Blog

Zašto baš Pekić?

Slobodan Vladušić

Pekić je ponovo u modi. Razlog za to nije samo kovid-besnilo, ni pokušaj aproprijacije ovog pisca od strane aktuelnog predsednika Srbije, već i nedavna reklama jedne ambasade, koju su zaista svi primetili, ali je niko nije zavoleo, budući da je nivo skandaloznosti u njoj ipak prevezišao horizont očekivanja. Meni je u tom spotu bilo žao jedino one nesretne dece. Pored činjenice da je jednom zaista postojao pisac pod imenom Borislav Pekić, jedino što je u tom spotu istinito jeste fakt da se u Srbiji deca od najranijih dana indoktriniraju, odnosno uče lažima, da bi, kada odrastu, bili dobri robovi, a ne ličnosti. Jedna od tih laži jeste i ta da se Pekiću pripišu reči njegovog junaka, Konrada Rutkovskog, poručnika Gestapoa, koga pisac sasvim sigurno nije zamislio kao model za oponašanje, pa se ukidanje prošlosti reklamira kao Pekićeva (humanistička) ideja, a ne kao zapovest nacista, odnosno antihumanista.

Uglavnom, ova zloupotreba Pekića je poznata, a jedna njegova čitateljka, koja je prva u svom postu na Facebook-u razjasnila ovaj falsifikat, postala je odmah viralna zvezda. I to s punim pravom. Razlog za nastanak ovog teksta dakle, nije sam taj spot, jer je o tome najvažnije rečeno, već jedno drugo pitanja: zašto jer baš Pekić postao sada toliko popularan?

Jedno je sigurno: da je sada živ i da sada piše i govori ono što je pisao i govorio u svoje vreme, Pekić sasvim sigurno ne bi mogao da zadovolji tanane estetske kriterijume onog žirija koji nikada nema dovoljno pljuvačke za srpsku, a superlativa za hrvatsku književnost. Većina medija bi ga držala na crnoj listi, a neki njegovi ondašnji prijatelji sada bi ga sasvim sigurno nazivali nacošem i fašistom. Drugim rečima, Pekić bi bio gurnut na periferiju vidnog polja srpska kulture i javnosti, a na njegovom mestu bi se kočoperile maksimalno pokorne kreature sa minimalnom količinom talenta i intelektualnog poštenja.

Međutim, Pekić više nije živ, pa u 21. vek ulazi kao veliki pisac i velika ličnost srpske književnosti, koga ljudi i čitaju i kome veruju. Pekić je neko ko postoji, ko je tu, i ko još uvek nije privatizovan, odnosno poklonjen investitorima iz dozvoljenih stranih zemalja, sa šaku dolara

Iako mrtav (ili paradoksalno, baš zato što je mrtav) Pekić i dalje živi i nije okupiran.

I nije sam ,,živ”: njegove knjige, eseji, intervjui, njegova ličnost, sve to zajedno, jeste jedna hrabra, intelektualno poštena i doboka kritika ovog vremena i ,,sveta” iz reklame u kome živimo bez svoje volje. Istinski Pekić donosi takođe istinu o Srbiji, ovoj Srbiji: svojim životom i svojim tekstovima on razbija brojne stereotipe kojima danas deca počinju da se uče u školama, dok se to njihovim roditeljima, bakama i dekama usađuje u glavu putem medija.

Jedan od takvih stereotipa jeste onaj o civilizacijskoj inferiornosti Balkana u odnosu na ,,Zapad”. Razume se, kada ljudi usvoje taj stereotip, oni će sami da svoju decu šalju u inostranstvo, i to ne samo sa porukom da se nikada ne vrate, već i za naredbom da zaborave gde su se rodili. Iako je jedan deo svog života stanovao i pisao u Londonu, Pekić je živeo ovde, u Srbiji i Beogradu, upravo zato što nije imao nikakav osećaj inferiornosti prema ,,Zapadu”. Za njega Balkan nije nekakva spoljašnost u odnosu na Evropu i civilizaciju, već jedno značajno i vredno istorijsko područje, na kome su nicale velike civilizacije. Za Pekića to nije bila samo neka neutralna, intelektualna opservacija, već i politički cilj. Evo šta je kazao na jednom mestu, početkom devedesetih: ,,Vratićemo racionalnom spoljnom politikom, ovu zemlju, iz njene afroazijske avanture [pokret Nesvrstanih, prim S.V.] u njenu prirodnu postojbinu, na evropski Balkan koji svetu dao tri velike civilizacije, helensku, osmansku i vizantijsku, da slavensku i ne pominjemo. Vratićemo našem narodu bestijalno osporenu svetlu istorijsku tradiciju, ne druge da vređamo, nego sebi samopoštovanje da vratimo.”

Sa ovim je u vezi, naravno, i Pekićevo interesovanje za Vizantiju, odnosno Istočno rimsko carstvo: ,,To je nešto neverovatno. Uopšte, ta Vizantija i taj VII vek, to je neverovatno. Meni je vrlo žao što sam pisac. Sve mislim da bi bilo bolje da sam istoričar pa da sve to posmatram, da učim, da saznajem. Znate, mnoge stvari su potpuno pogrešno predstavljenje. Na Zapadu je, na primer, Vizantija, zahvaljući Gibonu, i hrišćanstvu uopšte, imala ulogu uništivača Rimske imperije, a Vizantija je bila jedna veličanstvena zemlja u svakom pogledu, dostojan naslednik, ali na krajnje višem nivou, Rimske imperije.”

Pekić je naravno, kao i neki njegovi drugi vršnjaci (Pavić, Ivan V. Lalić) bez zazora prihvatio činjenicu da je srpska kultura nastala u dodiru sa vizantijskim kulturnim krugom što znači u krugu različitom od kulture Zapada koja se naslonila na zapadno rimsko carstvo. Ta razlika za Pekića, međutim, nije bila nikakav teret ili muka niti je u njemu izazivala autošovinističke porive kao što se to dešava kod slabića koji je ne mogu da podnesu atmosferski pritisak identiteta (ili se daju kupiti za sitniš). Naprotiv. Pekić je izvaredan primer prosvećenog građanskog patriotizma u kome identitet, kulturni i nacionalni, predstavlja osmatračnicu sa koje se posmatra i saznaje svet. Građanski patriotizam u sebi sadrži napetost između modernosti i konzervativizma, koji se ne odriče ni prošlosti ni budućnosti, jer je dovoljno snažan da bude prisutan i u jednom i u drugom vremenu. O tome svedoči i način na koji je Pekić razumeo nacionalnu mitologiju: ,,Mitologija je kodirana duša jednog naroda, i nema nacije bez svoje mitologije. Ali živi se na njoj, ne od nje. Ona je arhetipska osnova od koje polazimo da bi svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan u jednom od onih vekova, te ih učinili boljim, upotrebljivijim, savremenijim.”

Mitovi su ono što masu pretvara u narod, to je Pekić dobro znao, ali je isto tako znao da budućnost traži da se mitovi uvek iznova tumače i sameravaju sa vremenom u kome živimo. To je, međutim, daleko od bilo kakvog odricanje od mitologije. Na kraju krajeva, Pekić to nije ni činio: u svom opusu on je objedinio i antičke mitove i hrišćanstvo i nacionalnu istoriju, ali isto tako, odnosno baš zato, i genetski inžinjering i njegove andriodske konsekvence. Čovek zatvoren u prošlosti to ne bi mogao da uradi. Međutim, to ne bi mogao da učini ni čovek lišen osećanja za istoriju.

Utemeljenost u srpskom identitetu i kulturnom nasleđu nije za Pekića, dakle, značila nikakvu izolaciju od zapadne civilizacije. Naprotiv: Pekić je bio veliki poznavalac zapadne književnosti, fiolozofije, istorije. Susret između Pekića i Zapada bio je plodotvoran samo zato što se Pekić sa tom civilizacijom nije upoznao kao gladan čovek kome su stomak i glavi prazni, pa jede sve što se nalazi na stolu, bez obira da li je jestivo ili ne.

To inferiorno, provincijalno prežderavanje nije bilo svojstveno Pekiću. Upravo zato što se pred trpezom zapadne civilizacije nije pojavio gladnog stomaka i prazne glave, Pekić je mogao da uživa u onom što je bilo ukusno i vredno, a da istovremeno ne stavlja u usta ono što mu nije izgledalo jestivo.

Tako smo, na kraju krajeva, dobili i roman Besnilo. Iako je napisan davne 1983. godine, taj roman je aktuelan ne samo zato što vrlo zanimljivo opisuje širenje virusa besnila na aerodromu Hitrou, u Londonu, već i zato što je u njemu Pekić naslutio situaciju u kojoj se nalazimo danas. To nije samo korona virus. Ono što uistinu karakteriše naše današnje vreme jeste činjenica da je nauka došla do onog stadijuma kada može da razmišlja ne samo više o tome kako da pomogne čoveku, ovakav kakav je sad, već kako da ga promeni u nešto drugo: u nadčoveka ili kako bi se danas kazalo – da bi se sakrile veze za nacističkim fantazijama – u superčoveka. Pišući Besnilo, Pekić je dobro osetio ključni problem: uvek kada se sanjalo o novom usavršenom čoveku koji neće imati više veze sa običnim, postavljalo se i pitanje čišćenja prostora od tih običnih ljudi koji bi odmah bili proglašeni nižim bićima. Tako je bilo i u doba nacista, kada je ideja o arijevcima i višoj rasi odmah bila povezana sa čišćenjem životnog prostora (Lebensraum) od Jevreja (o tome govore konclogori) ali i Slovena (o čemu govori zloglasni Generalplan Ost). Stoga, nije slučajno što je kod Pekića, u Besnilu, vrhunski stručnjak za genetski inžinjering svoja istraživanja započeo u nacističkoj Nemačkoj.

Sada je jasan odgovor na pitanje zašto Pekić.

Zato što nam Pekić pokazuje da je moguće nešto, što nas sve vreme uče da je nemoguće: da budemo istovremeno ,,moderni” i ,,konzervativni”, da ne moramo ničega da se odreknemo da bismo nešto dobili ili stekli, da možemo da budemo ponosni što živimo na Balkanu i što pišemo i čitamo na srpskoj jeziku, i da taj ponos ne mora da bude neka gordost ili oholost, koja nam zatvara vrata drugih civilizacija, njihove kulture i njihovih znanja. Pekić nam govori da možemo da budemo ličnosti, i da ne moramo da budemo robovi, ili slabići, kao njegov junak Konrad Rutkovski.

Pekić se tako, i svojim delom i svojom ličnošću, suprotstavlja ovom kolonijalnom obrascu koji nam se nameće godinama i spolja i iznutra, a koji nas pritiska da se svega odreknemo, da bismo na kraju postali ništa, zatečeno stanovništvo, ubeđeno da je inferiorno i da nema ni jedan razlog da postoji, dakle, biološka masa, koja bi vremenom trebalo da nestane, uz malu pomoć ,,prijatelja”.  

Kada je beba rođena, valja je ljuljati: to važi i za Pekića. Pošto je on nezgodan svedok našeg doba, svedok koji se ne može ni potkupiti, ni zaplašiti, ni oklevetati, ni likvidirati, jedino što ostaje moguće, to je da se falsifikuje.

Zato se jedan plemeniti čovek, eruditan, ali i maštovit, otvoren i utemeljen u isto vreme, mora mrtav prešminkati tako da liči na nekog mekog, plitkog i neobrazovanog autošovinistu, kakvih ima nekoliko tona žive vage u srpskom javnom prostoru, ali se ni jedan ne zove Borislav Pekić, i ni jedan ne uživa takav ugled i poštovanje kao Borislav Pekić. Duhovi se, naime, prikazuju samo duhovima. A blato pripada blatu.

Zato deci ono mora da poruči Pekić. Falsifikovani Pekić, naravno.

A ne, recimo, dobitnik nagrade/stipendije, državni pisac našeg doba, ili neki drugi poltron i slabić.

Kolika je zapravo Pekićeva simbolička moć svedoči ova hipotetička anegdota. Nedavno je jedan hrvatski pisac, ničim izazvan, izjavio da Beograd ,,jednostavno nije više grad. To je tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne, ili Jagodina za bogate, blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimio Radoš Bajić na metamfetaminima”. Zamislimo sada hipotetički susret između Borislava Pekića i tog ,,regionalnog” pisca o kome lokalni autošovinisti misle da je bolji od svakog srpskog pisca, ne zato što su čitali njegove knjige, već njegov pasoš. Zamislimo da taj pisac, koji ovde žicari neku jeftinu medijsku aferu kako bi se bolje unovčio, istu takvu ocenu Beograda ponovi i Borislavu Pekiću. Uveren sam da bi mu na to Pekić poklonio latinično izdanje Hodočašće Arsenija Njegovana, bez posvete doduše, a onda bi se okrenuo i otišao.      

To je razlika između srpske i ,,regionalne” književnosti, između intelektualnog gospodstva sa jedne strane i šibicarkog bašibozuka sa druge, ma koje vere i nacije taj bašibozuk bio.

Ostareli Crnjanski je u jednom pismu Desimiru Tošiću, povodom Embehada, napisao sledeće: ,,Kada dođe do rata, dragi gospodine Tošiću, ima samo dva fronta. Na jednom su svi časni ljudi. A na drugom, ima svakojakih poltrona i slabića. Ja sam siguran da sam bio na frontu sa onim prvima.”

Iako jedini susret Crnjanskog i Pekića nije trajao dugo, a nije bio ni lep, za Pekića se zaista može reći isto: da je uvek bio sa onim prvima.

Te prve ne bi valjalo da zaboravimo.

A ove druge, hajde da ostavimo vremenu.

 

Tekst prvobitno objavljen u poslednjem broju magazina Pečat.