Blog

Kultura nafte

Milena Stefanović

Sad je uistinu moguće i Helenima i nehelenima, sa

imetkom ili bez njega, da putuju gde god žele...

dovoljno je biti rimski građanin ili samo jedan od

ujedinjenih pod tvojom vlašću.

- Elije Aristid, sr. II veka

 

Nafta, 'crno zlato' naše epohe, može da se posmatra i izvan uobičajenih okvira energije, ekonomije i politike. Ona oblikuje kulturu, i prostire se šire od naftnog kapitalizma kroz svoje refleksije. Multivalentne stukture, naftna ekonomija je teorijski model za Gi Deborovo dobro poznato ‘'društvo spektakla'' (kao novu fazu kapitalizma definisanu hiperprodukcijom robe). *

Samo njeno pronalaženje preoblikovalo je istoriju i kulturu jer je odnos između energije i kulture značajan zakon kulturnog razvitka. U ovom slučaju brzog i modernog (petromodernity), kroz promociju globalnog potrošačkog stila života kao ključa za sreću, zadovoljstvo i optimizam.

Moderna vremena

Zigfrid Gidion švajcarski arhitekta u svojoj studiji o materijalnoj kulturi ''Mehanizacija preuzima komandu'' (Mechanisation takes Command, 1948) konstatuje da su ''alatke i predmeti izdanci fundamentalnih stavova prema svetu''. Što je anticipirao Čaplin na svoj način u ''Modernim vremenima'' deceniju ranije prikazujući proces dehumanizacije (Modern Times, Factory scene/Eating Machine 1936).

Istorija naftnog kapitalizma sastavni je deo istorije industrijskog društva (lat. industria, marljivost). Iako je nafta poznata još od antičkih vremena, za nju je znao još Aristotel, tek pre 150 godina su se stekli uslovi za rađanje naftne industrije. Pokretala je avione, automobile, ali i ratove (industrijske, kao Prvi i Drugi) koji su snagu dobijali iz fosilnih goriva, kao i sami ratovi za kontrolu naftnih resursa. Njena ekspanzija, pravi naftni boom u posleratnom periodu uticao je na dramatičnu ekološku krizu.

Posle Drugog svetskog rata, nafta sve više postaje materijalna osnova napretka (progresa). Istorija kulture energenata, ukazuje na složenije društvene sadržaje jer se postavlja pitanje kako bi izgledao svet bez fosilnih goriva, o čemu piše Frederik Bruel (Frederick Bruell) u svom eseju u “Journal of American Studies” (https://www.jstor.org/stable/23259137?mag=what-comes-after-oil-culture&seq=1#metadata_info_tab_contents) izlažući odnos ljudi i energije, iznoseći zaključak da je gotovo sve u zapadnoj kulturi izgrađeno na nafti. Tvrdeći da sukcesija energetskih sistema istovremeno oblikuje kulturne koncepte, počevši od XIX veka kada su pisci sa oduševljenjem posmatrali snagu mašina (parni motor na ugalj) kojima se stvara “civilizovan i rafiniran život, neprekidnog napretka”.

Onda se pojavila nafta, i nastaje kultura, kako je pisala novinarka i književnica Ida Tarbel, “ljudi od mašte koji su se usudili da rizikuju sve što imaju u avanturi traženja nafte”. Kao ‘’zlatna groznica’’. Tako se iz kapitalizma uglja prešlo na naftno – električni kapitalizam. Džon D. Rokfeler (Standard Oil) je monopolizovao naftnu industriju eliminišući odvažne špekulante, donosećinaftu u svakodnevni život ljudi – potrošača, uz geslo: “Gospodo, dajte siromašnom čoveku (njegovo) jeftino osvetljenje”.

Danas se društvo posle nafte zamišlja, ne kao svet bez naftnih produkata, već radije kao svet bez dominantne snage fosilnih goriva. Sa idejom da je u budućnosti moguća pojava i “naftne melanholije” (žalost kolektiva bez jeftinog goriva).

Prisustvo nafte u kulturi – distopijski nagoveštaji

Danas je sve određeno kulturom. Termin ''kultura'' je češće u upotrebi nego ''društvo'', smatra Piter Berk u svojoj knjizi «Osnovi kulturne istorije» jer je došlo do ekspanzije trenda «studija kulture». Ova oblast proučavanja kao kulturna istorija, pojavila se pre više od dvesta godina u Nemačkoj (Kulturgeschichte; interesantno, u isto vreme kada i borba za kulturu Kulturkampf), a sjajan period imala je u kreativnim francuskim istoričarima okupljenim oko časopisa “Anales”.

Postmoderno doba (uporedo teče i metalno, tj. gvozdeno) je doba tehnološkog razvoja post - industrijskog društva. Koje je skroz naftno. I u kome se razvijaju kulture nafte, elementi kulture na kojima se bazira moderna kultura. Naš svakodnevni život i okruženje.

Robotika, nanotehnologija i internet razvijaju novikuturni poredak, koji obećava brz napredak ljudskoj (digitalnoj) kulturi, dok paralelno postoji post – apokaliptična fikcija da će se sve loše završiti; po ljude i njihovo prirodno okruženje, sluteći ekološku katastrofu, mada fenomen lomljivosti i anksioznosti karakteriše ljudsku kulturu od samog početka istorije. Čini se da glasovi sekularnog katastrofičnog narativa predstavljaju, u suštini, eho eshatologije.

Reč apokalipsa, odveć uzbuđuje duhove i prisutan je apokaliptični narativ u popularnoj kulturi. F. F. Kopola ponovo je priredio novu, ovog puta finalnu verziju svog ratnog filma 'Apokalipsa sada'. Prisutne su i distopijske teme u književnosti i na filmu. Bruel smatra da se u isto vreme prepliću: obilje (kvalitet života pun energije, izobilja, uzbuđenja) i katastrofa. (https://daily.jstor.org/why-are-dystopian-films-on-the-rise-again/) Saobrazno epohi antropocene, fosilna goriva služe čoveku, i ona ga veličaju. Na Zapadu provejava kulturni stav da je vera u progres tako jaka, da pokreće (kao motor sa unutrašnjim sagorevanjem). (https://www.academia.edu/6949425/Oil_Culture)

U esejima sakupljenim pod naslovom ''Kultura nafte'' (''Oil Culture'', ed. Ross Barrett, Daniel Warden, 2014) (https://muse.jhu.edu/book/36888) nalaze se analize, interpretacije i objašnjenja prisustva nafte u kulturi. Istražuju se kulturni diskursi i pokušava da istraži veza nafte i kulture koja proizilazi iz njenog prisustva, počevši od kulture kitovog ulja (H. Melville, Moby Dick 1851) koju je sukcesivno zamenila kultura nafte. Zanimljiva je za istoričare kulture, književne kritičare, geografe, filosofe. Nafta boji kulturu savremenog sveta.(https://warwick.ac.uk/fac/arts/english/currentstudents/postgraduate/masters/modules/resourcefictions/oil09/oil_culture_intro.pdf)

Nafta je posmatrana kao resurs, ali i metafora kroz značajan deo kulture stvaralaštva kao što je književnost, pojava korporativne umetnosti, instalacije i savremene fotografije, muzičke industrije. Kroz filmove kao što su: ''Div'' (''Giant'' 1956), ''Biće krvi'' (''There will be blood'', 2007), Zalazak sunca'' (''Sundown'', 2016), kroz Bertolučijev ''Put nafte'' (''La Via del Petrolio'', 1967) ili nigerijski ''Šta je Tapster video'' (''What the Tapster Saw'' 2016). Žanr ''road movie'' bio bi nemoguć bez nafte. http://theconversation.com/friday-essay-the-rise-and-fall-of-oil-in-popular-culture-68751

U Bertolučijevom (naručenom) dugometražnom dokumentarnom filmu koji je strukturalno podeljen na tri dela /Origini, Il viagio, Attraverso l’Europa/, radnju pratimo kroz globalnu proizvodnju nafte od izvora do barela. Bertoluči je pokušao da se izvuče od iskušenja dokumentarnog filma, snimivši ga je na svoj i inovativan način, preplitanjem književnih i kinematografskih referenci, koristeći izmišljenu figuru novinara vodi nas od planine Zagros u Iranu do moderne rafinerije u Nemačkoj, kroz uticajnu trgovačku rutu naftne geografije: kroz Suecki kanal i Sredozemno more. Kroz vid naftne mitologije. Uostalom, reč nafta, persijskog je porekla, i u slobodnom prevodu znači 'znoj zemlje'. Ono što je interesantno je da je ovaj zaboravljeni, a nedavno otkriveni film bio u programu za projekciju 18. februara 2020. godine u Iranu.

 Roma redivivus / Rome revisited

‘’Kontroliši naftu i kontrolisaćeš nacije; kontroliši hranu i kontrolisaćeš ljude."

 - Henri Kisinžer

Naftna industrija je predstavljala novu industriju koja je donela bogatstvo i moć SAD, a samim tim i prestiž svetske sile.

Od 70 - tih godina XX veka američki kapital nije više dominantan, i pokazuju se znaci posustajanja sile: naftni šok na Bliskom istoku, dok Evropa postaje konkurentna. Ronald Regan u 1980 – tim želi da obnovi veličinu Amerike. I pored svojih izvora, Zapad je energetski zavisan od zemalja Persijskog zaliva koje poseduju 50 % svetskih rezervi nafte i gasa zbog čega dolazi dogeopolitičkih previranja. (https://www.researchgate.net/publication/303923971_Oil_Titans_National_Oil_Companies_in_the_Middle_East)

Još je Tacit obrazlagao da snaga i vitalnost Rimske imperije leže upravo u provincijama. Centar je sve više gubio snagu. Italija je bila neproduktivna i gotovanska, i samo uz podršku iz provincija mogla je da zadrži vodeću ulogu i dominaciju. Oprobani recept za savremeno stvaranje kolonija i država - klijenata širom sveta (client state).

Što predstavlja skriveni motiv NATO intervencije u našoj južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji bogatoj rezervama fosilnih goriva i plemenitih metala, stvarajući klijentsku paradržavu Kosovo. Zamislimo samo, Trepča radi još od srednjeg veka. (Doduše, pauzirala je pod Osmanlijama.)

Sirija, Irak, Libija, Iran su zemlje bogate rezervama nafte. Deo svetske političke scene čini razmena oštrih diplomatskih diskursa između SAD i Irana (sad malo manje). Dramatični odnosi i visoke političke tenzije privlače pažnju i šire uznemirenost od potencijalnog ratnog sukoba epskih razmera. Uz apokaliptičnu viziju, što predstavlja širenje nesigurnosti i negovanje ''kulture straha''.

Ovo reminiscencira na političku geografiju i rimske katastrofalne vojne ekspedicije koji su se desile u antičko doba (Expedito Parthica) pokrenute na Bliskom Istoku. Amerikanci nisu baš omiljeni, kao nekada Rimljani, koji su na ovim prostorima pretrpeli znatne gubitke, iako su bili supersila.

U istorijskoj nauci ostao je upamćen jedan od njihovih najgorih poraza, koji se desio 53. god. pre Hr. od strane njima rivalske imperije na Istoku. Bilo je to kod Kare (lat. Carae), drevnog biblijskog grada Harana, za koji se veruje da je u njemu boravio Avraam, a koji se nalazi na samoj granici između modernih država Sirije i Turske. Bitku je vodio Marko Licinije Kras. Ona nije bila ni posebno velika ni značajna, koliko je ovaj poraz simbolično označio granicu moći rimske republike u prodoru na Istok. Koji i dalje, čini se, ima svoju rezonancu.

U tom gradu sto godina kasnije ubijen je Karakala, Galerije je izgubio bitku. Kasnije, carevi Valerijan i Filip Arapin od sasanidske Persije bivaju poraženi i poniženi. Valerijan je bio prvi vladar Rima koji je postao ratni zarobljenik što je prouzrokovalo šok i nestabilnost širom imperije.  

Granicu između ove dve imperije Rimljani su nazvali “Area fines Romanorum”, oblast granice rimske moći. Termin “commercium barbarorum”, formiran je posebno za odnose sa Persijom, jer u Rimu nije mogao svako da trguje, a ovaj deo sveta spadao je u njihovu interesnu sferu.

Rimski pisci su analizirali poreklo i efekte rimskih intervencija u svetu: «Oni stvaraju pustoš i nazivaju ga mirom» (Tacit, II vek). Slogan je koji često sažima posledice vojnih osvajanja. Tadašnji uspostavljeni svetski poredak ima svoju savremenu analogiju Pax Romana – Pax Americana. Tada svet jeste bio univerzalno nasilan, ali Rim je posebno bio surov. Setimo se samo Kartagine ili kažnjavanja Spartaka (koje je sproveo Kras) i njegovih ustanika.

Parćansko kraljevstvo je zauzimalo ogromno prostranstvo, imalo prefinjenu kulturu i enormno bogatstvo, za razliku od neorganizovanih plemenskih društava Evrope koje su Rimljani osvajali. Iako su pokorili i tadašnji civilizovan svet oko Sredozemlja, Parćane nisu nikad. Njihovi gradovi su bili među najvećim na svetu, periferije carstva dosezale su do dalekih krajeva. Od trgovačkih puteva zaradili su bogatstvo jer su bili glavna kapija ka zemljama Istoka, sa putevima koji su se pružali do duboko u teritoriju Kine, a jedan od njih bio je čuveni ''Put svile''.

Rimsko - parćanski rat (53 pre Hr. – 217 g.) se vodio oko vladavine nad najvažnijim trgovačkim centrima. U političkoj istoriji klasičnog Bliskog istoka bili su dominantni igrači. Njihov sukob može da se posmatra i kao deo šire slike kontakta civilizacija. Mitraizam se prvi put pojavio u Rimu, prema Dionu Kasiju, za vreme cara Nerona prilikom sklapanja mira sa Parćanima, a proširio se u I veku jer je bio prihvaćen u svom rimskom konstruktu od legija sa istočnih granica carstva. Spomenici ovog mističnog kulta koji je obećavao duhovnu obnovu i spasenje rasprostranjeni širom Sredozemlja mogu se naći i kod nas. Parćani su imali izvrsnu konjicu sastavljenu od strelaca koji su neprijatelja zasipali kišom strela što je isto tako ostavilo utisak na Rimljane.

Kada su pokoreni Sirija i Judejsko carstvo, pobeđen Mitridat u pontskoj Maloj Aziji, rimska ekspanzija ka severnoj Mesopotamiji uticala je na pojačanu romanizaciju gradova. Parćani su bili stanovnici severnog Irana i sebe su smatrali naslednicima persijskih kraljeva Ahemenida. Sam termin Parćanin je rimski, i malo je verovatno da su se tako sami nazivali. Obnovivši staropersijske ustanove i običaje, zbacili su sa vlasti Aleksandrove naslednike, helenizovane Seleukide.

Njihovi ratovi nude pogled na složenu međunarodnu politiku drevnog sveta i kulturne distance, ali vuku i neke analogije: na poteškoće koje su rimske legije imale u ratovima u Siriji i Mesopotamiji, jer nisu bili priviknuti na prirodne uslove (nesnosne vrućine, pusta zemlja, nedostatak vode); da li bi neka eventualna današnja intevencija (u Iranu) bila nepromišljena, razmišlja Meri Bird u jednom svom članku.

Omen: kada je prema izvorima, parćanskom kralju Oradu II neko vreme posle bitke kod Kare, predato mrtvo Krasovo telo, napunio mu je grlo otopljenim zlatom... bio je to gest kojim je izražen prezir prema pohlepi ovog rimskog trijumvira.

 

* Premda su neki govorili da je njegova smrt predstavljala krajnju situacionističku provokaciju, pri čemu, Deborova smrt postaje roba u svetu kapitalističke razmene, koji bi trebalo iskoristiti radi prodaje njegovih knjiga, izgleda da je on sebe ubio kako bi prekratio patnje koje mu je nanosila izvesna forma polioneuritisa izazvana zloupotrebom alkohola (Sajmon Kričli, Knjiga mrtvih filosofa, 220).

(https://www.academia.edu/37343332/Petrocultures_Oil_Politics_Culture)