Blog

Beseda na Danima Srpske Krajine u Srpskoj Atini 15. 12. 2018. u okviru 4. Svesrpskog krajiškog sabora

Prometejstvo Save Mrkalja (1782/3–1833)

Jelena Marićević, Novi Sad

Rekla bih da je Sava Mrkalj Prometej bez kojeg ne bi bilo mogućno ni potonje Kostićevo, a ni Njegoševo prometejstvo. Obično se za Lazu Kostića govorilo da je nalik na Prometeja, kako zbog njegove pesničke fascinacije ovim titanom, tako i zbog opčinjenosti jampskim stihom kojim je prkosio srpskom troheju. I Veljko Petrović je Njegoša imenovao Prometejem, „nesrećnim, svetlotvornim titanom, prikovanim za ono suro, šiljasto, stenje, dok mu kraguj, misli o večnome uzletu ljudskoga duha, grudi kljuje. Nazvali su ga Apolonom među varvarima i Adonisom, bolnim od svoje duševne i telesne lepote. A, uistini, on je bio naša otelovljena tragična, kosovska lepota“. „Mrkaljev jamb je, po oceni Žarka Ružića, 'pravo otkrovenje za teoriju i istoriju našeg stiha, koji je s pravom dodao kako je pesnik imao 'neobično razvijen sluh za ritam i akcenat“ (Dušan Ivanić). S druge strane, iako se nije znalo kako je Mrkalj zapravo izgledao, osim opisa Đorđa Rajkovića: „bio je srednja rasta, suv, smeđ“, njegov portret urađen je prema liku onog koji je, kako se smatra, najviše ličio na njega. Njegova lepota, dakle, bila je fizički neodredljiva, ali duhovna i nesaznatljiva pukim čulom vida za potonje generacije, za razliku od Njegoševe.

Međutim, ono što spaja ovu trojicu Prometeja srpske kulture i književnosti jeste širok spektar interesovanja, obrazovanost i filozofičnost. Mrkalj je bio vrstan poznavalac filozofije i matematike, a znao je latinski, francuski, nemački, grčki, hebrejski jezik. Sublimirajući svojom poezijom nasleđe srpskog građanskog pesništva, Orfelinovog Sjetovanija naučenago mladago čeloveka, on je anticipirao svu pesničku snagu Đure Jakšića, Laze Kostića, Nikole Borojevića, Sterije, Zmaja, kako rezimira Dušan Ivanić. Ali, u određenoj meri, u njegovoj poeziji osećamo svu dubinu individualne i kolektivne tragedije iz Njegoševog Gorskog vijenca.

Tragičan životni put Mrkaljev otpočinje upravo prometejevskom krađom vatre, tj. objavom hrabre i važne knjige Salo debelog jera libo jezikoprotres (1811), jer nakon što srpskom narodu preda u amanet ovo delo, za njega nastupa trnovit put – od monaškog života i gladnih godina, pa čak do izveštaja o navodnoj dijagnozi ludila i ideje o „nebeskom neprijatelju koji mu preprečava put“, te gubitka sluha i govora i relativno rane smrti, nakon koje monah Sevastijan iz Gomirja kaže: „Hvala Bogu što se smilovao na pokojnog Mrkalja, te ga je sebi uzeo“. Čini se da je njegov duh, podarivši duhovne darove srpskom narodu, postao primer hristolikog stradanja jer mu je čitav potonji život bio obuhvaćen i stegnut vencem od trnja ili prometejskom prikovanošću za kamen. Kao što je sav krš i kamen Crne Gore i sav narod osuđen na hristoliki venac stradanja u delu vladike Rada.

I Mrkalj je bio „jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez igđe ikoga“, i osetio na svojoj koži hladnu istinu stihova: „Svet je ovaj tiran tiraninu / a kamoli duši blagorodnoj“, posebno kad bolno zavapi: „Jao! Jao! Jao trista puta! / Pala nam je, pala kocka ljuta; / More zala ov' je svet! / Led i vatra, zrak, i grom, i voda, / zveri, zmije, gad od raznih roda, / često vek nam čine klet! // Zlo je mučno sadašnje podneti, / Zlo nas bivše peče u pameti, / buduće već jede nas. / Dnevne tuge rađaju sne hudne, / A sni noćni rastuže nas budne. / Jesmo l' bez zla koji čas? // Čovek strava čoveku ah! Veća, / goni pravdu što je sviju sreća, / goni mir iz sveta sav. / Vuk ne lomi reč ni veru svoju; / Top i kartač ne privezu k boju / anakonda, ris i lav“.

Iako, dakle, za života nije napisao mnogo, ono što je uradio predstavlja titanski čin! Da nije sa Olimpa uzeo plamičak prosvetiteljske vatre i njime „istopio“ salo debelog jera od čega se jezički Tartar protresao, kako je poznato, ne bi se vatra jezičke reforme razgorela u rukama jednog drugog lučonoše, Vuka Karadžića. Ta vrsta duhovne snage kojom zrači delo Save Mrkalja kadra je da osvetli put srpskom narodu evo već gotovo dvesta godina od njegove smrti. Mada, Mrkalj ne može umreti baš kao što je i Prometej besmrtan. Današnji i jučerašnji dan to u ovom trenutku najbolje svedoče. Izložba „Godina Save Mrkalja“, ne samo da razgoreva plamen Mrkaljeve duhovne vatre, već ga, poput Herkula, oslobađa orla koji kljuje jetru.

Dani srpske Krajine u srpskoj Atini u okviru kojih je pripremljena izložba, takođe nisu bez prometejske simbolike, budući da je ovaj titan, kako navodi mit, zaslužan i za rođenje Atine, boginje mudrosti.

Kroz Herkulovu hrabrost i junaštvo i Atininu mudrost, delo Save Mrkalja, kako bi rekao Čedomir Popov, postaje simbol srpske integracije.