Pretraga
Pronađite nas na
 

Pošalji prijatelju

Blog

Tragom Crnjanskog: Mutan Dunav i jedna Olga...

Jelena Bazović, Obrenovac

Jul godine 1914. u Novom Sadu bio je kao nikada do tada topao i veseo... Na gradskoj plaži se već počelo kupati, a u grad je sa Filozofskog fakulteta u Beču stigao, ni manje ni više, nego Miloš Crnjanski. Došavši u posetu polu-bratu po ocu, Jovanu Crnjanskom, nije ni slutio da će ostati duže od nekoliko dana, koliko je prvobitno planirao. O tom dobu zapisaće: Novi Sad je, tada, bio tek počeo da se kupa. A nismo se kupali, slobodno, u talasima reke, nego u nekim sandučarama, koje su se zvale kupatila, a ličile na kokošarnik, na vodi. Ženske su se za kupanje oblačile kao glumice za predstavu u „Follies Bergèresˮ. Za vreme prošlog rata, Mađari su ubijali Srbe i Jevreje u tim kupatilima kao u klanicama.[1]

U žaketu boje blago zelenih maslina, belim cipelama od kože jelena i sa crnim šeširom igrača tanga, obreo se Crnjanski u društvu bratove porodice i prijatelja koje je preko brata poznavao. Kao tipična pojava svoga vremena, kako je sam o sebi zapisao, u nepunoj dvadeset i prvoj godini života upoznao je izvesnu gospođu Olgu Jurišić Šturm. Preko poznanstva sa njenim rođenim bratom, srpskim kompozitorom Isidorom Bajićem, koji je u tom trenutku jedan od najpoznatijih muzičara u Novom Sadu, Crnjanski će imati prilike da sa Olgom provodi vreme.

Zapisaće kratko i šturo: Lakomislen kao što sam bio, došao sam u Novi Sad i ostao samo zbog jedne lepe, mlade žene, sestre tada čuvenog muzičara, koja je, sa svoje dve male devojčice, isto tako, bila došla da letuje kod brata. Ona je bila žena jednog čuvenog, srbijanskog oficira. Ja sam za tom ženom skakao, glavačke, u mutnu vodu Dunava.[2]

Gospođa Olga Jurišić Šturm rođena je 1881. godine u Novom Sadu. Završila je Višu devojačku školu u Novom Sadu i bila je zapažena članica hora Ženskog muzičkog udruženja. Godine 1907. udala se za Pavla Jurišića Šturma (mlađeg). Novine Zastava će septembra 1913. godine izveštavati da je pešadijski kapetan prve klase Pavle Jurišić Šturm odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, a Isidor Bajić će mu tom prilikom posvetiti jedan od svojih marševa.

U odeljku posvećenom njemu, pisaće i da je novosadski zet u braku sa Olgom Jurišić Šturm koja se sada sa dvoje krasne dečice svoje nalazi u Novom Sadu kod matere svoje i braće[3]. Vidimo da je još u jesen 1913. godine Olga došla iz Beograda da boravi kod svojih, jer joj je suprug bio zauzet ratovima koji se u tom trenutku vode za oslobođenje srpskih teritorija.

Olga Jurišić Šturm bila je dvanaest godina starija od Miloša Crnjanskog, ali ga potpuno razumemo što je skakao u mutan Dunav za njom, jer ju je krasila izuzetna lepota. Leto je donosilo pesmu i svirku po ulicama srpske Atine, a Crnjanski o tome piše: Novi Sad nikad nije bio veseliji nego uoči Prvog svetskog rata. Salajka se orila od bećaraca, a u restoranu „Bela lađaˮ pevale su se komitske pesme i pesme iz srbijanskog rata. Prečani, kao što je to čest slučaj sa narodima na granicama, bili su razdragani srbijanskim pobedama u bugarskom ratu (koji je bio velika nesreća) i bili su gotovi na svašta[4].

Lepotu trenutka pokvariće krajem jula meseca austrougarska objava rata Srbiji, kada u Novom Sadu počinju prva, pa sve češća, hapšenja. Ubrzo je i Jovan Crnjanski mobilisan, a granica ka Zemunu zatvorena. Crnjanski će vešto predosetiti opasnost i vihor rata koji će ga uskoro svom silinom zavitlati u raznim pravcima. Kraj tog jula nagoveštavao je opasnu i potpuno neizvesnu sudbinu slavnog pesnika.

Dok traju sve učestalija hapšenja i mobilizacija, Crnjanski će biti očevidac zbivanja u gradu i o tim danima zapisaće u Dnevniku o Čarnojeviću sledeće: Varadinske se ćuprije tresle od marša bataljona, a sva julska noć beše svetla od pijane pesme zakićenih vojnika. Čuli smo, da su iza gradskih bedema streljani neki učitelji. U crkvi je vladika slavio vernost ćesaru, a po kućama se sakrivale ikone i slike cara Dušana. Samo su ćurčije i opančari išli mirno, sa rukama u džepu po ulici, pljuckali i vikali jedno za drugim: ,,Acoˮ; slegali ramenima ,,eh, kilenc, s nama je Engleskaˮ[5].

Gospođa Olga Jurišić Šturm imaće muke sa svojim povratkom u Srbiju. Pošto je propao pokušaj da kod Zemuna pređe granicu, dobiće odgovor da se mora ići preko Bukurešta. Sa njom i njenom decom će se na isti voz ukrcati i mladi Miloš Crnjanski. U Segedinu će ih policija kao sumnjive zadržati i ispitivati. Crnjanski i Olga Jurišić Šturm biće okarakterisani kao špijuni, a tim trenucima posvećen je ceo jedan pasus Dnevnika o Čarnojeviću: Posle su me opet udarali po licu. [...] Vikali su mi u lice: ,,Spion, Spion!ˮ Jedan pop je ležao kraj mene, usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle su uveli jednu mladu gospođu sa dvoje dece. I bilo je bljutavo kako su je obletali. Ali su i na nju vikali: ,,Spion, Spion!ˮ, mada je ona, sva bleda, grlila male, smeđe glave svoje dečice, i šaputala: ,,Moj muž nije ađutant, ̓Šturm̓, moj muž je major.ˮ Ja sam tužno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele rukavice i sedoh među neke senke u mračnom hodniku, što su strašno zaudarale, gurale me i jednako šaputale: ,,Jel̓, ej, daj malo duvanaˮ[6]. Istovremeno uz ovaj zapis, identična scena, samo ugrubo, biće opisana i u Itaci i komentarima: Pomenuta mlada žena, sa svoje dve male devojčice, pokušala je onda da se vrati svojima, ali je granica, kod Zemuna, već bila zatvorena. Policija joj je dozvolila da otputuje za Srbiju, ali preko Bukurešta. A u Segedinu, noću, uhapšena je, kao „špijunka“. Sa njom sam uhapšen i ja.[7] Crnjanskom, pak, neće biti poslednji put da se tokom rata nađe u Segedinu. Na isto mesto vratiće se u proleće 1916. godine kada ga je Austrougarska uputila u Direkciju državnih železnica. Crnjanski je naknadno u Itaci i komentarima zapisao: A ne treba, valjda, više ni da kažem da je siromah Buca, komedijant, onda nekako udesio da to bude tačno tamo gde me je Austrija 4. avgusta 1914. uhapsila. Upućen sam na službu, u Segedin, u Direkciju državnih železnica, koja se nalazila nedaleko od Policije, a prekoputa parnog kupatila.[8] Dakle, hapšenje u Segedinu dogodilo se 4. avgusta 1914. godine, dok će čuveni komičar Buca sa ostalim glumcima Narodnog pozorišta u Novom Sadu biti uhapšen i interniran. Crnjanski će ga često pominjati u komentarima svoje Lirike Itake...

Prirodu odnosa Crnjanskog i Olge Jurišić Šturm ne možemo sa ove vremenske distance pravilno odrediti. Jedino se možemo zadržati na pretpostavkama da je postojala međusobna naklonost i prijateljstvo. U Itaci i komentarima, Crnjanski će samo kratko završiti o hapšenju: Otkud tu i ja, to bi bila duga priča i ne tiče se nikoga. Davno je mrtav taj čuveni muzičar u Novom Sadu, i taj čuveni oficir, a mrtva je i ona[9]. Miloš Crnjanski zapisaće ovaj citat u Komentaru uz Zdravicu u Itaci i komentarima čije je prvo izdanje izašlo 1959. godine. Samo godinu dana ranije preminula je Olga Jurišić Šturm. Crnjanski je izgleda znao za tu tužnu vest i setio se mutnog Dunava, godine 1914. i hapšenja koje su zajedno preživeli. Dodaće, opet šturo i tužno: Još samo moje srce slušam kako kuca. Cor meum vigilat[10], i time se tiho zauvek oprostiti od lepotice kojoj se u mladosti udvarao. Deo citata na latinskom jeziku, koji u prevodu glasi srce je moje budno, deo je naziva opere Ego dormio et cor meum vigilat Klaudija Monteverdija (Spavam, a srce je moje budno).

Kakva je asocijacija na prošlost i Olgu Jurišić Šturm vodila Crnjanskog nikada nećemo saznati. Možemo samo nagađati da je to možda bila Olgina omiljena opera, da ju je možda znala fino pevušiti ili da je Crnjanskog opera podsećala na trenutke koje je tog jula doživeo uz nju. Prošlost neće biti milosrdnija ni kada je reč o tome da li su se Miloš Crnjanski i Olga Jurišić Šturm sreli u godinama posle rata. Crnjanski nikada o tome nije bio pitan i zauvek je sa sobom odneo pojedinosti iz svoje biografije koje se tiču Olge. Gledano sa ove vremenske distance, pišući Komentare, želeo je ipak da ostavi negde zabeleženo sve ono što se dešavalo tokom perioda njegove prve mladosti i celog tog strašnog rata.

Gorana Raičević je prva pisala o Crnjanskom i Olgi u svojoj knjizi Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog. Olgu Jurišić Šturm naziva glumicom[11]. Autorka ovog teksta čitajući Knjigu o Isidoru, u kojoj ima dovoljno materijala i o Olgi, nije pronašla takav podatak. Interesantno je i da je Crnjanski zapisao u Komentaru uz Zdravicu da je Olga Jurišić Šturm imala dve devojčice, dok u Knjizi o Isidoru, u rodoslovu porodice Bajić postoji podatak da je imala dva sina, Evgenija i Marču. Moguće je da je Crnjanskog na tren prevarilo sećanje, dok ih je posle četrdesetpet godina evocirao.

Uprkos sitnim nedoslednostima koje prate ovu dragocenu priču, ona osvetljava jednog drugog Crnjanskog koji na pragu starosti dirljivo evocira uspomene i kao da se brani od naleta emocija, šturo zapisuje samo osnovne pojedinosti. Dok sećanja naviru, ostavljaće svoje znakove pored puta za one koji će biti dovoljno osetljivog senzibiliteta da sklope sve kockice njegovog života u mladosti.

Jedan takav nepremostiv delić njegove biografije sigurno je i priča o Olgi Jurišić Šturm.

 

[1] Lirika Itake, Miloš Crnjanski, Antologija srpske književnosti, Beograd, 2010, str. 171.

[2] Isto.

[3] Knjiga o Isidoru, Jadranka i Svetozar Radujko, Prometej, Beograd, 2012, str. 335.

[4] Crnjanski 2010: 171.

[5] Dnevnik o Čarnojeviću, Miloš Crnjanski, Štampar Makarije/Oktoih, Beograd/Podgorica, 2008, str. 156-157.

[6] Isto, 157.

[7] Crnjanski 2010: 171.

[8] Crnjanski 2010: 192.

[9] Crnjanski 2010: 171.

[10] Crnjanski 2010: 172.

[11] Komentari Dnevika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Gorana Raičević, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010, str. 23-25.