Blog
Je l' vi to za naše dobro?
Milan Ćosić
„U velikim iskušenjima vidi se herojska crta jednog naroda, u mirnim vremenima njegov smisao za kulturu i civilizaciju“, napisao je svojevremeno makedonski pisac Goran Stefanovski. Mirna vremena su nam pružila mogućnost da se pozabavimo svojom kulturom i da pokažemo sebi i svetu koliko mi smisla za istu imamo. I gle čuda, taman kad je Atina bacila oko na nas i pomislila kako je ova bušotina, „Srbija kop“, bogata nalazištem talenata, te čudne legure za kojom napredna Evropa i razvijene zemlje sveta toliko čeznu i u šta ulažu velike resurse kako bi izvukli najbolje iz veka raspuklog mogućnostima, tu bušotinu pokušaše neuspešno zatrpavati različiti ksenofobični samoprozvani voždovi i oborknezovi srpske savremene kulture. Od tih primamljivih titula, ostaše samo iskustva XIX nam dragog veka i nasleđene kulture trgovine svinjama. Pa kako onda da pričamo o kulturi renesansnih, ili još bolje avangardnih razmera, kada nam je samo trgovina ostala. Čak smo i svinje tuđe počeli uvoziti, ali lepu reč teško da ćemo uvesti, a kamoli izvesti.
Da je papazjanija oko raznih književnih nagrada izazvala mnogo polemika niko ne spori, ali da li je i jedna polemika izazvala makar jedan zaključak vredan realnom praktičnom rešenju? Kada sam u razgovorima sa mladim kolegama uvek podvlačio da srpskoj književnosti fali praktične primenjivosti, nailazio sam na nerazumevanje na facama onih koji su me slušali. Mudrim pristupom nekolicineknjiževnika i profesora (glasnija manjina), koji stvaraju buduće generacije književnika, relativizuje se svaki vid akcije. Ukoliko imate ambiciju i mladalački entuzijazam da nešto uradite, da utičete na promene, bićete sputani, sve će biti dovedeno u pitanje, i ono najgore, osetićete ravnodušnost kao da činite nešto toliko suludo da će vas biti sramota što ste pomislili da je išta moguće. Ukoliko pak ne činite ništa i pokazujete blagu nezainteresovanost za teme, bićete svrstani kao mediokritet i onaj koji je sramota za profesiju. Bilo kako bilo, neminovna je seča krila, onog jedinog što vam od mladosti u ovako zagađenoj kulturnoj sceni ostaje. U toj atmosferi plivaćete u mutnoj bari kancerogenoj po sve ono dobro što u čoveku budi nadu, i tako plivajući uploviti u vode mišljenja u kojim je svaki pokušaj besmislen, u kojim ne postoji čin u ovoj drami koji ne ukazuje na tragediju. Bitno je naglasiti da je većina onih koji su neutralni na dešavanja, jedan broj ih je koji nešto i čine, dok su ipak najglasniji oni kojima je bitno da mislite kao što vas uče, a na onome od mladosti što jedva ostane na nogama je ona stara: izvoli pa se snalazi.
Setiću se jedne, ne tako davne pojave. Protesti nakon parlamentarnih izbora 2020. godine, koji su pokazali primer propasti i mogućeg rešenja, naizgled nemogućeg u našem malenom društvu. Horde i horde ljudi, mladih, mojih kolega, koje sam prepoznavao na ulicama Novog Sada, koji hrle sa parolama, pretećim glasom vičući na Vučića, Vesića, Brnabić i sl. gazile su kao stada usmereni samo na jedan pravac, samo na jednu misao: „Loše mi je i za to je kriv Vučić“. I gde su sada te velike emocije: „nešto smo uradili“? Jesmo li? Veličina nečije krivice saznaće se tek kada on ode sa trona, ali da li je samo jedan krivac? Da li ima ono nešto gde grešimo i sami, i da li nam je loše samo zbog onoga što neko drugi loše radi? Da li postoji probem i u onome nečem što smo mogli da uradimo, a nismo? I kako god se shvatio ovaj tekst, nastao je iz nerazumevanja besmislenih i beskorisnih postupaka, kao napad na lenjost, prezirući mržnju i nečinjenje! Gledajući tu razrogačenu hordu zaključio sam jedno: tužno je gledati kako mladost rasipa energiju usmeravajući se na rušenje nečeg što ne valja i što ne može pasti, i to sa ciljem da će se nešto promeniti. Isti oni protiv kojih su se protesti i vodili, nakon protesta su osvanuli još utemeljeniji na pozicije. Nije ni to probem. Tu mladost, podržanu od strane profesora, umetnika, političara, raznih organizacija, sveštenih lica, sve je vodilo da pucaju iz praznih pištolja na oklopnu brigadu naoružanu do zuba, utvrđenu na najvišim utvrđenjima, bez mudrog zaključka da je borba za promene upravo u promeni, a ne u pukom bespomoćnom vapaju za malim delom slave i za ponavljanjem nekih starih uspeha iz 2000. godine. Ako su to uopšte i bili uspesi...
Velika su očekivanja postala nadati se pametnoj reči od najpozvanijih ljudi u ovoj maloj Srbiji. Ideja velike Srbije leži u sledećem: kada bi se sva ta mladost bodrila da krene sa istim tim žarom da navija na nekom književnom događaju, na košarkaškoj utakmici, na humanitarnoj akciji, u pogonu nekog poslodavca koji svojim radnicima daje neradnu nedelju i platu vrednu živog bića, koji uslišava osnovna ljudska i prava radnika, kada bi ušli na svaki šalter gde radi ljubazna službenica, kada bi prišli svakom poštenom policajcu i hrabrom lekaru, i kada na svim ovim mestima ne bi morali reći ni reči, već samo ostaviti jedan umereni aplauz koji govori: „Hvala ti dobri čoveče!“, pobedili bi u uvodnom citatu. Nije li misija prosvete da podstiče najbolje u nama i da nas uči kako treba? Nije li uloga prosvetljenih i prosveštenih da kažu: ljudi smo, oprostite, podržite bližnjega svoga? Ili je uloga istih zadovoljenje ličnih neuspeha i kompleksa, sujete, pa su svi krivi i loši, no ima i onih koji su dobri, ali to sigurno neće biti oni koji nisu „moji“? E pa svi smo mi „moji“, samo su neki moj do moga. U laži su kratke noge, ali u istini su kraće glave, pa je zato najbolje kada se brine o stražnjicama, po mogućstvu isključivo svojim, ali da nam nekako bude bolje, po principu prvo meni, a ko hoće taj neka se istine lati. Zato i nije zameriti mladosti koja se sistemskim nemarom proteruje iz prirodnog staništa, već zabrinjava ravnodušnost i demotivisanost onih u koje je ta mladost tako uzaludno zagledana u nadi za spasavanjem ponosa, pa na kraju i nalaženjem zaposlenja. Ko zna koliko će još proći dok se ne pročisti talog sita kroz koje se tako turbulentno rešetamo. Verovatno taman toliko koliko će biti slušalaca ispraznih polemika, uvreda i velikih reči, koji će veličajući nečije rečitosti ostajati nemi na nečije talente, sposobnosti i realizovanosti.
I sada, kada se toliki pobuniše što evrići od književnih nagrada idu u nečije ruke koje nisu njihove, dok novoosnovane nagrade, časopisi i portali odbacujući nepotizam rađaju novu lekovitu jabuku, koja može da pročisti ustajalu crevnu floru srpske književnosti, postavlja se sledeće pitanje: da li smo veliku srpsku književnu misao, scenu i publiku, uništili mi mladi sa krilima koje čeka seča, ili Oni koji bi u ta ista krila trebalo da duvaju, dok se ne popnemo do onih, toliko puta pomenutih nebeskih naših predaka, pa da im šapnemo na uha: „hvala vam što ste verovali da ima nade u pokolenjima kojima ste ostavili ova izvorišta talenata!“, Oni kojima se, poput indijanaca sa skalpovima, opasači krase krilima potrošenih mladosti?
*Novi Polis je neprofitni sajt nekolicine prijatelja, posvećen slobodi mišljenja i kulturi političkog i svakog drugog dijaloga.
Mišljenja, izjave i stavovi izneseni na ovom sajtu pripadaju njihovim autorima i nisu obavezno stavovi osnivača sajta.
