Blog

Umetnost nejednakosti i profita

Filip Marinković

Jedna od najznačanijih metafora iz Orvelovog opusa, koja je ujedno i lajtmotiv današnjeg diskursa znanog kao globalizam govori o tome da su sve životinje jednake, ali i da su neke životinje jednakije od drugih. Globalizam u svom izvornom, iz današnje perspektive i utopističkom smislu reprezentovao bi prvobitno međunarodnost, odnose različitih kultura koje se međusobno ne isključuju, već intenzivno sarađuju, odnosno nude ono što je njihov sopstveni identitet drugima kao što jednako primaju k znanju i identitet drugih kultura. Jedan od svakako najlepših primera primene takve mogućnosti dao je romantizam sa Geteom na čelu, koji se istovremeno bavi nemačkom legendom o Faustu i uvođenjem termina Weltliteratur, odnosno ideju svetske književnosti za koju je smatrao da ne treba da bude ograničena nacijom kojoj pripada.

Otvorenost prema drugima dakle, odnosno pojam free market-a bio je utemeljen i znatno pre globalizacije, čak se može govoriti da je zapravo bio tu oduvek. Šta se to onda promenilo danas u njegovom diskursu, pre svega u umetnosti? Gete je svetsku literaturu poštovao iz razloga njene raznolikosti i različitosti, dok je današnjica u potpunoj opoziciji takvom viđenju sveta. Ukoliko danas posmatramo film i njegove savremene najdominantnije tendencije ( a tu pre svega mislim na filmove iz parka zabave i ničeg drugog, opšte poznatijeg kao Holivud) mi zapravo vidimo da su sami njegovi začeci globalni i okrenuti ka celom svetu u svom nastajanju. Kako bi jedan film mogao u samom nastanku da se obraća velikom, zapravo ogromnom broju ljudi iz celog sveta, izuzev par zemalja poput Kine, u koju američka kinematografija još uvek u potpunosti ne dopire, takav diskurs bi zapravo morao da smanji na minimum sve razlike među njima, što ujedno i sužava opseg obrada savremenih problema današnjeg društva ili bilo kakve kritike. Gledaocu kome se takav film servira, moraju sve okolnosti da budu poznate, pa otuda opšte, ustaljene teme za koje se u prošlosti već utvrdilo da su inkasirale prihod, a danas, zahvaljujući naprednoj tehnici i propratnim efektima scenario može biti i gotovo bezvredan. Naravno, može se tvrditi da onaj ko ne želi ne mora ni da gleda filmove iz Holivuda ali je priča znatno kompleksnija. Priča zapravo podseća na stanje u književnosti, ali i u muzici, vajarstvu i slikarstvu. Jedan pogodan primer takvog stanja u književnosti, pronašao je i Jost Smirs u knjizi Umetnost pod pritiskom, koja je između ostalog i osnovna inspiracija ovog teksta, a odnosi se na američku organizaciju Modern library koja je na sebe uzela zadatak da napravi listu 100 najboljih knjiga 20. veka. Ukratko, u tih 100 knjiga, devet autora su žene, tri autora su afričkog porekla i samo četiri knjige su izdate pre 1975. godine. Modern library je nastao iz kuće Random house koji pripada grupi Bertelsmann. Naravno, iz pomenute grupe zastupljeno je 59 izdanja od ukupnih 100. Tržište interesa i ekonomija su preovladali nad umetnošću koja se polako pretvara u industriju. Možemo li dakle govoriti o demokratiji kao sinonimu globalizacije? Mislim da ne.

Tamo gde ima industrijskog aspekta, tu je zastupljen i onaj ideološki. Bendžamin Barber se, u bližoj prošlosti, tačnije 1999. godine upravo osvrće na moć zvuka i slike za koje navodi da su oduvek korišćeni za propagandu, a prava bitka u ovom trenutku vodi se oko toga kome će biti dozvoljeno da kontroliše svetske slike i da na taj način prodaje ( ČITAJ: PRODAJE) određeni način života, određenu kulturu, određene proizvode i određene ideje.

Tu je naravno i delokalizacija, nedostatak kritike, i sistematska reprodukcija umetnosti. Vlasnici korporacija guraju isključivo svoje interese, i naravno antidemokratski su nastrojeni prema svakoj odluci koja postavlja znak pitanja na postojeća društva, a kritičke debate nikada, pokazalo se i ranije, ne doprinose stvaranju maksimalnog profita. Tako je i umetnost koja u svom središtu ima duboku zabrinutost i dublja promišljanja skrajnuta u drugi plan. Umesto toga ponuđena nam je mass media zabava poput one ponuđene rimljanima pod sloganom: hleba i igara. Hleb je danas irelevantan.

Pirati sa Kariba, deo pod nazivom ,, Na kraju sveta“ zvanično je najskuplji holivudski film sa budžetom od 342 miliona dolara. Film je zaradio 964 miliona zahvaljujući čitavom nizu drugih medijskih oblika u korenspodenciji sa samim filmom: video igre, prostori za nastavke, tematski parkovi, knjige, odeća, igračke, slikovnice, reklame, muzički spotovi i čitav niz potrošne robe sa brendom i licencom na njemu. Svedoci smo spajanja zabave, informacije i advertajzinga, kako je Tomas Šac pisao 1997. Još jedna stvar interesantna je sa ovim filmom, a odnosi se na sam njegov naslov, tačnije na lokaciju na koju upućuje. Ipak, znamo li mi neki karipski film? Zašto bi severna američka produkcija odlazila na jug i pri tome davala toliki novac? Poznato je da se, recimo i u Maroku godišnje izda i do hiljadu dozvola za stranu produkciju, dok domaća skoro i da ne postoji.

Odgovor je znatno jasniji i u primerima iz ostalih delova sveta. 90% filmskog tržišta u SAD-u kontroliše ukupno osam distributerskih kompanija. U Evropi, taj broj je nešto manji, oko 85% filmskog tržišta. Čak i u Francuskoj, taj procenat iznosi 68%, a samo 27% kupljenih ulaznica još 1997. godine bio je za francuske filmove. Filmovi snimljeni u drugim zemljama privukli su 5%.

Krajem proteklog milenijuma u Turskoj se snimalo više od 300 filmova po godini, ali je sporazumom o slobodnoj trgovini već 2001. snimljeno ukupno 12 filmova. Takva situacija na početku milenijuma može se pronaći i u Brazilu, koji je osamdesetih snimao 100 filmova godišnje, a deceniju kasnije – 10. U Meksiku, proizvedenih 150 filmova opada na manje od 10 proizvedenih, dok se u Indoneziji 1991. u kojoj je proizvedeno 119 filmova taj broj, samo godinu kasnije smanjio na 12, što je ujedno i najbolji pokazatelj da je multikulturalnost globalizacijom zapravo osakaćena, ako ne i u potpunosti uništena usled neravnopravnog tržišta, koji se svodi na zakon jačeg i bogatijeg, jer enormni budžet nekog blokbastera može biti jednak i decenijama proizvodnje u nekoj od zemalja trećeg sveta. (To nije slučaj samo sa zemljama trećeg sveta, kao ni sa samim filmom. U Velikoj Britaniji, kuća Waterstone, koja je samo jedna od grupa konglomerata EMI drži u svom posedu 200 knjižara pa je sudbina malih nezavisnih izdavača krajnje predvidljiva).

Može li se onda govoriti o mogućnosti izbora ili je reč zapravo o mogućnosti izbora jednog nametnutog, serviranog izbora? Možda reči Slobodana Vladušića u knjizi Crnjanski, megalopolis takav stav definišu konkretnije: Holizam tipa sve je jedno, ne postoji da objavi istinu da je zaista sve jedno, već da bi legitimizovao da jedno vlada svim.

Takva industrijska politika katastrofalna je za filmsku kulturu, bioskopi se zatvaraju za neameričke filmove jer ne privlače dovoljno publike, ali je istina zapravo ta da većinska publika više i ne zna za postojanje drugih. Globalizacija je svakako tu, ali nastavak američke globalizacije, kako ju je video Gorbačov prilikom obraćanja Bušu u članku Gospodine Buš, svet ne želi da bude američki u listu Washington post, bila bi greška. Svet je mnogo kompleksniji i realniji od proizvedenih očekivanja Holivuda čije iluzije iluzionističkog društva jesu potpuno van dometa najvećeg broja ljudi širom sveta, pa i u Americi (siromašnoj masi se tako serviraju filmovi koji su više pravljeni za bogate pojedince, poput Majkla Džordana koji je za jednu reklamu za Najki plaćen koliko i na godišnjem nivou pogon radnika iste firme, koji se inače sastoji od 30.000 žena u Indoneziji, zemlji u kojoj se takođe, u velikoj meri, izvoze takvi filmovi). Jedna zemlja pod upravljačkim kormilom nekolicine koja zadovoljava potrebama celi svet brzinom i kvantitetom, može samo da našteti kvalitetu, a rangiranja i dolari mogu postati jedini preostali načini na koje bi ljudi izražavali šta im se dopada. Naravno, toj nekolicini to bi svakako bio primarni cilj. Tako bi Pirati sa Kariba mogli da postanu ne samo najprofitniji već i najbolji film ikada, a mnogim već i jeste (Ja još uvek smatram da su to nemački film Metropolis iz 1927. koji sam pogledao po preporuci jednog prijatelja i Farenhajt 451 iz 1966. iako se ovaj tekst uglavnom sastoji od brojki i zarada).

Fokusirajući se na globalne kulturne trendove iz američke masovne kulture i šta je to što isti mogu danas da ponude, Entoni Smit se sa pravom pita: Da li oni stvaraju novu kulturu, novi stil života koji je takođe način života, onaj koji može utešiti ljudska bića usled gubitka i žalosti i smrti? Kakva sećanja, koje mitove i simbole, vrednosti i identitete, može ponuditi takva globalna kultura koju uglavnom pokreće komercijalnost i u slučaju umetnosti, organizuje samo šačica kulturnih kongolomerata koji funkcionišu na globalnom nivou, kako ih opisuje Smirs i koji kreativni izraz, kakav poseduje samo umetnost postavlja kao najvredniju potrošnu robu 21. veka? Samo, ( Pitanje, podrazumeva se, nije upućeno Dejmijenu Herstu) hoće li se na kraju i umetnici sa tim složiti?

Tekst prvobitno objavljen u časopisu KULT.