Blog

Pod senkom polemike Miloša Crnjanskog i Milana Bogdanovića 1932.

Ideološko čitanje u srpskoj književnosti: iskustva iz književnog života (prakse)

Vesna Kapor

Stanje na srpskoj književnoj sceni, i danas se jasno može čitati  kroz čuvenu polemiku Miloša Crnjanskog sa Nolitom iz 1932. godine, koja je trajala svega desetak dana, ali je pokazala  kuda će ići i kako će se, na fonu društveno-istorijskih zbivanja, razvijati srpska književnost.

Kroz niz primera-crtica, zabeleženih skoro vek posle, a koji bi se mogli nazvati i lapsusima sadašnjice, kad ne bismo, već, imenovanom polemikom, bili opomenuti na oprez, može se ispratiti i sagledati stanje naše književnosti. 

Pod književnošću se  ne podrazumeva samo njena umetnička sadržina; to je čitav sistem-mreža delatnika na putu do čitaoca: pisac, kritičar, teoretičar, istoričar, izdavač, štampari, novinari, javni debatni-tribinski  poslenici. Svi smo zajedno na istom poslu, a u svetlu novog doba prilično delatno osamljeni.

Ceo proces vezan za knjigu liči na proces proizvodnje nekog artikla u fabrici: više mašina u odvojenim postupcima izbacuju na kraju traženu robu, koju naknadno cela mašinerija, takođe, samo druge vrste (prodaja, marketing) obrađuje, dorađuje i  plasira u upotrebu. Nimalo nalik humanističkim predstavama o stvaralaštvu. Večito pitanje da li je knjiga roba, i (ili) kad ona postaje takvom, ostavićemo po strani i okrenuti se temi zajedničke kulturne misije vezane za književnost, a tiče se svih pobrojanih učesnika. Primećuje se (praštajte ako sam u zabludi) u mnoštvu i neprestanim mnogim književnim događajima i situacijama, kako je svako zaokupljen sopstvenim poslom i ulogom,  i kako se malo dotiču istinski sve nabrojane strane u ovom procesu.  Naučnici, koji bi trebalo da budu  najrelevantniji kritičari, zaokupljeni sticanjem zvanja, priterani sakupljanjem bodova, neprestano na projektima, deluju kao skupina potpuno van celine, iako duboko u tom poslu. Deluje, čak, ponekad kako su živi pisci veliki teret svima. Kako je svima potrebna samo knjiga-roba preko koje će svako doći do svog cilja-statusa. Od izdavača preko prevodilaca i kritičara. 

Pisac je, često, potreban i poželjan, samo ukoliko i sam ima neku društveno-socijalnu funkciju  koja se može uklopiti u mrežu nekog od sistema.

Srpska književnost deluje čas kao uglađena igra različitih ideoloških premisa u kojoj se svaka strana pravi kao da drugi ne postoje, čas kao Karađozovo pozorište, a ponekad zvuči i kao Gluvo glamočko.

Pišem ove redove, iz samog književnog života-prakse,  kao pisac i urednik, a povremeno i kao tumač nekog dela.

Iskustvo iz prakse  pokazuje da ideološko čitanje ne obuhvata samo teorijski princip, već se rasprostire i na sve segmente vezane za književni život.

Kao prvu crticu, prilažem sledeću priču.  Pre nekoliko godina, na vest da ću prirediti veče Miroslavu Toholju, mladi kolega koji je uređivao jedan važan program u Beogradu, a docnije nagrađen stipendijom u inostranstvu, pitao je sa dozom ironije, da li ću stvarno praviti veče “tom čoveku”.  Više puta, sa nevericom velikog znalca.  Na pitanje da li je čitao nešto od pomenutog pisca, naravno odgovor je bio ne.

Iskaz je, razume se, zasnovan na piščevom vanknjiževnom životu i poslenikovom, takođe, vanknjiževnom ideološkom opredeljenju. Dakle, čitav naš književni život duboko je u mreži ideološkog čitanja i podleže predrasudama bez pokrića. 

Sledeća  slika: mlade profesorke književnosti žale se kako su deca „kičasta i bez ukusa“, i kako ih guše  Dučićevom i Desankinom patetikom. Sve ovo može biti ispričano na niovu doskočice, ali zapravo pokazuje neke simptome dubokog društvenog  poremećaja. Ti ljudi došli su sa katedre za srpsku književnost, pobogu, i zar ne bi trebalo da su čuvari jezika i kulturne baštine, zar ne bi  trebalo da razumeju duboko različite književne izraze, epohe i stilove, da razumeju smisao utemeljenja i duha sopstvenog identiteta?  Potom često se čuje: ne čitamo domaće autore, ali obavezno će navesti nekoliko imena tzv. regiona.

To su uglavnom mladi ljudi  bliski  po ukusu i shvatanjima, postmodernizmu, ali kako je moguće onda, da  ne razumeju i ne znaju  šta je pisao M. Toholj?

Takođe poznajem osobu koja je pisala Ministarstvu sa molbom da se epske pesme izbace iz gradiva i lektire, jer su  krvoločne i frustriraju decu; istovremeno, njena deca su igrala najagresivnije igrice na mreži. Pritom, ta osoba nije orijentisana “regionalno”, dapače, ali  bi volela da, recimo, Jergović ili Dežulović (spisak je poduži) uđu u lektiru ako je moguće (jer su tako zabavni!).   

Šta se može razumeti i čitati kroz ovakve pojedinačne slučajeve? Da je ideološka matrica protiv sopstvene književnosti i nasleđa raširena i dominantna. Moguće je da deo naučne zajednice ne stiže da primeti takve stvari obuzet stalnim sticanjem bodova i osmišljavanjem tema za međunarodne projekte, a deo je okrenut baš takvim projektima, kroz koje se, na različite načine, obesmišljava književna istorija i tradicija.

Dakle, na više nivoa se odigrava ovaj proces, sistematično i sveobuhvatno.  Pri tome praktičan deo, onaj vidljivi (ne obavezno zasnovan na estetskom principu), obavljaju mediji i urednici programa. Nema nikakve kulturne politike, ili bar nema konsenzusa o njoj. Svako ima slobodu da bira ili odbacuje, i pri tome ogrešenja mogu da budu i na potpuno nesvesnoj ravni (na nivou ličnih afiniteta ili interesa) ili pak, na smišljenoj aktivnosti na tragu neke od ideologija ili prosto, iz čistih materijalnih pobuda,  jer se takve usluge, često, i nagrađuju. Tako je medijski i javni prostor prva linija delovanja na javnost. Ko prođe tu Scilu i Haribdu, tek posle toga, često, sledi istinska percepcija dela. Ponekad su te prve informacije  iz medija orijentir i samim kritičarima. Počevši od toga da je to prva informacija do toga da se prema tome ko organizuje program, ili ko pravi priloge o knjizi,  mnogi kritičari orijentišu. Važno je dopreti u medije, u javnost; i na osnovu toga otvara se jedno polje koje pisce može učiniti nosiocima moći (u pogledu uticaja na mase, što svakako ne isključuje iskazivanje neke ideologije).

Sledeća stavka su izdavači. Tamo gde se ne vode komercijalnim motivom (u tom smislu je broj prevodnih naslova vidno veliki), onda svoje autore biraju i preporučuju prema izvesnim ideološkim konceptima.

Književna scena, nevezano za dominantne ideološke struje, s druge strane, trenutno živi u nekoliko paralelnih sfera u kojima svaka ima svoj sistem, i  prva podela, danas, bila bi na mrežne pisce i papirnate pisce. Na mrežama je bezbroj portala, udruženja, klubova... Svaki od njih ima svoju hijerarhiju i teoriju. Od neoavagardista, neokomunista, do neoromantičara i postpostmodernista.   Mnogi izdavači prave festivale i sajmove, skupove koje bez ikakve griže savesti nazivaju svetskim, evropskim,  ili nekim drugim opštim imenom, a pri tome na tim sesijama učestvuju samo pisci koje sami objavljuju.  Pri svemu ovome (pri prvom pogledu na učesnike) vidljivo je prisutna podela na najdominantnija ideološka opredeljenja  koja se poklapaju sa trenutnim geopolitičkim trendovima: opredeljenje za tzv. evropski ili zapadni globalističko-liberalni  model  ili nacionalno-identiteski. Prema tome se uglavnom i naziva i  Bog u književnoj čaršiji.

U školama, tumačenje dela pokušava da se svede na upotrebljivo-ideološko čitanje korisno za formiranje svesti, zapravo književnost se  dominantno svodi na  ideološko oruđe  pomoću koga se unose novi modeli mišljenja i samim tim promena sveukupne društvene paradigme. Preporuke za analiziranje dela više nemaju uporište u estetsko-umetničkoj sferi već su smišljeno vođene više kao političko-sociološka anketa.

Mi smo kolonija strane knjige, ukusa, stila i ideja, odzvanja kroz srpsku književnost Crnjanskova poruka.

Opsesivna ideja novog veka jeste individualizam i lažna pobuna.  Komfor je cilj kome se teži. Beležeći svoje vreme, okrenuti sopstvu, pisci iznova i iznova uranjaju u  svet kao  stranci, i osamljenost, tužna i duboka, karakteriše njihove poetike. To je možda najdominantnija struja u srpskoj poeziji novog veka.  Skoro je jedan izvrstan pesnik na mrežu postavio obaveštenje: ne obuzima me nikakav osećaj pripadnosti bilo kakvom kolektivu. Ovim je sebe izneo na licitaciju kao poželjan za možda, ipak, sve,  vrste pripadanja.

Zatim, pojavio se snažan talas aktivističke poezije čiji autori snažno kritikuju neoliberalizam, a upravo su korisnici njegovih fondova. Od anarhista do mladih komunista po javnim i glasnim proklamacijama, pod snažnim uticajima ideoloških teorija, ova grupacija deluje veoma dominantno. Ni njih, kao i onog pesnika,  ne zanima nikakav identitetski momenat.

Kroz prozu se takođe obrađuju poželjne teme. Veliki broj pisaca  kao mantru koristi  devedesete, nacionalizam i Miloševića, neretko prilično nategnuto, površno i prozirno. Uopšte poželjnost i dopadljivost drugom dominira srpskom književnošću.

Imajući u vidu višedecenijsko  komunističko i socijalističko formatiranje svesti, dakle ideološko, mnogi važni pisci, kao i kulturni radnici, zapravo njihova imena i dela,  stigmatizovana na razne načine, sad, izlaze u javnost kao nezaobilazni deo nacionalnog književnog opusa. Objavljuju se njihova dela, organizuju skupovi i tribine, ali medijski je to sve u senci političkih događaja. Nominalno ih postavljamo na mesto gde su zaslužili, ipak, ako taj proces ne obuhvati i školsku lektiru i gradivo, ne samo oni, nego celokupna nacionalna književnost  biće samo senka u neoloberalnoj globalnoj dominaciji zanimljivog i čitljivog štiva, čiji autori su, pri stvaranju rukovođeni dominantnom idejom i snom o prevodu  i ekranizaciji dela (kad je reč o prozi). Stoga jezik u književnosti postaje rastresit i jednostavan, lako prevodljiv. Pri izboru tema apstrahuje se pripadnost sopstvenom kulturnom kodu i jeziku. Imamo već ustaljene motive novog sistema vrednosti, prepoznatljive i u najdaljoj tački civilizacije; recimo pokvaren bankomat, škripa guma, kafa iz starbaksa koju neko ispija, modeli patika, kontejneri, mobilni telefoni...To se sad naziva opštecivilizacijskim mestima kulturološkog i egzistencijalnog prepoznavanja, i samim tim i pripovedanja. Tako se između dve ideološke istorijske tačke: komunizma i neoliberalizma srpska književnost u svetlu kulturne politike javlja kao nedefinisano područje vrednosti.

Dakle, ako u školski program ne uđe knjiga Ratni drugovi S. Vinavera, ili neka priča Dragiše Vasića ili Grigorija Božovića, neka stranica Krakovljevog dnevnika, sav posao oko objavljivanja tomova njihovih dela, biće samo puko vraćanje duga istoriji.

Da tako trenutno i  jeste, govori  činjenica da su  u naše škole ušla aktivistička književna udruženja čiji autori i urednici su potpisivači  besmislene Deklaracije o zajedničkom jeziku. Pod simpatičnim imenima: zmajčići, krokodilčići, biberčići... itd... ko bi uopšte i posumnjao da imaju neku ideološku  platformu, te slatke dečje igre.  Shodno tome, a u skladu sa inovacijama i trendovima u  obrazovnom sistemu, deluje kao da se, naročito u osnovnim školama, delo instrumentalizuje u potrebe i spram ideologija novog veka.

Komedijant slučaj ili nešto drugo, ali dok na jednoj strani ispravljamo istorijske nepravde, na drugoj se isti proces odvija pred nama, i svi smo saučesnici.  Književnost je podeljena, ne samo na dve pomenute, ponovo dominantne struje, nego se književni život odvija na bezbroj slojeva. Skoro da je nemoguće imati uvid u ceo spektar književnog života. Pri tome, mnogi od stvaralaca nisu zainteresovani ni za kakav status, drugi pripadaju internacionalnoj struji, treći regionalnoj, četvrti duhovno-religioznoj...

Nacionalnu kulturnu politiku kao koordinatni sistem, a ni kao registar  vrednosti, izgleda,  nije moguće uspostaviti niti definisati. Od Republike Srpske preko Crne Gore, širom Evrope, Amerike i Australije, gde god da živimo ili smo raseljeni, piše se i stvara na srpskom jeziku. Nažalost, sve su to trzaji, rascepljene niti, ukorenjene u potrebi za maticom koja je i sama dezorijentisana i bez snage da uveže sve u jedno tkanje. Tako je, recimo, skoro nemoguće organizovati gostovanje pisca iz bilo koje srpske tačke, u matici (i obrnuto), a da bude dostojno čoveka, sem, naravno ako to nije u skladu sa nekim političko-ideološkim opredeljenjem ili ličnim poznanstvom.

Upravo pristigla vest da je Radomir Uljarević dobio nagradu u Srbiji kao strani pisac, potkrepljuje potpuno bunilo na književnim koordinatama,  i odsustvo nacionalne kulturne politike i svesti.

Iako će mnogi, deklarativno, uvežbano, mada mnogi i nevoljno, posvedočiti  da je delo posebna celina u odnosu na pisca i njegove stavove, u praksi se malo ko pridržava tog čina, o čemu svedoči pomenuto iskustvo vezano za pisca Toholja. Kad bi, inače, ti mladi poslenici u kulturi spustili svoje ideološke zavese i istražili književne reference ovog pisca, nemalo bi se iznenadili koliko im je poetički blizak.

Međutim, u veku turbulencije, u veku površnosti, vođeni naoko nevidljivim silama, u medijima se pojavljuju uglavnom glasnogovrnici autošovinističkog narativa, i nekako volšebno svrstani u građansku elitu, promovišu  deplasiranje sopstvene istorije, kulture i identiteta. Tako se nastavlja mučna priča, utvrđena naslovljenom polemikom u kojoj se zgodnom manipulacijom i usled komplikovanih sila istorije, udružuju leve snage sa tzv. građanskom inteligencijom, a protiv jednog pisca koji, kao i u mnogo drugih slučajeva, precizno razumevao suštinu i svojim delovanjem naznačio ono što će doći. 

Navedene priče  iz našeg savremenog književnog posla i života,  dovoljan su primer iz koga se može zaključiti da je  paradigma naše stvarnosti još uvek 1932. godina i naša književnost  kao da je zaglavljena, još, uvek u polemici Miloša Crnjanskog i Milana Bogdanovića.

 Crnjanskov tekst Mi postajemo kolonija strane knjige oličava ceo vek srpske književnosti.

Stoga nekoliko redova iz Polemike kroz koje je i ovaj  “izveštaj  savremenosti”  putovao, vredi pamtiti:

-O našoj knjizi malo ko vodi brigu.  

-Mi razume se ne želimo da se ogradimo kineskim zidom od stranih književnosti, niti da tražimo favorizovanje svake banalnosti ako je naša.

-U našim knjižarama najveći deo je poreklom strana roba. Posledica njene prodaje nije razvitak naše književnosti, a ni dizanje nivoa naše sredine.

 -Mentalitet idućeg pokolenja, da ne govorimo o sadašnjem, stvara se, na osnovu tuđinske knjige, u tuđinskoj atmosferi.  Posledice toga ne treba valjda naročito tumačiti.

-U tom grdnom zastoju naše savesti za našu književnost, odgovornost snose u prvom redu, naši književni krugovi, naši književni časopisi koji i sami stpoje u vezi sa reklamom strane knjige, naše književne ustanove koje su zastarele, pa i naša štampa koja za tuđe nema strogosti dok za našu knjigu nema mesta.

Na koloseku ove polemike, dakle,  jasno se može ocrtati i današnja situacija i kao stanje i kao ostvarena budućnost, nepovoljna, u kojoj stojimo kao pred svršenim činom, a opet verujući da se može preokrenuti bar za jedan podeok svest u ovom kolonijalnom poslu.

Apel protiv Crnjanskog,  upućen svim javnim radnicima  U odbranu književnog posla koji potpisuje mnogo imena oba dominantna toka: i građanski i i levičarski,  ostavlja gorak ukus, jer:  ili odista nisu razumeli  očiglednost onoga o čemu Crnjanski govori, ili su razumeli, ali shvatili ono što će doći pa su  legitimetemt dali „evropskim, internacionalnim vrednostima”, primećuje prof. Milo Lompar u knjizi Crnjanski, biografija jednog osećanja.

Ova polemika je, dakle, paradigma celog veka, jer se kroz nju prate mnogi kulturno-politički procesi na našoj književnoj sceni. Iako je kratko trajala, ta polemika osvetljava suštinski problem našeg identiteta: večiti snobizam, strah da se ne ispadne palančanin  koji i danas, dominantno određuju javne koordinate. Uklanjanje tragova  koletivnog i tradicionalnog je najpoželjniji model uspeha. I u toj funkciji se kroz književna dela i danas pomera svest kolektiva, tako da književnost, kao i fudbal, samo na suprotnoj strani vidljivosti, postaje glavna sporedna stvar na svetu.

Ni  danas, kao i onda, našim kulturnim elitama kao da nije jasna tad  ocrtana Crnjanskova ideja: ne oponašati tuđe modele, ne odricati se posebnosti sopstvenog kulturološkog koda, nego ga negovati,  modernizovati i odašiljati u svet. A pre svega sopstvenu javnu svest privesti suštini svake ozbiljne kulture: dubokoj samosvojnosti  koja baštini sopstvene i opštecivilizacijske temelje, što znači  ne odbacujemo strano, samo iskazujemo ono što baštinimo: svoj identitet. Za ceo ovaj proces, potrebno je da se celokupna književna  zajednica, i šire, brinući o književnosti, brine o sebi.

I traje ta borba, ta polemika, kao suštinsko pitanje, klatno se neprestano pomera. Reka reči buja.  Ipak, danas nema  Crnjanskog međ piscima, nema nikog ko bi stao sam na trgu i otpisao poslenicima kolonijalne svesti: Meni ne trebaju ni od koga potpisi, ja stojim sam za sebe, u odbrani naše književnosti. Javnost neka bira. 

Savremena srpska proza, Trstenik