Blog

Trade i Tradicija

Gordana Lasković

Dan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu obeležava se 1. decembra, a 2020. godine je navršio svoj šezdeset i šesti rođendan što bi značilo da ispunjava zakonske okvire i stiče pravo na starosnu penziju. Iako nije reč o jubileju, ljudi zaduženi za društvene mreže pripremili su kratak video zapis objavivši ga na YouTube kanalu Filozofskog fakulteta. Ono što taj video razlikuje od onoga koji je nastao 2019. godine jeste, najkraće rečeno, sumorna slika njegove unutrašnjosti. Ako u simboličkom smislu Filozofski fakultet zamislimo kao živo biće, onda ćemo primetiti da je on na svoj 65. rođendan zaista bio živ, odnosno, bio je u radnom odnosu. Hodnici su vrveli od studenata kojih je bilo na svakom njegovom spratu, i u svakom njegovom kutu, a za mene – koja sam tamo provela više od četiri godine – takve slike predstavljaju oličenje predivnih vremena tokom kojih je međusobno prožimanje bilo konstantno. On ne može bez studenata, i studenti (nekada) nisu mogli bez njega. Ipak, samo godinu dana kasnije, stanje se drastično menja i on u simboličkom smislu odlazi u penziju. U to ime - Srećan ti rođendan, dragi Fakultetu ili Srećan ti odlazak u penziju.

Iako su prošla skoro četiri meseca od kako sam masterirala i zvanično se rastala sa Filozofskim fakultetom u Novom Sadu, osećanje povezanosti sa tom ustanovom nije nestalo. A i kako bi... Više od četiri godine svakodnevnih susreta i tumaranja njenim hodnicima svakako broje veliku kilometražu u nogama, srcu i duši (ma koliko ovo banalno zvučalo, a zazvučalo je nekim prijateljima kojima ,,na pamet ne pada“ da na taj način posmatraju svoje matične fakultete). Ipak, nije ovde primarno reč o zgradi (koja je svakako na autentičan način projektovana i poseduje izvesnu simboliku) već je pre reč o duhovnom iskustvu koje nije jednostavno objasniti, a da naposletku ima smisla. Iščitavajući kapitalno štivo Žarka Vidovića ,,Ogledi o duhovnom iskustvu“ pokušala sam da dođem do odgovora šta je zapravo duhovno iskustvo koje spominje(m). Vidović u ovoj knjizi svoj fokus usmerava najpre ka pravoslavnoj veri i čovekovom odnosu ka njoj, odnosno ljudskoj pobuni protiv metafizike koja je u direktnoj vezi sa ličnošću. Između ostalog, Vidović je kazao i sledeće:

,,Duhovno iskustvo je sećanje na to osećanje: osećanje duha kao smisla bitija (inače u sebi besmislenog). Kad to osećanje prođe, od njega u duši (kao iskustvo) ostaje duhovno iskustvo, sećanje na duh (na osećanje smisla!); to sećanje onda u nama ostaje stalno, pohranjeno u nesvesnom pamćenju. Mišljenje tek onda može da misli o ,duhu’, tj. o tome duhovnom iskustvu: naravno kada svest osvetli to iskustvo. (...) No, kako duhovno iskustvo čoveka (iskustvo ličnosti) stalno biva prekrivano mrakom zaborava i gubi se u nesvesnom, to je sa svakim pokušajem jasnoće pojma o ličnosti – sa svakim pokušajem da se tačno ukaže na iskustva označena pojmom ličnosti – neophodno osvešćenje, da se ,budimo’ kao da se budimo prvi put! a pri tome još i protiv navike čijem znanju (i njegovoj naviknoj sigurnosti dejstva) svest ne samo da nije potrebna, nego joj je i na smetnji. (...) Zato je potrebno do kraja (i uvek iznova) biti uporan u traženju veze između egzistencije i ličnosti (ili ,individue’, kako to češće kaže Kirkergord).’’

Dakle, Vidović govori o sećanju na duhovno osećanje koje je u neraskidivoj vezi sa egzistencijom i ličnošću. O fenomenu ličnosti piše i Slobodan Vladušić u knjizi ,,Književnost i komentari“ ističući razlike upravo između fenomena ličnosti i roba, odnosno biočestice. Dominantna crta koja razdvaja ova dva pojma jeste percepcija vremena koja se umnogome razlikuje. Vladušić zapaža da robovi žive isključivo i samo u sadašnjosti – tačnije, nametnutnom trenutku – dok ličnost svoje postojanje prožima kroz sva tri fenomena vremena: kroz prošlost, sadašnjost i budućnost. Tako je s razlogom rob osuđen samo na sadašnjost – rob nema svoju životnu priču koja povezuje tri fenomena vremena i zato je osuđen na ono što Vladušić naziva ,,Megalopolis“, od kojeg rob kupuje bezlične doživljaje koji u njemu ne ostavljaju nikakav trag. Ovakvu matricu življenja je Megalopolis nametnuo znajući da će se robovi iznova i iznova vraćati po ,,novu dozu doživljaja“. On dalje objašnjava: ,,Ličnost, nasuprot robu, ima životnu priču koja je sastavljena od sekvenci iskustava. Za razliku od doživljaja koji su privremeni, iskustva su trajna u vremenu. Ako su zapisana, mogu da pretraju i ličnost koja ih je stvorila. (…) Posedovanje iskustava i životne priče stvara mogućnost ličnosti da bude u izvesnoj meri nezavisna od Megalopolisa. (…) Suština je u tome da čovek stvori svoju životnu priču, jer samo tako može da se suprotstavi Megalopolisu. A može da je stvori samo tako što će ono što je privremeno – a to su doživljaji –pretvoriti u iskustva, a to je ono trajno, ono što se može ispričati.’’

Ukoliko ličnost predstavlja onog čoveka koji poseduje svoju životnu priču i svoj autentični doživljaj sveta, kako to navodi Vladušić, onda fenomen duhovnog iskustva u tom smislu znači: pronaći vezu između egzistencije i duhovnosti u prostoru i vremenu koje autor naziva Megalopolis. Iako prva asocijacija na ovaj termin upućuje na veliki grad, njegova suština ipak počiva na nametnutim obrascima življenja koji predstavljaju ekonomski totalitarizam. Ekonomski totalitarizam autor objašnjava kao situaciju u kojoj ekonomija upravlja svim drugim sferama društva, a kao primer navodi naučne institute i univerzitete koji se ne bave istraživanjem i otkrivanjem istine, već prevashodno zarađivanjem novca – dakle, spremni su da falsifikuju istinu, ako tako mogu da zarade. Ovako stanje u društvu je jedno krajnje antihumanističko stanje jer opstanak jedinke zavisi od njenog prisustva u ekonomskim tokovima kojim vlada manjina – elita. Ostali su, kako objašnjava Vladušić, robovi te elite, i zato savremeno društvo nije više građansko, a još manje demokratsko, a ako bismo ga morali nekako opisati, onda bismo kazali da ono ima primese neofeudalnog i neorobovlasničkog društva.

U tom slučaju, ukoliko antihumanističko društvo o kojem piše Vladušić posmatramo iz ugla naučne discipline, uočićemo zanimljiv fenomen. Naime, humanističke, ali i društvene nauke, zaista jesu potcenjene jer ne donose ekonomski profit, a sociolozi, politikolozi, filozofi, književnici ili istoričari umetnosti za većinu (pa čak i za neke moje poznanike) predstavljaju baš to – filozofe – s naglaskom da je u ovom slučaju reč o negativnoj konotaciji. Pitanje koje se u tom slučaju postavlja, uzmemo li u obzir njihovu poziciju u društvu jeste, da li su filozofi potrebni ovom svetu? A možda bi ispravnije glasilo: kome filozofi smetaju? I dlaku s lica sklanjamo jer golica, zašto onda ne bismo i ustanove, ili čak i spomenike? Zanimljiv podatak je da su u Sjedinjenim Američkim Državama u poslednjih nekoliko godina ugašeni brojni departmani na kojima su proučavane ove nauke, dok su u Japanu zabeležni i radikalniji slučajevi, poput gašenja čitavih univerziteta na kojima su dominantnu poziciju zauzimale upravo ove nauke. Osvrnemo li se u ne tako daleku prošlost, primetićemo da je reč o fenomenu koji seže iz perioda Hladnog rata, kada su Američki univerziteti i instituti zgrnuli enormne sume novca ne bi li poslali čoveka na Mesec, i ne bi li proizveli više nuklearne opreme od Sovjeta. Ipak, pošteno govoreći, u tom periodu su i društveno-humanističke nauke novčano potpomagane, ali ni izbliza kao prirodne. Početkom 21. veka stanje se radikalno menja (i) u Srbiji, usled ekonomske krize koja je ,,zahtevala“ (i) mere štednje. Ne bi li se narodu zamazale oči, tada nastupa period finansiranja nauka od strane Zapada i Evrope, ali ne humanističkih, već onih nauka koje donose profit, sa idejom da će dominantnu svetsku poziciju zauzeti ona društva koja preuzmu primat u disciplinama poput matematike, fizike, inženjerstva, tehnologije... Ovako posmatrano stanje na polju obrazovanja iziskuje pitanje: da li odlika jakog društva zavisi samo od kucanja kodova? I, da li su ovom svetu zaista potrebni (samo) ROBOTI da bi ljudi (PRE)ŽIVELI?

Odgovor na ovo pitanje možemo potražiti u svetlu najsvežijeg protesta zbog postavljanja spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu, a portal N1 je ovu vest – ni manje ni više – propratio naslovom:  Protest zbog postavljanja spomenika: Ruglo, sramota, spomenik bahatosti. Dalje se u tekstu navodi i sledeće: ,,Uklanjanje ,takozvanog spomenika’ Stefanu Nemanji je dužnost građanske Srbije, rečeno je večeras na protestu zbog postavljanja tog spomenika, koji je na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu okupio pedesetak ljudi.”

Organizator ovog ,,spontanog“ okupljanja je Društvo za održivu budućnost ,,Koraci“. Paradoksalnost samog naziva ove NVO organizacije leži najpre u činjenici da u svom nazivu poseduje reči poput – održivo i budućnost. Ukoliko ličnost svoje postojanje prožima kroz sva tri fenomena vremena: prošlost, sadašnjost i budućnost – kako je prethodno u tekstu objašnjeno – a pomenuta organizacija priželjkuje uklanjanje spomenika jednoj od najznačajnijih ličnosti iz naše prošlosti, kako u tom slučaju to isto Društvo može da govori o održivoj budućnosti? Možda odgovor pronađemo dalje u tekstu, u izjavama određene grupe ljudi koja se grčevito borila da iskaže nezadovoljstvo. Dejan Atanacković – koji je, uzgred budi rečeno, vizuelni umetnik (štagodtoznačilo) – zapitao se šta je to Stefan Nemanja uradio da bi zaslužio da mu se spomenik podiže parama ukradenim od građana, a Aida Ćorović dodala da: ,,Ovo što vidimo nije nikakav spomenik Stefanu Nemanji. To je sve suprotno od onoga što je naša tradicija i naša kultura”. Hm. ,,Naša tradicija’’ ? Na ovako sramne, a pomalo i smešne izjave jedino ima smisla uzvratiti pitanjima: 1) A koja je uloga Kuće Cveća? A da... ostavićemo je da postoji, da nas podseća na jugoslovenstvo i hibridni režim zbog kojeg kaznu plaćamo i danas. 2) Koja je uloga urbanističkih, neretko perverznih instalacija koje malo-malo pa niču po Beogradu, koje niti imaju simboliku, a ponajmanje neku svrhu, osim da šokiraju, i naposletku, nasilno nateraju pojedinca da prihvati da je to ,,umetnost’’? Na njihovo razočarenje, ipak nije moguće svaki potez pravdati obrazloženjem da je reč o ,,umetnosti“, jer se na taj način estetika instrumentalizuje u političke, odnosno, ideološke svrhe, a dizanje spomenika takvoj ličnosti nije stvar koja se tiče dnevne politike jer spomenici ostaju i kada se vlast promeni. 3) Za kraj, šta tačno odvaja grupu ovih ljudi – koja sebe naziva građanskom Srbijom – od recimo Nemačkih bombardera koji su sravnili Narodnu biblioteku Srbije 1941. godine? Eventualno, ruho u koje su odeveni jer njihov protest zbog postavljanja spomenika nije ništa drugo no bitka protiv prisustva prošlosti, odnosno kolektivne priče ljude, a takve bitke su unapred izgubljene. Zato socijalni inženjering kojem teže pripadnici građanske Srbije za cilj ima preumljenje i promenu identiteta čitave jedne nacije, a da bi se svet razumeo, kao i razlozi zbog kojih je nedopustivo spomenik ukloniti, neophodno je izaći iz doktrinarne ljušture – a ,,građanistička“ dogmatika teško da može da se primeni na svet u kome je nacionalni interes jedan od najvažnijih analitičkih pojmova. Iako ovo može da zvuči surovo, tako stvari funkcionišu. Još jedna zanimljiva stvar koju Atanacković i okupljeni spominju jeste novac. S obzirom na to da Stefan Nemanja nije kasica prasica iz koje je moguće uzeti novac kada je potreban, čemu onda spomenik? Ako ne donosi ekonomski profit, koja je njegova funkcija? Odgovor je moguće potražititi u masi ljudi koja se okupila tokom svečanog otvaranja monumentalnog spomenika jednom od najvećih srpskih vladara, i koja je pokazala da je naša kolektivna životna priča snažnija od dnevnopolitičkih zbivanja.

Međutim, ono što je meni zaparalo uši čitajući ovu vest, jeste deo gde govore da je uklanjanje spomenika dužnost građanske Srbije. Šta je to tačno građanska Srbija, i šta su njene dužnosti, s obzirom na to da savremeno društvo ipak najviše podseća na neofeudalno?

Slobodan Antonić u knjizi ,,Kulturni rat u Srbiji“ piše o ovom fenomenu, odnosno kulturnom ratu koji se u Srbiji vodi dugi niz godina. Kulturni ratovi se za razliku od vojnih ratova ne vode oružanim putem – kao što se na primer, vode ratovi za određenu teritoriju – nego putem umetnosti, medija, društvenih mreža. Cilj ovakvih ratova je istrebljivanje kulturnih obrazaca i simbola srpskog naroda koji taj narod čine narodom – religija, porodica, identitet, brak. Dakle, najviši i najvredniji simboli koje bi trebalo oskrnaviti i, naposletku istrebiti. Jedan od načina na koji se to čini, a koji Slobodan Antonić navodi u pomenutnoj knjizi jeste drama ,,Pad“ Biljane Srbljanović – autorke koja se svake godine U NAŠE ime izvinjava za zločine u Srebrenici. Srbljanovićeva, koja pripada srpskoj ,,eliti“, na najodvratniji je mogući način oskrnavila lik i delo vladike Nikolaja Velimirovića – što je najpre degutantno, i provokatori poput nje bi trebalo da snose posledice za svoje postupke  (ali neće, jer je to ,,umetnost“). Dalje u tekstu, Slobodan Antonić se pita: ,,Zamislimo, dakle, da sve što je Biljana Srbljanović uradila svome ‘Nikolaju Stratimiroviću’ da se isto uradi ‘Zoranu Kinđiću’. Da li bi to i dalje bila ‘umetnost’ i ‘beskompromisno suočavanje sa zlom u nama’? Ili bi to bio ‘pozorišni skandal’, ‘zloupotreba pozorišta u političke svrhe’, ‘ruganje mrtvom čoveku i istorijskoj ličnosti’? Da li bi se reklo – to je sloboda umetničkog izražavanja, ne smemo se u to mešati. Ili bi se kazalo – sramota na šta se troše pare građana ove zemlje, vlast je kriva što ovo finansira, dole vlada! Ali, neko će reći, jedno je Zoran Đinđić, a drugo Nikolaj Velimirović. Zašto drugo? U ovoj zemlji zacelo nije manje ljudi koji uvažavaju Sv. Nikolaja Srpskog od onih koji slave Prvog Demokratskog Premijera. Takođe, svakako da ne misli više njih da je Nikolaj ‘kontraverzna istorijska ličnost’, od onih koji to misle za Đinđića. U čemu je onda razlika? U eliti. Jer, Đinđić je kultni lik Prokića, Srbljanovićeve, Gorčina, Alise i ostalih pripadnika naše zlatne, prestoničke elite. I pošto oni mrze Nikolaja, umetnost nije izrugivanje Đinđiću. Umetnost je izrugivanje Nikolaju.“ Samo jedan u nizu primera igranke kulturne elite potvrđuje da se sa umetnošću igra po njihovim pravilima, i da sve izvan tih okvira više ne spada u domen umetnosti, nego u domene zloupotrebe i ultradesničarenja. Dok se drugi oko nas bore za očuvanje nacionalnih simbola i obeležja, i hrabro i ponosno to iskazuju, mi se stidimo naše vere, zastave i identiteta – a danas, i Stefana Nemanje.

Naposletku, nit koja povezuje priču o Filozofskom fakultetu, Žarku Vidoviću i Stefanu Nemanji jeste osećanje duhovnogi kolektivnog iskustva koje predstavlja neraskidivu vezu sa prošlošću, a opet kontinuiranu komunikaciju sa sadašnjošću i budućnošću, jer samo tako posmatran život može da ima smisao. Naučimo, dakle, ponešto, naučimo da činimo dobro, dignimo pogled ka nebu (ili ka spomeniku), ili zbog naše časti ili zbog same ljubavi prema vrlini, ili, bolje rečeno, pre zbog ljubavi i časti svemoćnog Boga koji je siguran svedok našeg delanja i sudija naših nedostataka. Što se mene tiče, mislim, i ne verujem da grešim, da od tiranije nema ništa suprotnije pravednom i dobrom Bogu; zato on sigurno tamo sprema neke posebne muke za tirane i njihove saučesnike.

U međuvremenu, ono što preostaje da se ponovi još jednom je da su iskustva trajna u vremenu. Ako su zapisana, mogu da pretraju i ličnost koja ih je stvorila, i u prilog tome preporučujem esej jednog pesnika, koji je uzgred budi rečeno, Zrenjaninac (što je ipak manje značajno u poređenju sa onim što je ostavio u amanet budućim generacijama):

,,Tradicija je osećanje, svest o kontinualnosti našeg života (ličnog, kao i nadličnog, kolektivnog, rasnog, čovečanskog uopšte i, najzad, vasionskog), o našoj prisnoj povezanosti sa prošlošću čija nam iskustva, saznanja i primeri razjašnjavaju, rasvetljuju budućnost. Mi živimo, stalno, takoreći, naslonjeni na prošlost koja nam služi kao neka vrsta čvrste tačke pri našem nadiranju u budućnost, kao merilo i uobličavajuće načelo onog novog i neznanog što nam besprekidno pristiže svakog dana, svakog časa. Pomoću prošlosti, mi osvajamo, prisvajamo ili baš i, prosto, stvaramo svoju budućnost koja se posle, postupno, utapa u onu prvu, dajući joj sve više sadržine, smisla i prestiža. Bez tog stalno, aktivnog dejstva prošlosti kroz medium naše svesti i našeg sećanja nema – kao što je Bergson jasno dokazao – života, tj. razvoja i napretka, niti u čisto psihičkom pogledu, niti u kojoj bilo oblasti konkretne, primenjene duhovne delatnosti –u filozofiji, poeziji, umetnosti, nauci, nacionalnom životu itd.“