Blog

Gretenizacija

Jovan Aleksić, Kosovska Mitrovica

Šta povezuje Čarlsa Lindberga, Adolfa Hitlera, Josifa V. Dž. Staljina, Mahatmu Gandija, Anvara el Sadata, Ruholaha Homeinija, Bila Klintona, Vladimira Putina, papu Jovana Pavla II, Marka Cukerbega, žene koje su digle glas protiv seksualnog uznemiravanja i borce protiv ebole? Na prvi pogled, ništa, sem što se radi o ličnostima koje su na ovaj ili onaj način ostavile vidan trag u istoriji čovečanstva. Međutim, ono što je svima zajedničko jeste – naslovna strana. Naslovna strana američkog nedeljnika „Tajm“ („Time“) i titula „ličnost godine“, koju ovaj časopis dodeljuje od 1927. godine. Plejadi pomenutih (a i mnogih drugih) poznatih ljudi koji su menjali svet ove godine pridružila se šesnaestogodišnja Šveđanka Greta Turnberg. Ko je ova mlada dama? Kako je postala globalno popularna? Čime je zadužila svet i zaslužila laskavo priznanje „ličnosti godine“?

Greta Turnberg potiče iz renomirane, dobrostojeće porodice. Otac joj glumac Svante Tunberg, a majka operska pevačica Malena Ernman. Pored Grete, imaju još jednu kćerku, Betu. Međutim, i pored notabiliteta i zavidne finansijske situacije, sudbina ih nije mazila. Njihove kćerke pate od više ozbiljnih zdravstvenih problema (Aspergerov sindrom, opsesivno-kompulzivni poremećaj, selektivni mutizam), što je njihov život okrenulo potpuno na drugu stranu. Po njihovim rečima, zapostavili su karijere da bi brinuli o svojoj deci. Roditelj k’o svaki roditelj, rekao bi naš narod. Međutim, to je samo jedna strana medalje. Ovde počinje drugi deo priče.

Otkud mi uopšte znamo za malu Gretu? Otkud znamo za to „sveto dete“ zapadnih mejnstrim medija? Otkud znamo za tinejdžerku čistog, nevinog lica, razjarenog pogleda, karakterističnih facijalnih ekspresija? Pre svega, zahvaljujući novinarima koji su o njoj počeli da izveštavaju kada je poznanik njene majke Ingmar Rentog na svom Fejsbuk profilu objavio prvu fotografiju njenog protesta protiv klimatskih promena ispred švedske narodne skupštine. Gospodin Rentog je, inače, čovek biznisa i politike (bavi se marketingom i „zelenim aktivizmom“, odnosno borbom za zaštitu životne sredine). Činjenica da se radi o pi-ar ekspertu navelo je mnoge na teoriju da je ceo scenario sa Gretinim protestima Rentog osmislio zajedno sa njenom majkom Malenom kako bi se Malenina knjiga o problemima njene porodice bolje prodavala. Bilo to istina ili ne, od tada kreće fascinacija, prvo švedskih, pa skandinavskih, a onda i globalnih medija Gretinim „likom i delom“.

Ona se, po njihovim napisima, za probleme iz domena klimatologije počela interesovati kada je imala osam godina (?!?); tri godine kasnije zapala je u depresiju (usled zabrinutosti zbog promene klime); potom je postala vegan (kako bi smanjila emitovanje ugljen-dioksida (?!?)) i svoje roditelje naterala da postanu to isto; prošle godine počela je petkom da beži iz škole kako bi ispred švedskog parlamenta držala protest pod nazivom „Školski štrajk za klimu“ („Skolstrejk för klimatet“); posredstvom medija ubrzo je postala „virilna“; stekla je svoje sledbenike širom sveta; krajem septembra 2019. godine dospela je za govornicu Ujedinjenih nacija; od tog momenta postala je svetska zvezda.

U tom, sada već opštepoznatom nastupu, nije bilo ničeg specijalnog ni bogzna kako pametnog. Pravo govoreći, to je više bio jedan histerični ispad, nego nekakav smislen govor. „Moja poruka glasi da vas posmatramo. Ovo je sve pogrešno. Ljudi pate. Ljudi umiru. Naš ekosistem je u kolapsu (...) Kako se usuđujete? Ukrali ste moje snove i detinjstvo svojim praznim rečima“, poručila je ljutito-plačevnim glasom svetskim liderima. Narodski rečeno, smuti pa prospi. Ipak, ova beseda uzdignuta je na pijedestal epohalnosti, kao da se radi o novom „I have a dream“ govoru. Holivudske zvezde počele su da joj se dive; dobila je ogroman mural u centru San Franciska; marširala na čelu nekoliko stotina hiljada ljudi u Montrealu; sastajala se sa najuticajnijim personama planete; novootkriveni insekt dobio ime po njoj; radio Bi-Bi-Si nudio joj da bude voditeljka za Božić; dobila je „alternativnog Nobela“. Jednom rečju, postala je predmet obožavanja. Postavlja se pitanje – zašto?

Uz ovo, sasvim logično pitanje, usledila bi i neka druga – koliko je jedna šesnaestogodišnjakinja sa ozbiljnim neurološko-psihičkim smetnjama kompetentna da raspravlja o jedno tako složenoj problematici kao što je promena klime? Koja rešenja (ona uopšte može da) nudi? Šta propagira? Ko finasira njena putovanja po svetu? U čijem je to interesu? I na kraju, šta je cilj svega toga?

Na prva dva pitanja odgovor je jasan. Naravno da niko Gretinih godina jednostavno nije u stanju da se bavi klimatologijom, jer za to nema ni znanja ni iskustva. To je posao za ozbiljne naučnike, kakav je, primera radi, bio naš Milutin Milanković. On je nekoliko decenija svog života posvetio istraživanju koje je pretočio u delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“. U toj voluminoznoj knjizi on je, između ostalog, upravo objašnjavao fenomen cikličnih klimatskih promena i zaključio da se radi o prirodnom procesu na koji ljudi vrlo malo mogu da utiču. Iza takvog stanovišta i danas stoji više od 500 eminentnih klimatologa koji su potpisali peticiju pod naslovom „Evropska deklaracija: nema klimatskog vanrednog stanja“, kao odgovor na sistematsko dizanje panike od strane Grete Tunberg i njenih poklonika („Želim da paničite, želim da osećate strah koji ja osećam svaki dan...“). Neki pokretači ove inicijative su, međutim, nakon svog proglasa izloženi pravom linču u zapadnim sredstvima informisanja. Predstavljani su kao nekakvi zli negativci koji pošto-poto žele sprečiti dobru Gretu da spasi planetu. Ponovo se primenio stari oprobani recept bučnog satanizovanja neistomišljenika. Nije im se dao ni promil šanse da izlože svoje argumente. Jer – šta ima da pričamo s nekim ko je u stanju da protivreči altruističkom porivu jedne nejake autistične devojčice? Kako to može, „klimato-negator“ jedan bezdušni?!?

Upravo u tome jeste jedna od poenti globalne popularizacije Grete Tunberg i njene apokaliptične propagande. Ona levo-liberalnim eko-ekstremistima istovremeno služi i kao neka vrsta etičkog štita i kao promoter njihove ideološke agende. Strategija ove moćne multinacionalne oligarhije sastoji se u sledećem: napraviti problem – trubiti o njemu na sav glas  –  kreirati atmosferu histerije  –  naterati ljude da traže spas – ponuditi rešenje za problem – zgrnuti novac od ljudi uspaničenih armagedonskim prognozama – diskredidovati svakog ko pokuša da se odupre navedenom scenariju. Sada sve to treba sprovesti u delo.

Neke razvijene države već su naterane da izdvoje ogroman novac iz budžeta za potrebe tzv. „zelene politike“. One koje to nisu učinile se pritiskaju. Razmišlja se i o uvođenju neke vrste specifične eko-takse, odnosno – poreza na vazduh i potrošnju ugljen-dioksida. Ne zaboravimo da je do pre samo nekoliko decenija bilo nezamislivo da neko prodaje „običnu“ vodu za piće u plastičnoj ambalaži. Danas je to deo svakodnevnice. U pitanju je novac. Novac i globalni interesi raznih multinacionalnih magnata. U tome je možda i srž ove problematike. Otud mala Greta na naslovnoj strani „Tajma“.

 

* * *

Niko Greti Tunberg nije ukrao detinjstvo i snove. Niko, zasigurno, i pored njenih razmaženo-srditih reči. Međutim, njenu mladost stvarno su počeli da kradu. Kradu i zloupotrebljavaju oni koji će je iskoristiti i odbaciti kao staru krpu. Zato se, pre svega, njeni roditelji moraju trgnuti i preuzeti svoju ulogu. Moraju svoju kćer vratiti tamo gde joj je i mesto – u školu. Među svoje vršnjake. Onde gde će postaviti osnove za ostvarivanje snova. To bi morali učiniti ako su ljudi i roditelji; ako im se srce nije pretvorilo u dolar, a savest u paučinu.

Mala Greta je u jednom u pravu. Ljudi zaista pate. Ljudi zaista umiru. To, međutim, najčešće nije posledica klimatskih promena, već ratova koje vode razne „duboke države“. Iste one koje stoje iza Grete i njene priče. Broj dece u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji, Jemenu i mnogim drugim zemljama, kojima nisu ukradeni samo snovi, već i životi, meri se milionima. Ona nikada nisu bila na naslovnoj strani. To mesto bilo je rezervisano za „ličnosti godine“ koje su njima i njihovom zavičaju umesto obećane demokratije donele haos, razaranje, smrt i nesreću.

 

Autor je doktorand i asistent na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.