Blog

Blažena maloletnost

Branislav Čurčov, Novi Sad

Može li se odrediti starost ljudskog roda u smislu njegovog razvoja, i da li je ikad postojao period njegove zrelosti? Možemo da posmatramo postanak, razvoj i raspad raznih civilizacija kroz vreme, pa se ponadamo da se ljudski rod na taj način večito osvežava. Međutim, kad se raspada civilizacija u kojoj mi sada živimo, onda to možemo da doživljavamo kao kraj ljudskog roda.

Za dugovečnu civilizaciju kakva je naša, koja je doživela mnoge potrese, krize i promene, stoji pitanje da li je već doživela svoj vrhunac i sad je na svom zalasku. Starac ne razmišlja o svojoj budućnosti jer za nju nema snage (ako ne planira da se povampiri). Njegove potrebe su skoro infantilne, i on na svaki način podetinjuje. A to dete nije po pravilu jedno nevino i milo biće – starac je „triput“ onakvo dete kakvo je bio (kako seješ, tako ćeš i da žanješ). Kad „stari čovek“ izumre da li će ga naslediti „novi čovek“, i kakav bi on mogao da bude? Recimo da će „stari čovek“ izumreti onda kad više ne bude mogao da ima potomstvo, ali ne samo biološke naslednike, već naslednike i nastavljače njegove kulture.

U tragikomediji Dragutina Ilića Posle milijon godina „novi ljudi“ su nova vrsta bića u odnosu na čoveka, oni su „popravljeni“ od smrtnosti, popravljeni od iracionalnosti, od ljubavi i mržnje – „novi ljudi“ su bića razuma. Nije slučajno što poslednje ljude Dragutin Ilić smešta u Pariz, budući da se ideja napretka sveta kroz racionalizam afirmisala filozofijom prosvećenosti. Međutim, kao da se čini da je zapadna civilizacija s takvog racionalističkog puta napretka (u propast) skrenula polukružno, pa pošla natrag (u drugu propast).

Ako je u ovoj drugoj krajnosti „čovekova sreća danas samo u zabavljanju“ i „infantilnom udovoljavanju samom sebi“, kakav može da bude njegov odnos prema obavezama u životu. Bez suočavanja sa obavezama čovek ne može da sazreva i uzrasta, što znači da će neko vreme stagnirati, a potom početi i da nazaduje. Ovako sagledano, izgleda da moderan čovek uopšte ne vrednuje svoje duhovne potencijale, već sebe doživljava kao telesni skup čula, potreba i nagona.

Kad iz odnosa ovakvih ljudi iskrsnu deca, ona su, nažalost, često posmatrana kao nusproizvod, i roditelji bi, kad ih već donesu na svet, najradije da ih stave u nekakvu mašinu, i da ta mašina, kad već nije mogla i da ih rodi, makar odradi proces odgajanja. Tako izgleda kad roditeljsku brigu za odojče zamenite androidom. Dete je pametno jer zna gde da klikne, a kako za to dobija i pohvalu onda valjda smatra da je to ono za šta je i rođeno: da klikće. Kako posle detetu objasniti da mu telefon nije mama ili tata, pogotovo kad dete ne razume jezik na kom mu se obraćate.

Pitanje zašto dete sa tri, četiri ili pet godina još ne govori postavlja se prekasno. (Moguće je da sposobnost govora nije poželjna za budućnost.) Teškom mukom logoped treba da „popravi“ dete, pa dete nekako i progovori, ali kako nadoknaditi sve ostalo što je izgubljeno u periodu koji je najkritičniji za formiranje ličnosti i naravi deteta (čoveka). Ako roditelji ne shvataju da nije jedino važno da je dete mirno (mirno dete ne govori, ne pravi buku), već da je pored „čuvanja“ deci nužna pažnja živih ljudi i roditeljsko vaspitavanje.

Oduzmi deci/ljudima zdrave uzore i možeš sa njima da radiš šta hoćeš. Uništavanjem primarnog autoriteta, autoriteta roditelja, čisti se prostor za totalnu afirmaciju nekog bezličnog „višeg“ autoriteta. Pošto deca nisu sposobna da se staraju o deci, onda je svima potrebno dodeliti – nametnuti – staratelja. Razaranje patrijarhata je razaranje prirodnog autoriteta i u domenu porodice i u domenu društva.  Za redefinisanje društva neophodno je i redefinisanje porodice. Međutim, porodica ne može drugačije da se definiše, jer ne može da se dira u suštinu porodice i da porodica ostane porodica.

U odsustvu roditelja, deca za uzore uzimaju ono što im je predočeno – bilo da su to animirani (ne više crtani) likovi, bilo televizijski, bilo vlogerski – a to su danas uglavnom negativni uzori. Detetu je prepušteno da relativno samostalno bira sadržaj kojim će da se zanima. Roditelji ne biraju sadržaj kom prepuštaju svoje dete, jer ni sami nisu svesni bilo kakve toksičnosti sadržaja, a na takvo stanje nesvesnosti utiče to što su i sami od svog detinjstva uživaoci takvog, otrovnog, sadržaja. Mnogo jeftinog dulce sumnjivog kvaliteta bez ikakvog utile jeste recept za taj otrov. Prvi simptomi su lenjost, bezvoljnost, dekoncentrisanost, dezorijentisanost, a drugi i teži koji se brzo razvijaju: beskarakternost, utrnuće svesti i teška zavisnost.

Drugo je pitanje zašto je takav sadržaj najdominantniji u javnom prostoru, kada bi mogao i da ne bude. Ako pogledamo dominantne sadržaje u javnom prostoru, možemo da uočimo kakvi se to „uzori“ preporučuju kao moderni i sugerišu publici da će ugledanjem na takve uzore čovek biti moderan i time prihvaćen u modernom društvu. Prihvatanje preporučenog načina života i masovno identifikovanje sa takvim životom verovatno treba u (nekadašnjem) pojedincu da spreči rađanje osećaja neutemeljnosti u svetu.

Duhovnost je isključena. Religioznost se ispoljava idolatrijom materijalnog, a kako je vrhunska vrednost materijalna – materijalna svojina je bog. U ovom kontekstu nije začudno postojanje podele ljudi na više i na niže, a da je pritom glavna razlika količina materijalnog bogatstva. Ko više ima – njega bog više voli.

Na planu umnog rada i razvoja podstiče se vizualizacija umesto pisma i čitanja, slika umesto reči. Učenje se banalizuje. Znanje se ne doživljava kao korisno za ciljeve modernog života, potrebne su veštine i trikovi, snalažljivost. Škola odavno ne predstavlja nikakvu vrednost u društvu; ona je jedna vrsta društvene ustanove koja sprovodi prinudu jednako kao policija, sudovi, zatvori i psihijatrije.

U telesnom smislu propagira se ili izgled adolescenta, i to adolescenta neodređenog pola (bespolnog?), ili izgled naglašene polnosti, pa se onda adolescenti ugledaju na ove druge a postadolescenti na one prve. Kažem: postadolescenti, jer u duševnom smislu ljudi ne sazrevaju za ljubav (prema drugome), već ostaju se na stupnju narcisizma – iz čega proizlazi autodestruktivnost.

Skretanjem pažnje čoveka sa samoga sebe i njegove individuacije, on se onemogućuje da se u životu potvrdi i ostvari kao čovek. Ako nedozrelost čoveka kao ličnosti razumemo kao posledicu veštački prekinutog razvoja, onda je svaki neformiran čovek jedan abortus. Ometanjem sazrevanja pojedinaca čitav ljudski rod postepeno se, sa svakom generacijom, vraća na stupanj detinjstva.