Blog

Šaulov sin je i naš sin

Nevena Varnica, Novi Sad

Holokaust. Logori. Nasilje. Uništenje. Nečovečnost. Bezumlje. Pomislimo – bilo je negde, nekad – ne ponovilo se. A ponavlja se. I tamo gde ga prepoznajemo, i tamo gde ga na prvi pogled nećemo prepoznati. Zato imam potrebu da pišem o filmu Šaulov sin (2015), višestruko nagrađivanog mađarskog reditelja Lasla Nemeša. A filmova o ovoj pošasti Drugog svetskog rata bilo je, i biće, ne sumnjam, i svi oni utkani su i u ovaj film. Gledamo jedan, sećamo se prethodnih (od Sofijinog izbora, Suđenja bogu, Šindlerove liste,pa nadalje).

O Šaulovom sinu prvenstveno želim da pišem zbog samog kraja, zbog poslednje scene u kojoj se pojavljuje naslovni junak. Šaul Auslender tokom celog filma mahom samo hoda. Kreće se kroz Aušvic-Birkenau i susreće novopridošle logoraše, one već „stare“, mimoilazi se sa kapoima – članovima iste jedinice Zonderkomando kojoj i sam pripada, sreće nastojnike, lekare, glavnokomandujuće. Uvek u istoj odeći, sa znakom X ispisanim crvenom farbom na leđima košulje, sa istim, bezizražajnim izrazom na licu, sa istim korakom i gestovima. Olga, junakinja filma Raj Andreja Končalovskog izjaviće nešto slično: da se u logoru na novonastalu situaciju brzo navikne, da se postane neosetljiv na viđeno i da čoveku ostane samo kretanje. Beskrajno kretanje. Nešto će, međutim, Šaula ipak za tren zaustaviti i, videće se, preokrenuće negovu dalju ličnu priču, mada će se, tokom celog filma i dalje kretati isto, slušati iste zvuke (viču vojnici, zapovednici), voditi kratke, uzgredne razgovore (dok logoraši šapuću) i ponavljati iste radnje. Sve je naizgled, dakle isto, ali sudbinski drugačije.

U nekolikim tekstovima o ovom filmu, mahom je pažnja bila usmerena na filmsku tehniku, rediteljske izbore, kameru i vizuelne planove[1], a ovde bih pažnju posvetila analizi postupaka glavnoj junaka i njegovom preobražaju koji se u filmu odvija.

Geza Rӧhrig, neprofesionalni glumac, i više nego fascinantno uspeo je da dočara „apatiju, otupelost osećanja i unutrašnju ravnodušnost“[2]koja ga je učinila neosetljivim na svakodnevicu u kojoj živi. Možemo da tumačimo takva ponašanja na različite načine, ali sklona sam da verujem upravo Viktoru Franklu koji je tvrdio da je „ta neosetljivost neophodni zaštitni oklop kojim se logoraš štiti“[3]. Kako drugačije i živeti i ponašati se kada je obezvređeno sve ono u šta se verovalo, a što sada nije doprinosilo održavanju života? Gledajući Šaula, konstantno sam se pitala o čemu li on misli? Ovaj film neobičan je i poseban zbog toga što se svojevrsni preokret i pokretač radnje (uslovno rečeno) događa u desetom minutu. Nakon jedne „ture“ žrtava u gasnoj komori, pomagači iz Zonderkomanda pronalaze dečaka koji nije stradao i odnose ga kod doktora. Nivno verujući da će mu on pomoći (i akteri i gledaoci), svi svedočimo još jednom ubistvu. Taj trenutak biva preloman za Šaula Auslendera, koji odlučuje da beživotno dečakovo telo uzme i sahrani ga ljudski dostojno, uz rabina. Jedno od pitanja na koje, sebi prvenstveno, želim da dam konačan odgovor i ono koje je moj lični „kamen spoticanja“ jeste pitanje – da li je ubistvo jednog čoveka jednako ubistvu stotina, hiljada, miliona ljudi? To pitanje povlači dugi niz novih zapitanosti koje iz njega proizilaze. Šta se menja u Šaulovom životu ukoliko sahrani dečaka? U životu očigledno ništa, ali u Šaulu samom – mnogo. I potpuno je nevažno je li mu bezimeno dete sin ili nije. Iskreno, verujem da nije. To se jasno u filmu i vidi. Ne kažem da bi bilo neverovatno da je „dvaput preminuli“ dečak zaista njegova krv, takvih slučajeva zasigurno je bilo u životu, ne kažem ni da bi bilo patetično na taj način ispričati priču, samo verujem da je poenta ovog filma, onako kako sam je razumela, negde drugde. Zašto nam je danas jednostavnije da poverujemo u neverovatnost prema kojoj će se u „planinama“ nagih, izmučenih, mrtvih tela naći telo najmilijeg; nego da je čovek – kao emanacija božanske suštine, nesklon da spasi drugo biće, da zbog njega rizikuje i da se zbog njega žrtvuje, ukoliko mu ovaj nije rod? Zar ne bi trebalo da smo svi isti, zar nismo svi Jedno? Šaul ni u jednom momentu ne tvrdi ništa. Pretpostavke da je dete do čijeg mu je pogreba stalo, njegovo, donose drugi. A on ćuti. I hoda. Hodajući, čini sve da svoj naum ostvari.

Logor je ekstremno mesto. U kome vladaju ekstremni uslovi i pravila. Tamo sve gubi vrednost. Sve ono što nije u vezi sa očuvanjem sopstvenog života, nije imalo nikakvu važnost. Za logor je to, naprosto, prihvatljivo. Još jedno pitanje, koje mi se opsesivno nameće, jeste zašto postajemo takvi i u mnogo humanijim uslovima? Ili nam se čini da su naši uslovi života mnogo čovečniji? Da li većina danas, poput ekstremnog Šaula Auslendera, hoda na posao svakodnevno, hoda da radi od 9 do 5, hoda da radi na traci, hoda da bi sutra ponovo hodala i hoda iznova i iznova? U jednom trenutku, Šaula je nešto pokrenulo i on je odlučio da nešto preduzme. Malo, možda neznatno, za nekoga nebino, ali za njega presudno. Ma koliko paradoksalno zvučalo, sada zaista verujem da je ubistvo = ubistvo i da je broj nevažan. Jedan. Ili jedan milion. Zahvaljujući tome, verujem i da je spasenje onda podjednako proporicionalno. Jedna spasena duša može da spase čitav svet. Šaul se odlučio za sahranu, neko drugi imao je / ima izbor da učini nešto drugo. Šta god da oseti, šta bilo da zaiskri, samo da ga pokrene. Ali ima izbor da ČINI. Toliko puta parafrazirana rečenica Fjodora Mihajloviča Dostojevskog o lepoti koja će spasiti svet ili ona da ništa nije vredno suze jednog deteta, beskrajno ponavljana da joj se i značenje gubi u moru fejsbukovskih filozofija, ovde je zablistala u svoj svojoj uzvišenosti. I dalje mi je nejasno zbog čega još niko, pišući o ovom filmu, nije pažnju posvetio poslednjim scenama, mogućno ključnim?

„Logorski život je, u svakom slučaju, otvorio naprslinu u čovekovoj najskrivenijoj dubini. Zar nas čudi što su se u tim dubinama opet otkrile ljudske osobine? Naime mešavina dobra i zla. Granica koja postoji u svakom čoveku i rastavlja dobro od zla prodire u najskrivenije dubine, pa se pokazuje i na dnu provalije logorskog života.“[4]

Noseći beživotno detetovo telo i kada krene u bekstvo sa ostalima, Šaul zapravo nosi svoj krst. Preplivavajući reku, pak, biva prinuđen da ga (ot)pusti i zajedno sa ostalima beži u šumsku kolibu. Tamo, sedeći sa drugima u stupici, iščekujući egzekutore, u jednom momentu ugleda poljskog dečaka. U kontra svetlu, naspram njega, sa spoljašnje strane vrata, dok mu je zelenilo šume i plavetnilo neba u pozadini, stoji svetlokosi dečarac. Šaul ćuti, a izraz lica polako mu se menja.    Prvo oči, potom usta, pa i celo lice počinju da mu se smeše. U poslednjem kadru – Šaul Auslender je nasmejan! Da li u svom bezumlju, ili ipak u stanju nama sada nekog neshvatljivog dosega, Šaul umire – srećan. Zašto? Može li spasen život da potre smrti mnogih nespasenih? Teško je to pitanje. Odgovor je složen. Drugog dečaka u filmu potera je poštedela. Šaul to nije video, ali je– verujem – u poslednjim trenucima svog ovozemaljskog života, to znao. Spasavajući (dušu) dečaka kojeg je želeo da sahrani, spasao je drugog, a spasavajući drugog – spasao je Sebe.

 

[1]Istaći ću tekst Ivana Bazrđana Novi pogled na holokaust, Letopis Matice srpske, knj.497, sv.5, maj 2016, 734-736.

[2]Viktor Frankl, Zašto se niste ubili : traženje smisla življenja, prevod Vera Vesković Albulj, IP „Žarko Albulj“, Beograd, 1994.

[3]Isto, 33.

[4]Isto, 81.