Blog

o Uelbeku, Tabaševiću, Vladušiću i Grbiću

Književnost kao kompas

Jelena Bazović, Beograd

Fridrih Šiler će 1797. godine u svom pismu Geteu sasvim suptilno sugerisati značajnu ulogu književnosti u jednom društvu sledećom opaskom: „Njih (ljude) treba uznemiravati, pomutiti njihovu lagodnost, obespokojavati ih i zaprepašćivati. (...) Poezija mora da se ispreči pred njima ili kao genije ili kao sablast.“[1] On će književnosti dodati jedan novi vid, dodeliće joj delatnu ulogu, i samim tim izraziti težnju da ona bude što življi segment društva.

Ova misao se u našoj kulturi ponovo 'dogodila' 2017. godine kada je Slobodan Vladušić objavio svoju teorijsku prozu „Književnost i komentari“ u kojoj je objedinio svoje misli o savremenom čoveku, njegovog sudbini u Megalopolisu i smislu književnosti. Naglasiće na koricama svoje knjige (što bi se moglo uzeti kao suština): „Književnost je utkana u naš život, u našu sliku sveta, u naš koncept vrednosti, u ono što smo spremni da uradimo. (...) Reč je o tome da je sama institucija književnosti sposobna da nešto suštinski promeni u našem životu.“ Vladušić će pisati o robovima Megalopolisa koji nisu u stanju da preuzmu odgovornost za svoj sopstveni život, koje represivni sistem Megalopolisa svakoga dana melje i menja, delujući pogubno po duhovni život pojedinca. Ovom knjigom data je jedna od dijagnoza velikih (i malih) naroda XXI veka, i ne samo to, ponuđeno je i izlečenje, a to je književnost.

Ipak, nigde na globalnom planu odavno nije odjeknulo šta nam se trenutno dešava, kao povodom izlaska romana „Serotonin“ Mišela Uelbeka. Roman u kom je spakovano dve prve decenije ovog veka kroz lično iskustvo glavnog junaka (i ujedno i naratora) koji ne može da se pomiri sa tim da ljubavi nema, da sreće nema i da se sa nama nešto upravo dešava, jer nismo sposobni da volimo, postaće najprodavaniji roman u Francuskoj, a i šire. Uelbek je izgleda pronašao ogledalo koje pogoduje čitaocu ovog veka, i rešio da mu dozvoli da se pogleda, ali i zagleda u sebe. Njegov junak će pravilno uočiti, iako je često pod dejstvom alkohola, i redovno pod dejstvom anti-depresiva kaptoriksa, koji podiže doze serotonina u krvi i izaziva stanje veštačke sreće, dakle, takav junak će jasno i pravilno uvideti da je još u prethodnoj generaciji, generaciji naših roditelja, ljubav bila zamisliva, moguća. Sada već nije, jer mi nismo sposobni za to. Sumiranje koje on čini sa svojim životom, svođenje računa kroz ceo roman tera nas na samoispitivanje, i mi počinjemo da tragamo u sebi dok pratimo sunovrat Floren-Kloda Labrusa. Ljubav prethodne generacije biće prikazana kroz ljubav Floren-Klodovih roditelja, kod kojih je odnos bio toliko dubok da je to postalo neko njihovo lično iskustvo. Vladušić će veliki značaj dati iskustvu, spram jeftinog i potrošnog doživljaja koji je u nemogućnosti da se pretvori u iskustvo kao takvo.

Zašto smo počeli o ljubavi?

Ako pođemo od toga da je došlo do preoblikovanja osnovnih međuljudskih odnosa, labavosti kojom su u XXI veku povezani, pa preko toga da neminovno dolazi i do vrednosnih transformacija velikih i značajnih ideja (kako u književnosti, tako i u životu uopšte), možemo razumeti Uelbeka zašto je izabrao baš nedostatak ljubavi kao osnovnu boljku života svog glavnog junaka. Ujedno, ovim romanom je počelo samoispitivanje na pojedinačnom i kolektivnom planu. Zato će njegov junak na samom kraju romana reći: „Jesmo li mi ti poklekli pred iluzijama individualne slobode, neomeđenog života, beskrajnih mogućnosti? Moguće je da je tako bilo, te ideje bile su u duhu vremena; mi ih nismo formalizovali, nije nam se htelo; zadovoljili smo se time da im se prilagodimo, da dozvolimo da nas one unište; i potom da dugo, veoma dugo, zbog toga patimo.“ Preobražavajući ljubav, nešto se bitno preobrazilo i u književnosti.

Poslednjih desetak godina izašlo je u našoj književnosti nekoliko romana čiji broj uopšte nije beznačajan, jer podrazumeva jedan kontinuitet u srpskoj književnosti u kojem se mora progovoriti o tome šta nam se dešava: Vladušićev roman „Forward“ izaći će 2009. godine, a nastaviće sa romanom „Mi, izbrisani“ 2013. godine, zatim će Vladimir Tabašević objaviti roman „Pa kao“ 2016. godine, a Filip Grbić objaviće roman „Prelest“ 2018. godine. Svi ovi romani imaju jedan tip junaka koji je isti, ili vrlo sličan sa Uelbekovim junakom. On je neko ko nije u stanju da položi samom sebi račune o sopstvenom životu, njegove emocije su u rasulu, odnosi sa drugim ljudima su iščašeni, služi se obilno raznim porocima (alkohol, droga), ali i anti-depresivima i neograničenim seksualnim manifestacijama, a sve da bi nadomestio nedostatak ljubavi, da bi premostio prazninu koju takav nedostatak podrazumeva. Ovi romani imaju jednog tako realističnog junaka, da vam se čini da se u manifestacijama njegovog života, osećanja i potreba lako pronalazite. Oni vas uvlače dublje u vaša lična pitanja, nedoumice i probleme.

Književnost konačno ima šta da ponudi savremenom čitaocu, a nije slučajno što smo u poslednjoj deceniji dobili ovih nekoliko romana, nije slučajno ni što su je napisali pisci srednjih godina. Ova književnost je nešto drugo u odnosu na ono što je stvarano u poslednjoj deceniji XX veka, ona nas svodi na ono što smo, ona je u stanju da nas odredi, ali i da nas oštro ukori, ona nam pokazuje koliko daleko smo otišli.

Istinska i prava ljubav, koja vekovima unazad trpi transformaciju, a u drugoj polovini XX veka je taj prag još više pomeren, u ovom veku skoro pa neće ni biti moguća. Književnost je prva koja će morati da progovori o tome, i ona nam već sad nešto šapuće. Ona bi mogla da bude jedan od kompasa za preživljavanje.

 

[1] Fric Martini, Istorija nemačke književnosti, Nolit, Beograd, 1971., str. 279.