Blog

Krst masona na plećima frilensera

dr Stefan Pajović

Od kada je sveta i veka, pojam individualne slobode je suštinski postojao samo u jednom obliku: kao ekonomska sloboda. Bilo da se radi o Afroamerikancu robu, obespravljenoj domaćici ili homoseksualcu, politička sloboda dolazi prirodno tek kada se ostvari načelo ekonomske slobode.

Stoga su tirani uvek pokušavali da potlače sopstveni narod kako bi on bio privredno zavistan od vlasti. Zbog ovoga, pojam individualne slobode ne postoji na Istoku; on je importovan sa Zapada. Ali kako se ekonomska sloboda proširila kao požar Evropom?

Sve je započelo u grotlu neslobode: sponi Katoličke crkve i apsolutističkih evropskih monarha. Naime, kada je došlo vreme da se podižu bazilike u slavu Gospoda, jedini koji su mogli da iznesu tako obimne građevinske projekte koji su neretko trajali vekovima (primera radi, pariski Notr Dam je građen 182 godine) bili su profesionalni zidari. Oni su istovremeno bili i arhitekte i predradnici, što su bile veštine nepojmljive za kler, plemstvo i naročito raju.  

Ovaj sloj stanovništva predstavlja manje-više prve istinski slobodne ljude unutar ustrojenog društvenog poretka. Kasta slobodnih zidara (da, tih slobodnih zidara) jeste prvi stalež koji je uspeo da se uglavi između plemstva i obespravljenih sebara i započne društvenu revoluciju koja je dovela do čuvenog načela da su svi ljudi rođeni jednaki. Nadalje, bilo je sasvim prirodno da se slobodni ljudi punih buđelara udruže i obarazuju lože.

Bez želje da ulazimo u potonju istoriju masona kao tajnog društva, njihovi počeci su bili poprilično jednostavni, kao uostalom i čitava istorija ljudskog roda. U staleški surovo podeljenom društvu, oni su bili prvi koji su zadobili ekonomsku nezavisnost i mogućnost da samostalno donose odluke jer nisu zavisili niti od kraljeve samovolje, niti od mušičavosti verskih poglavara. Srednjovekovni zidari su bili ljudi 21. veka deset vekova pre nas.

Ovaj društveni proces nije istorijski događaj zakopan pod naslagama vremena. On je i te kako živ i predstavlja primer kako se zadobija istinska sloboda. Jedan od mnogobrojnih primera kako se epska borba pojedinca za sopstvenu slobodu odvija ovde i sada, jeste spor između Države i frilensera u Srbiji.

Starijoj populaciji i zavisnim činovnicima pojam frilensera je potpuno stran. S druge strane, ako ih upitate za masone, onda će vam reći da su oni tajno društvo koje kroji sudbinu čovečanstva. Srbi su narod impresioniran teorijama zavere do te mere da je Okamova oštrica za njih besmislica.

Istini za volju, srpski jezik, dakle lingvistika (semantika), jeste taj koji je oduzeo identitet frilenserima i masonima, gurnuvši ih bezmalo u mitološke vode. Naime, termin „mason“ ne znači ništa drugo do zidar ili dunđer. Atribut „slobodni“ se takođe često izostavlja, tako da je izvorni pojam koji spaja slobodu i zanat gotovo potpuno iščezao u srpskom jeziku.

Frilenseri nisu ništa bolje prošli. Ovaj rogobatno engleski pojam izvorno označava viteza koji je svoje oružje, tj. koplje (lance), nudio u najam. „Slobodnokopoljaši“ ili frilenseri su u širem smislu ljudi koji nude svoje usluge trećim licima, ne stavljajući ih u službu svojoj porodici, ideologiji ili državi. Treba voditi računa, pa ne mešati pojam frilensera sa najamnikom ili plaćenikom jer on može biti odan onome ko plati najviše, dok frilenser to nije, jer je odan isključivo sebi i sopstvenim interesima.

Koliko god romantično zvučao termin „frilenser“, on je ipak novijeg datuma i dugujemo ga engleskom piscu Volteru Skotu (isto se preziva kao bivši ambasador SAD-a u Srbiji). U istorijskom romanu Ajvanho iz 1820. godine, Skot je tako nazivao srednjovekovne vitezove koji su se mogli unajmiti za novac. Krajem 19. veka, ovaj termin je poprimio današnje opšte značenje i prvobitno je korišćen u novinarskoj profesiji da označi novinare koji nisu radili ni u jednoj redakciji.

Svuda u svetu su frilenseri ljudi koji obavljaju određeni posao bez zasnivanja stalog radnog odnosa. Ovo ne znači da su preduzetnici, već solopreneurs, što je još jedan engleski termin koji bi se mogao prevesti kao sopstvenik. Ova reč polako prerasta u arhaizam u srpskom jeziku, ali je i dalje najbolji prevod tuđice „frilenser“.

Bilo kako bilo, današnji srpski frilenser je čovek koji mahom sarađuje sa inostranim klijentima i tako zarađuje svoj hleb. On se ne može nadati bogatstvu koje su slobodni zidari akumulirali, ali se svakako može probiti iz začaranog kruga partijskog podaništva i sumornog srpskog preduzetništva na aparatima.

Drugim rečima, dok ogroman procenat populacije Republike Srbije nije slobodan već samo pase nominalnu slobodu i još se time diči, srpski programer, grafički dizajner ili ad hok nastavnik engleskog jezika je istinski slobodan, dakle, ekonomski nezavistan.

U Srbiji je danas posredi kolizija svetova, jer kako drugačije nazvati novoformiranu kastu pregalaca koji nikome ne polažu račune u zemlji koja gotovo isključivo poznaje pojam kolektivne slobode. Naravno, ekonomska sloboda koju smo ovde toliko nahvalili možda jeste baza, ali je bezvredna bez političkih, društvenih, umetničkih i svakojakih sloboda koje prostiču iz viška vremena i kapitala.

Kao što su masoni (katari, templari) bili progonjeni jer nisu hteli da se uklope u dihotomiju vlast-narod, tako i frilenseri danas trpe progon u društvu koje ne razume najbolje njihove svetonazore. Poput zidara ili ritera, frilensera je lako razumeti, jer njegovi ciljevi su isti oni ciljevi koje je srpski narod baštinio od srednjeg veka, samo što su oni pojam svete slobode spustili jedan nivo niže: sa kolektivne na individualnu ekonomsku slobodu.

Nažalost, od vremena Nemanjića, pravoslavna bit srpskog naroda je tupljena nebrojano puta, od osmanske okupacije, pa sve do komunističke partokratije. Sa ontološkog aspekta, pravo je čudo da je nemanjićka snalažljivost preživela tolike vekove i porodila desetine hiljada Srba koji su spremni da predaju Fortuni svoj goli opstanak (slobodno tržište), a ne moralno opaloj Državi (državni pos'o).

Borba vladara, bili oni bestijalni satrapi ili naparfemisani premijeri, protiv nezavisnih kategorija stanovništva oduvek je bila uzaludna. Svaki put kada jedan slobodan čovek padne, negde na planeti se pojave još dvojica takvih. Uostalom, slobode su tokom vekova toliko ferventno gušene, da su se poput virusa replicirale u sveopštu društvenu slobodu koju danas prepoznajemo pod terminom demokratija.

Uprkos mnenju mnogih pravoslavaca, individualna sloboda nikako nije odraz egoizma, već je božanska po svojoj prirodi. O tome najbolje govori primer slobodnih zidara koji su gradeći gotske katedrale gradili sebe same zavrednujući ono što je Gospod namenio svakom čoveku: slobodu izbora. Zbog toga su oni bili slobodni poput savremenih frilensera koji takođe skrivaju u svom imenu nocio slobode.

Unutar srpskog društva koje voli podele koliko i hleb, frilenseri su istupili iz vekovne tradicije ovisništva o Državi i kroz ekonomsku slobodu „stvorili su svet u koji neće da ih puste“ kako je to opevao Beogradski sindikat. (Ekonomska) sloboda je ni manje ni više nego krst za koji će vreme pokazati da li frilenseri mogu da iznesu kao slobodni zidari pre njih. U ovom slučaju, bolje je da vera pridržava krst nego neki primorani Simon.