društva. Luksuzu se odavala nekolicina, ona nekolicina koja je mogla da ga priušti. Prvi hotel koji je izgrađen i koji se spominje u Andrićevom delu, bio je mesto privilegovanih gostiju. Ovde se smelo kartati i piti ali samo ako ste pripadnik „više kaste“  pod budnim okom vlasnika i civilizovanoj atmosferi. Danas je nemoguće da prođete jednim bulevarom našeg grada a da vas na svakih petsto metara ne zaslepe svetla kladionica. Nameće se pitanje da li je ovo još uvek stvar izbora? Većina posetioca jesu pripadnici muškog pola ali kako oduvek idemo ruku pod ruku nisu ni žene u u manjini, u ovom slučaju su saradnici, svojom fizičkom pojavom, kao jedna vrsna i svrsihodna reklama. Žene su ovde alat i u službi su sredstva pomoću kog ostvarujemo tu uvek željenu sreću. Kratak osvrt likovima iz naše književnosti, zarad jaza u godinama i nastalim promenama u njima. Potrebno je spomenuti Stankovićevu Sofku, Sofku koja gleda muškarce ne skrećući pogled kao Milica, devojka iz naše narodne pesme, koja gleda u zemlju, pokazujući time svoju skromnost i poštenje. Tišminu Veru Kroner koja plesom postiže željenje slobode svog tela, i to isto telo izlaže suncu i pogledima, takođe ne strahujući od susreta sa mušarcima. Patrijarhat kao takav doneo nam je likove ovih "buntovnih junakinja" u doba kada je ženina uloga bila jasna, a to je da učestvuje u održavanju domaćinstva i nastavku loze. No, ovo jeste doba kada imamo svu slobodu da se izrazimo kao žene, i da naša uloga ne bude samo jedna, pitam se šta je to što biramo? Bilborde na kojima odlučimo da PRODAJEMO i da SE PRODAJEMO. Biramo li da svoje sugrađane napastvujemo sa plakata, sa jasnom porukom: POSEDUJ ME, KUPI ME! ZAIGRAJ SA MNOM!
I bi tako, kako ove plakatirane zapovesti zaiskaše, prosečan primerak homosapiensa nastani moderne pećine, bez mogućnosti da iz njih izađe. Reče ženi da neće danas pokupiti decu iz vrtića, i da para za večeru nema, ali je ulovio ribu od tri želje i srećan je. Prođe pored njega evolucija, dok je u u tmini prostirao svoje darove pred one naše sirene, dade iz pandorine kutije najdragocenije, no ono ne beše nada, već vreme. Vreme koje mu niko više ne mogaše vratiti. Sirene mu pod onim raskalašnim svetlima izgledaše kao suđaje iskeženih lica. Presekoše mu nit, poslednju koja ga je vezivala za javu. Izađe iz pećine, sed, ostareo, zaveštavši sinu prvi tiket koji je dobio, i ostavljaljući mu u amanet svoje navike. I uze njegov podmladak taj tiket i upsutsvo, i napravi od toga stil života. Ne izgradi i ne stvori ništa, ne ostavi ništa iza sebe. Potroši se, onako kako se troši jedna karika u lancu potrošačkog društva.
Dođe era u kojoj porodica više nije postojala ni kao reč a kamoli pomisao.

Zašto mislim da kocka nije bačena?
Upozereni ste da stižete pred Rubikon.
Došlo je vreme kada sav kal društva isplivava na površinu, zarad sopstvene egzistencije. Kao onaj talog od kafe koji slučajno povučete sa poslednjim gutljajem i namrštite se. Sve češće se mrštite, sve češće se osvešćujete. Posredstvom njega stičete bistrinu. Zaćetak rešenja jednog problema jeste njegovo uočavanje, kad ako ne sad?
I kako se Andrićevo delo o kom sam pisala završava, ja ću završiti moj tekst tim pogodnim citatom, o materijalnim i duhovnim građevinama ostavljenim nama.

,,Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek
nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati
trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i
bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i
nestati sa sveta. To ne može biti''.

Zaista, to ne može biti.