Blog

U potrazi za smislom

Jelena Zelenović

Potraga za smislom počinje od bolne, ubitačne konstatacije da njega nema. Praznina koja mora da se popuni bez izvora iz kojeg bi se moglo zahvatiti. Svi izvori koji su dostupni brzo prestaju da zadovoljavaju prazninu koja guta, a čovek ostane gladan i žedan smisla. Gladan se ne najede, žedan se ne napije, željan ljubavi ne ispuni srce. Kada taj čovek shvati da smisla nema on  je već u velikoj opasnosti jer ga mora pronaći ili će ga pitanje: „Gde je smisao?“,  ubiti. Praznina, koja je proždirala sve okolo, sada počinje da se hrani zapitanim subjektom.

Potraga za smislom jednog pisca počinje 1920. godine i nalazi se u Dnevniku o Čarnojeviću: „Jesen, i život bez smisla.“[1] Potraga za smislom počinje od konstatacije da njega nema. Junaci Miloša Crnjanskog nakon ovog dela u svim sledećim romanima tragaju za smislom. Oni ga ne nalaze u Seobama koje počinju i završavaju se likom koji je zagledan u beskrajni plavi krug i u zvezdu. Takva slika smisla nije zadovoljavajuća, a Vuk Isakovič, taj napaćeni i umorni čovek halucinira o zvezdi koja bi predstavljala njegov smisao. U Drugoj knjizi Seoba smisao se premešta u smrt. Ako nema smrti, a ima samo seoba, to znači da se večni život, a samim tim i zemaljski život, može obući u transcendentalni smisao. Ima li smisla pre smrti? Tako se duše sele, rumeni potoci teku, negde postoji ostrvo Sumatra, negde Špicbergen, takve duhovne seobe opet ostavljaju onog umornog, živog čoveka kakav je Vuk Isakovič da traga za ovozemaljskim smislom. Šta će da rade svi Isakoviči ovog sveta?

Miloš Crnjanski smisao za živog čoveka nalazi i objašnjava u svom najbolljem delu: Kod Hiperborejaca. Radnja se mahom odvija u Rimu, večnom gradu, i u tom gradu koji vrvi od života (kontrastno blaženoj smrti u Drugoj knjizi Seoba), Crnjanski razmišlja o svemu zemljaskom, o svemu što vidi, o prošlosti svojoj i prošlosti drugih, on živi, piše, oseća i tumači svet oko sebe. I svako će drugačije pročitati roman i pronaći na drugačijem mestu smisao. Postoji deo kada autor sam odgovara na pitanje koje se ovde postavlja, ali to može da bude samo jedno od tumačenja koje ovaj majstor nudi:

„Sve je to bila slika našeg života, mladosti, smrti, sve je to bio simbol, i pobuna, padova, klonuća, jauka, pesme, plača u svetu. Ta fontana  sa tim skokovima i padovima vode, u mom sećanju ostala je, za mene, najdublji smisao svega, što je bilo, i što će biti u svetu  i u mom životu.“[2]

Od početka do kraja, delo kao celina zapravo govori o ovozemaljskom smislu. To je posao majstora: konstatovati  dvadesetih godina da smisla nema i doći do njega šezdesetih godina dvadesetog veka. Četrdeset godina iscrpne i bolne potrage. To Miloša Crnjanskog čini najvećim piscem dvadesetog veka. Završtiti ono što je započeto. Kada sam pre nekoliko godina prvi put pisala o Hiperborejcima[3] ostavila sam u tekstu otvorenu potragu za smislom i zaključak da je dovoljno znati da postoji nešto poput večnog leda i nestvarne tišine na Špicbergenu. Sada znam kojim putem sam krenula. Nešto sada trži da bude određeno.

Nisu to samo Isakoviči. Faust, Dorijan  Grej, nesrećni Karamazovi i mnogi drugi likovi kod Dostojevskog, a posebno Stavorgin (Zli dusi) su konstatovali da smisla nema i taj opasan ambis pokušali da odobrovolje, da nađu način da se ne sunovrate, ipak...Izbavljenja nije bilo. Praznina je počela da proždire konačno i same zapitane subjekte i tada je došao đavo po svoje. Kortasar i Školice su takođe tu da potpomognu ovo razmišljanje, ali ne bih se sada upuštala u tumačenje takvog gigantskog dela.

Posle Ivana V. Lalića koji poput sveca i proroka tumači nevidljivo iz vidljivog, nismo više imali na koga da se oslonimo. Tu je Slobodan Tišma koji nas dobrodušno i prostodušno obaveštava, pomalo zabrinuto da:

„Pre svega na Zapadu se uvećalo znanje. Ljudi pristupaju pisanju sa ogromnim znanjem, sa neizmernom obaveštenošću i automatski su u prednosti, ispadaš smešan kad se porediš, plus pravi urbani milje – pakao megalopolisa.“[4]

I sve to nas jednim brzim, ali odabranim pregledom svetske i domaće književnosti dovodi do danas najvećih francuskih pisaca/proroka, Mišel Ulebeka i manje poznatog Frederik Begbedea. Slobodan Tišma je bio u pravu, znanje se uvećalo i nemilosrdno nas prebacuje iz kontemplacije o smislu u brzo delovanje. Elem, Uelbek (Pokoravanje) predviđa propast čitave zapadne civilizacije koja će se urušiti sama od (u) sebe, u svoju prazninu. Begbede (romani 699 dinara, Francuski roman, Život bez kraja) takođe govori o tome. Jedna stvar im je zajednička, kod Uelbeka je to u Elementarnim česticama, a kod Begbedea u romanu Život bez kraja. Kako sprečiti umiranje, a onda još važnije pitanje: zašto? Genetički inženjering je ovde pod ozbiljnom prismotrom dva velika pisca i istraživača, ali nije to ono što je, po meni, najveći problem postavljen u romanu. Najveći problem je potraga živih ljudi za smislom u okviru svog životnog veka. Begbede daje surovu sliku Jerusalima. Govori o svetim mestima i očajnim prodavcima suvenira tik pored njih, o turistima koji prave selfije obilazeći redom Zid plača, džamiju Al Aksa, Isusov grob. Turisti i novac u rukama. I onda glavni junak u potrazi za besmrtnošću: „...uhvatio sam sebe kako razmišljam o posthumanosti na istom mestu gde su se rodili svi monoteizmi.“[5] Ni kod Uelbeka ni kod Begbedea nema popunjavanja praznine, te onda zbog kapitala kojim raspolažu, junaci se podvrgavaju različitim načinima da zadrže mladost (Uelbek, Elementarne čestice, lik Bruna) ili da produže život, minimun za sto godina (Begbede, Život bez kraja).

Iako se znanje na zapadu uvećalo, to dragoceno znanje nam ne donosi ništa drugo sem gorke istine da nećemo naći smisao za života i da ćemo se urušiti sami u sebe. Njihovi junaci ne samo da trpaju sve i svašta u sebe (tu je onda i Serotonin Uelbekov), i odriču se svega idejnog i nevidljivog, nego njihovo beznađe ide dotle da ne žele da umru, ne zato što se boje smrti već zato što im treba još vremena da ispune svoje praznine. Interesantno je da i Begbede i Uelbek (po nekima) na kraju romana ostavljaju prostor za neki privid sreće, završavaju naglo i kontradiktorno. Nada za čovečanstvo? Nisu bili ubedljivi, ne kao Miloš Crnjanski. Ipak, za razliku od Begbedea, čiji junak nakon niza pokušaja da produži život i niza razgovora sa najvećim biolozima i doktorima diljem planete,  naprsno nalazi sreću u braku i porodici u nekoj finoj kućici na obali. Uelbek je u Elementarnim česticama sa pravom i dužnošću jednog intelektualca zatvorio priču o čovečanstvu:

„U trenutku kada će i poslednji njeni predstavnici da se ugase, smatramo legitimnim da čovečnosti odamo ovaj poslednji omaž; omaž koji će i sam na kraju biti izbrisan i izgubiti se u prostranstvima vremena; međutim, bilo je neophodno da se ovaj omaž bar jednom dogodi. Ova knjiga je posvećena čoveku.“[6]

Mišel Uelbek piše surovo, iskreno, teško. Roman Serotonin, Uelbekov najnoviji roman , po nekima, može da ponudi nadu za čoveka.[7] Tačnije, za njegovo ozdravljenje kako tumači Žarko Milenković. Smatram da Uelbekovo pisanje nudi jedan ogoljeni besmisao, prazninu u koju ćemo se urušiti, a sa kojom ne želimo da se suočimo jer smo našli, ili ubedili sebe da jesmo, ovozemaljski smisao.

Ipak, moj doprinos ovoj potrazi je minimalan. Volela bih da se pozovem na Crnjanskog i Begbedea i spojim ih divnom sumatraističkom vezom, zapisima o tišini. Begbedeov Život bez kraja se završava smrću, tišinom. A kod Crnjanskog ona je dobila simboliku večnosti.

Begbede svoj nemilosrdnu potragu za besmrtnošću završava ovako:

„Čak i kad nam pluća otpadnu, eho na kraju iščezne. Krik se čini sve daljim i daljim, kao da se neko dole na drugoj strani doline zabavlja imitirajući nas, jer eho uvek ismeva onoga ko viče u prazninu. Kad sam bio dete, brzo sam se umarao od ove igre, posle svega nekoliko povika. Moji krici su iščezavali u planini. Beskorisno je vrištati da bismo zauzvrat dobili nekoliko replika sopstvene žalopojke. Uvek ista stvar: ponovljeni krik, a zatim, posle određenog vremena, ništa. Tišina je na kraju uvek pobeđivala.“ (Begbede, 2018)[8]

Begbedeova potraga za besmrtnošću je bilo popunjavanje praznine, vikanje u prazninu. Majstor će to dati kroz govor prirode, vika i dreka čoveka je zamenjena veličanstvom vekovnog leda:

„Ni to, međutim, tamo, meni se nije činilo, najveća lepota. Nego ona tišina, koja nastaje posle svakog survavanja ogromnih, smrznutih, glečera, kad stignu u more i sruše se u njega. Za trenut, strašni vodoskoci skaču u visinu iz mora. Zatim se čitav oblik ledene prašine vitla nad dubinom obala. Zatim sve to pada i stišava se u vodi, kao potonula ledena brda. Nastaje potpuna tišina. Velika tišina.“ (Crnjanski, 1966)[9]

A onda Andrić reče da je u ćutanju sigurnost. Smisao ostaje u pripovedanju i potrazi. Odgovoriti na pitanje ili umreti pokušavajući.

 

[1] Crnjanski, Miloš. Dnevnik o Čarnojeviću.  LOM. Beograd, 2003, str. 9.

[2] Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca II. Laguna, Beograd, 2015, str.355.

[3] http://www.novipolis.rs/sr/blog/30515/samo-ne-remeti-moje-krugove---hiperboreja-milosa-crnjanskog.html

[4] Tišma, Slobodan. Quattro stagioni. Laguna, Beograd, 2009, str. 31.

[5] Begbede, Frederik. Život bez kraja. Booka, Beograd, 2018, str. 121.

[6] Uelbek, Mišel. Elementarne čestice, Plato, Beograd, 1999, str. 405.

[7] http://www.novipolis.rs/kultura/31788/uelbekove-mrtve-duse.html?fbclid=IwAR2KuxF-ZM0FM0Ah_KxN_3AEhElWvnoA53um5bLVLLnteSkqSCqjs6G-ppk

[8] Begbede, Frederik. Život bez kraja, Booka, Beograd, 2018, str. 271.

[9] Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca II. Laguna, Beograd, 2015, str. 241.