Blog

Rad i delatnost

Filip Živanović

Kriza savremenog rada

Na početku puta saznanja odgovora o velikim istinama, često se nalaze banalna pitanja. Na putu saznanja odgovora o velikim istinama, često se odgovori kriju u svojoj neskrivenosti i sasvim su očigledni. Potrebno je samo biti „budan“.

Zašto je ponedeljak ujutru najomraženiji trenutak u nedelji i životima mnogih koji se u to doba bude i odlaze da rade? Drugim rečima, zbog čega se čitavo čovečanstvo u trenu obrete u depresivno stanje na sam pomen rada?    

Očigledno je da je reč o dubokoj krizi koju preživljava moderan čovek, a uzroci krize u kojoj se našao su višeslojni i mnogostruki. I njeni koreni se ne nalaze u „radnim politikama“, „sindikatima“, „tržištu rada“, „socijalnoj zaštiti“, jer su upravo svi ovi pojmovi samo nuspojava bolesti koja je zahvatila savremen svet. A simptomi te bolesti jesu nedostatak reliogioznog i spiritualnog interesovanja, pohlepa, glupost, lenjost i uopšteno govoreći usmeravanje pažnje i koncentracije na materijalne tvari ovoga sveta i lišavanje svakodnevice bilo kakvog dubljeg smisla i suštine. Savremen čovek je danas na tehnološki vrlo razvijenom stupnju razvoja, njegov spoljašnji napredak je očigledan, međutim njegov saznajni razvoj, njegova kultura negovanja duhovnih potencijala srozana je na još upadljiviji način. Na taj način kao posledica javlja se nerealizovana duhovnost, a ona je uzrok gubitka smisla života. Čoveku je presuđeno bez suđenja da jedan kratak životni vek provede u obavljanju poslova i sprovođenju aktivnosti koje nemaju ili imaju jako malo istinskog stvaralačkog karaktera, odnosno kako kaže premudri David psalmopojac „...dani godina naših (dostizahu) sobom sedamdeset godina, a ako je u (većoj) kreposti, osamdeset godina, i većina je njih muka i bol...“. Život postaje besmislen, jer je delatnost u cilju ostvarenja unutarnjih potencijala koju prati napor, telesni i duhovni, pretvorena u delatnost lišenu bilo kakvog sakralnog karaktera, odnosno delatnost je obesmišljenja i pretvorena u „rad“. 

 Rad i rob

Dan je pretvoren u mehanički protok vremena sa jasno određenom satnicom koja kao bič opominje kada treba izvršiti određeni zadatak, i to bez mogućnosti da se takvom surovom i bezdušnom poretku suprotstavi bez posledica. Ovakva slike u svemu podseća na mitološku alegoriju u kojoj Hronos, taj svemoćni bog vremena, proždire svoju decu. Nevidljivi gospodar– „radno vreme“, pretenduje da postane jedan od najvećih i najmoćnijih robovlasnika u istoriji čovečanstva. Pritom, svoju robovlasničku i tiransku suštinu skriva na izuzetno mudar način, dajući čoveku privid slobode i iluziju da se plodovi njegovog rada kriju u materijalnim nagradama.   Privid slobode koji je dat današnjem čoveku, na perfidan način skriva robovsku suštinu modernog koncepta rada. Jer rad je „rabota“ -  reč kojom se rad imenuje u mnogim slovenskim jezicima, i koja nedvosmisleno otkriva njegovu prirodu. Koren svake „rabote“ jeste „rab“, odnosno rob, sluga, upravo sa onim značenjem koje je robovski položaj nosio u preistorijskim vremenima i u tradicionalnim civilizacijama. U tim drevnim civilizacijama rad je određivao položaj roba, a ne obrnuto.

Svaki rad koji je bio lišen sakralnog, sveštenog karaktera, stajao je nasuprot „delanju“, odnosno svaki rad koji je za načelo imao jedino materijalni kriterijum, bio je obeležje robovskog položaja. Zbog toga je rad mogao biti vezan samo za roba, kao neka vrste kazne, s obzirom da je za tradicionalni svet, svaka aktivnost lišena duhovne slobode i stvaralaštva smatrana za aktivnost nedostojnu čoveka. U takvim civilizacijama svako zanimanje, odnosno svaka delatnost bila je sveštena i sveta i usmerena ka održavanju sakralnog poretka koji postoji između duhovnog i materijalnog sveta. Kao relikt jednog takvog shvatanja zanimanja savremen čovek dobio je u svešteničkom pozivu, međutim taj poziv je danas marginalizovan i odvojen od društvene stvarnosti, upravo kao posledica bezbožne sekularizacije društva i sveopšte apostasije koja je zahvatila savremeno čovečanstvo.  

 Sakralna delatnost

Usmeravajući sakralnu delatnost ka profanom radu, čovek je kao surogat zanimanja, koja su nekada bila usko vezana za čovekovu ličnost i služila su kao sredstvo ostvarenja njegovog samopoznanja, stvarao profesije, u modernom značenju te reči. Ovde treba imati u vidu da je pojam zanimanja ili zanata u tradiciji imao značanje „poziva“, odnosno imao je izrazito duhovni karakter. Tradicionalnom poretku bila je nezamisliva mogućnost promene zanimanja, jer je svaki poziv, tj. zanimanje, bilo u skladu sa samom suštinom čoveka odnosno duhovnim poretkom („rtha“, sakskr.) koji je odgovarao čovekovoj naravi, prirodi i veštinama koje je posedovao. Tradicionalni čovek bio je umetnik u tradicionalnom smislu, jer je između zanata, zanimanja i sakralne nauke koja ih je pratila sa jedne strane i umetnosti kao izrazito duhovne veštine sa druge strane postojala jaka veza, koju su srednjevekovni graditelji definisali maksimom – „arssinescientianihil“ (umetnost bez nauke ne postoji). Danas je zanat, odnosno delatnost apsolutno lišena sveštenog karaktera i na bezdušan način pretvorena u profani rad oličen u „serijskoj proizvodnji“, usmeren ka kvantitetu a ne kvalitetu.

Cilj savremenog koncepta rada jeste da svede čoveka na brojčanu jedinicu i da njegove ruke nevidljivim okovima veže za mašinu u raznim formama. Takav čovek vremenom postaje pripadak te mašine, istovremeno ostajući bez ikakve mogućnosti za stvaralaštvo i individualnu kreaciju. Ovako projektovani način života ostvaruje se kroz postojeći, savremen koncept profesija, zanimanja, radnog mesta, radnog vremena i svih onih pojmova koji su usko vezani za čovekovu svakodnevnu aktivnost. Stvoren je šablon koji sistematski oblikuje čoveka po meri savremene industrije, u kojem je čovek sveden na meru šrafa u ogromnom konglomeratu korporacija, privrede i tehnološkog napretka. Počevši od obrazovanja koje je pretvoreno u „sistem“ i koje odavno nije inicijacijsko i odavno ne služi da oslobodi intelektualne i duhovne potencijale čoveka, pa preko profesija koje su logičan nastavak jednog takvog koncepta obrazovanja, stvara se homofaber čije je svakodnevno postupanje lišeno bilo kakvog ontološkog karaktera.

Delam, dakle jesam

Besmislen rad, prosipa čovekove životne energije i guši put samorazvoja ličnosti. Obredi i rituali koji su alfa i omega svakog delovanja, odnosno sakralnog rada, zamenjeni su surogatima u vidu svakodnevnog mehaničkog ponavljanja ustaljenih obrazaca i postupaka. Takav rad lišen je bilo kakve preobražujuće energije i nesposoban je da kultiviše i odgaja čoveka. Na globalnom nivou stvara se, odnosno već živi, jedna svojevrsna kasta „vajšija“ iliti kako se to modernim sociološkim rečnikom naziva klasa „prekarijata“ („Termin „prekarijat“, izveden je od reči „précaire“ (nepouzdan) i „proletariat“) koja je nesposobna za bilo kakvo delanje u pravom smislu te reči. Mehanizovani čovek postao je rob svoje profesije i svog dana, jer njegovo činjene nije usmereno ka „unutra i gore“, ka stvaranju i ka „održavanju bitka („Sein“)“, već je usmereno ka „spolja i dole“, ka izvršavanju i obavljanju, odnosno održavanju minimalne životne energije.  Čovek više ne dela, čovek radi. Kako kaže Bela Hamvaš, takav čovek „izgubio je svoj duh, izgubio je svoje ideje, izgubio bogove, izgubio radost, sreću i sam se izgubio u radu, spoljnim stvarima, u moćnom instinktu pljačkanja zemlje, u eksploataciji prirode“. Takav čovek nije sposoban da dela. A samo čovek koji je sposoban da dela, sposoban je da bude, sposoban je da postoji.