Blog

Ispovest paranoičnog pešaka

Šetnje po Novom Sadu

Branislav Čurčov, Novi Sad

Preživeo sam sedam godina vozačke apstinencije u Novom Sadu. Sve vreme bicikl nisam smeo da donesem u Novi Sad, pošto nisam bio spreman na to da mi bude ukraden; automobil nemam. Izbor sudbine da u svom novosadskom životu budem pešak omogućio mi je da najneposrednije doživim i sagledam Novi Sad.

            Više od četiri godine stanovao sam u petrovaradinskom Podgrađu i sve vreme nisam imao potrebe da idem dalje od kampusa ili starog centra grada. Ako se izuzme neprestani saobraćaj preko Varadinskog mosta i kroz Beogradsku ulicu (koja je nemoguća za život čoveka koji želi da očuva svoje mentalno zdravlje), imao sam savršenu poziciju, s koje sam za petnaest minuta mogao peške da stignem gde treba. S obzirom na to da sam se kretao samo po dunavskom obodu grada, moje tadašnje viđenje Novog Sada bilo je u velikoj meri ograničeno. Toga sam bio svestan i to mi nije smetalo jer od ostatka Novog Sada nisam očekivao ništa posebno.

            Otkako sam se s verenicom preselio s onu stranu Bulevara oslobođenja, morao sam da upoznam jedan drugi Novi Sad. S onu stranu, Novi Sad uopšte nije prijateljska sredina za pešake. Nije nam dugo trebalo da zaključimo kako u Novom Sadu više nemamo gde da se šetamo. Tvrđava više nije naše dvorište. Kej više nije blizu i često ne vredi hodati pola sata kroz pakao da bi se došlo do Dunava. Taj pakao sastoji se od mreže asfaltnih i betonskih ulica koje kipte od saobraćaja, njegove buke, gasova i frustracija.

            Frustracije se zarazno prenose na sve ostale učesnike u saobraćaju i svako vodi računa samo o sebi i ni o kome drugome. Sve saučesnike u saobraćaju odlikuje jedno isto: nepoštovanje i netrpeljivost prema drugima. Gestikulacijom moći ili ludosti traži se pravo prvenstva. Pešaci prelaze bulevare i ulice van pešačkih prelaza. Na biciklističkim stazama pešaci presecaju putanju biciklistima, na trotoaru pešaci pešacima, biciklisti izleću pešacima i automobilistima... Za autobuse tek niko ne mari; eto, i ja ih dosad nisam ni pomenuo, a i do kraja neću.

            Pešačka zona u centru trebalo bi da bude jedino mesto za koje se očekuje da pešak može da se šeta, ili samo da se kreće bez straha. Umesto toga, ovo je zona bez drveća i bez česme koji bi kvarili posao kafićima. U pešačkoj zoni dominiraju biciklisti koji se kreću među pešacima višestruko većom brzinom od prosečne brzine pešaka, među kojima začudo ima i dece i drugih ljudi nenaoružanih protiv nasrtaja biciklista. Automobili, kombiji, a odnedavno i kamioneti voze se ovom zonom kao domaći, doduše brzinom pešaka, koji su u ovom slučaju primorani da se satiru o eksterijer kafića i da se češu o njihove fasade. Očekujem da uskoro na nekom zgodnom mestu u pešačkoj zoni sleti i avion na kom piše „dostava“.

            Zeleno svetlo za pešake na bulevarima traje dvanaest sekundi. Ja sam se uvežbao da za to vreme pređem, ako nema mase ljudi i biciklista koja mi ide u susret i kroz koju moram da se probijam zato što prelaze bez ikakvog reda. A, kako je zamišljeno da u takvoj situaciji pređe stariji ili slabije pokretan čovek? Biciklisti voze po trotoarima u oba smera, i pritom zvone pešacima da se uklone pred njima. (Novosađani, i kad porastu, voze bicikl trotoarom.) Može se razumeti da biciklisti zaziru od kolovoza, ali zašto prelazeći na trotoar silom osvajaju prostor namenjen kretanju pešaka, koji nemaju drugi prostor za osvajanje od nekog slabijeg saobraćajnog konkurenta. Mogli bi, možda, u krajnjoj nuždi da evoluiraju i razviju sposobnost letenja. Međutim, evolucija ide drugim tokom. Gubljenjem prava na kretanje hodanjem gubi se pravo prirodnog čoveka na slobodno kretanje i potencira se pravo tehničkog čoveka.

            Kolovozi, parkinzi i kafići proširuju se na uštrb trotoara. Na suženim trotoarima, koji su ionako na mnogim mestima neravni i neceloviti, postoje dodatne prepreke: parkirana vozila, gradilišne ograde i zagrade, eksteritorijalne instalacije kafića, kiosci, stajališta i, opet, parkirana vozila.

            Pred pešačkim prelazima biciklisti se na svojim stazama zaleću u mase pešaka, iako su dužni da stanu na crveno jednako kao i automobili, i da propuste pešake na pešačkom prelazu. Kad pešak preživi prelazak preko biciklističke staze i dospe pred pešački prelaz, treba da bude svestan da novosadski vozači slabo znaju šta tačno znači uslovno zeleno, a ako i znaju onda slabo mare.

            Za potrebe analiziranja novosadskog saobraćaja smislio sam odavno i jedan termin: pešačka solidarnost. Bio mi je potreban da sebi opišem ono što nedostaje. Kad hodaju trotoarom u društvu, i mlađi i stariji pešaci često se rasporede jedan do drugog po širini, po troje, petoro, tako da niko idući u suprotnom smeru ne može da se mimoiđe sa njima. Ali oni kao da o tome i nemaju svest, kao da ne vide ništa i nikoga van svog zatvorenog kruga mimohodnika i sagovornika. Ako ne mogu da prođem pored takve grupe, zaustavim se u mestu i posmatram da li će moje zaustavljanje delovati na njih. U velikom broju slučajeva dogodi se da me upravo uoče i rasture svoju formaciju da se ne bi sudarili sa mnom. Uglavnom im zato ne bude pravo. Naravno da se dešavaju i sudari, s tim što ja to očekujem, a drugi ne očekuje, pa posle nek se pita ako ima čime.

            Međutim, postoji kategorija s kojom izbegavam bilo kakav mogući sukob. To su šetači pasa. Ako modne pse i šetaju na povocu, vlasnici popuste povodac tako da se pas petlja i u njihove noge i u noge drugih prolaznika. Vlasnici modnih pasa imaju nezgodan i iritantan karakter, i bolje je ne pregaziti njihovog psa ako ne morate, da posle ne biste morali i njih. Drugi tip su vlasnici opasnih pasa. Skoro da nikad nisam video vođenog opasnog psa sa korpom, a često je to na uskim delovima trotoara, gde se i dva čoveka bez opasnih pasa jedva mogu mimoići. Ovi vlasnici sami nisu nužno opasni, ali njihovi psi jesu. Izbegavanje sukoba je logično.

            U okviru teme o pešačkoj solidarnosti posebno je zanimljivo obratiti pažnju na kišni dan na trotoaru. Retki su pešaci koji u mimoilaženju podignu ili pomere kišobran. U ovim situacijama ne očekujem kurtoazno ponašanje, samo osnovnu kulturu i prosečnu inteligenciju. Od pešaka kao živog čoveka se to može očekivati; od biciklista koji voze trotoarom po pljusku držeći jednom rukom kišobran dok drugom brišu naočare – ne može. Kišobran je, inače, preporučljivije iz praktičnih razloga držati bočno, na onu stranu ka kolovozu. Nije retkost da se na obodu kolovoza nakuplja voda u vidu bara i potoka usled ulegnuća i drugih propadnuća, zapušenja otvora šahti kišne kanalizacije ili preopterećenja one druge kanalizacije. Srećni su pešaci koji budu poprskani samo kišnicom.

            Dostojanstvo pešaka u saobraćaju više ne postoji. Privilegovanjem sile, čovek bez pomagala (automobil, bicikl, trotinet, pas, kišobran i ostalo oružje) krajnje je bespomoćan u saobraćaju, kao novovorođenče. Uopšte uzev, gradski saobraćaj je jedna slika društva. Ako u tom društvu ne vlada princip da se zaštiti slabiji, već je legitimno da se oni gaze a najjači opstaju, onda u saobraćaju vlada stanje džungle, a ne civilizacije. Ulica je nedvosmisleno mesto gradske javnosti, mesto susretanja građana. Ulica je, u Novom Sadu, mesto izbegavanja sudara sa ostalim građanima. Novosadskim ulicama ja se već odavno ne šetam. Na novosadskim ulicama samo pokušavam da preživim.