Blog
Savka Subotić, Ručni radovi umni radovi (prir. Zorica Hadžić), Gradska biblioteka, Novi Sad 2018
Šta je harmonija u glazbi, to je uzajamno poštovanje kod ljudi
Gorica Radmilović
Iako nas je napustila pre nešto više od sto godina, Savka Subotić u svome rodnom gradu Novom Sadu, nije zaboravljena. O tome piše prof. dr Zorica Hadžić u knjizi koju je priredila o ovoj velikoj ženi pod naslovom Ručni radovi umni radovi. Profesorka Hadžić tako navodi da je prilikom stogodišnjice smrti otvorena izložba u čast Savki Subotić, a izašle su i dve knjige koje održavaju spomen na ovu ženu, zaslužnu za razvoj nacionalnog identiteta Srbije krajem XIX i početkom XX veka.
Iz ovog detaljnog predgovora saznajemo da je Savka Subotić poticala iz veoma obrazovane porodice, što je svakako bila polazna tačka za njeno napredovanje (8). Potonje, to napredovanje i angažovanje podsticao je i njen suprug, Jovan Subotić. Već u samom početku svog obrazovanja, Savka Subotić pokazala se kao veoma inteligentna i karakterna devojčica. Njeni profesori su je cenili. Naposletku, ova žena je pokazala višestruku angažovanost: pisala je za mnoge časopise, držala govore kojima su mnogima bili vetar u leđa. Ipak, najveće angažovanje Savke Subotić možemo primetiti u interesovanju za narodne tkanine o čemu možemo čitati iz njene knjige O našim narodnim takninama i rukotvorinama, koja se, pored ostalog, nalazi i u priređenoj knjizi profesorke Hadžić.Interesovanje za narodne tkanine podsticao je njen suprug, Jovan Subotić (11). Harmonični brak Jovana i Savke Subotić opstao je iz obostranog poštovanja i podržavanja u svemu što su radili. Tako kad je 1854. Subotić je postao sremski podžupan, ova umna i posvećena žena bodrila ga je u njegovom poslu, pratila na putovanjima gde je upoznavala narod, „otkupljivala” narodne rukotvorine od žena nakitom, odlučna u svojoj nameri, ali i svesna pomoći koju joj te žene mogu pružiti. Naposletku, tim ćilimima i tkaninama bili su opremljeni najbogatiji saloni. Sakupljanje narodnih tkanina svakako je uvelko pomoglo prikazivanju srpske tradicionalne kulture ostatku Evrope (pa i sveta), ali pored sakupljenih tkanina, Savka Subotić je zapisivala i pesme koje su se pevale uz rad, dečje pesme, običaje, besede. Ipak, čitajući ovu knjigu saznaćemo da ništa od toga, nažalost, nije ostalo sačuvano.
Kao što je navedeno, interesovanje i angažman Savke Subotić nije se zaustavio na sakupljanju narodnih tkanina. Bila je prva predsednica „Kola srpskih sestara” i svoju poziciju iskoristila da bi pomogla otvaranje ženskih škola i ženskih radničkih zadruga. U trenutku kada pokušava da spasi srpsku višu devojačku školu od zatvaranja, Savka Subotić se otvorenim pismom obraća mladim „sinovima i ćerkama” Srbije da se udruže i da dokažu narodu koliko je školovanje žene bitno. Ipak, zahvalnost za trud joj nikad nije uzvraćena. Ženske radničke zadruge nisu bile angažovane, te je takvo ponašanje ublažilo njen radni polet, ali nikada, kako navodi profesorka Zorica Hadžić, o tome nije pisala.
U ovoj knjizi takođe možemo da pročitamo otvorena pisma, besede, putopise, odlomak iz uspomena i aforizme Savke Subotić, što govori o tome koliko je ova žena bila značajna za srpsku kulturu. Veoma zabavna, posvećena, dobroćudna, u svojim uspomenama opisala je odnos sa svojim mužem i decom na izuzetno osećajan način. Naposletku, jasno nam je da je porodica bila glavni pokretač za rad i angažovanost ove žene, usudili bismo se reći, prve srpske feminiskinje.
Iako se u ovoj knjizi nalaze tekstovi Savke Subotić, veliki rad i angažovanost prof. dr Zorice Hadžić se ne može izostaviti. Aktualizacijom mnogih naših umnih žena (Danice Marković, Anđelije Lazarević, Jelene Skerlić-Ćorović), prof. Hadžić čini velike stvari ne samo za srpsku književnost, već i za srpski identitet, podsećanjem šta se sve može učiniti posvećenošću, radom, upornošću i lepom reči.
