Blog

Nacionalni mit i domaći film

Rastko Lončar, Novi Sad

Već, dakle, Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, iz 1911. godine, svedočanstvo su o želji da se sedma umetnost iskoristi i u cilju ovekovečenja kraljevog pretka, uz sve implikacije koje bi, poređenjem vladavine dvojice u narodu omiljenih vladara, nužno proistekle.

Situacija posle Balkanskih i Prvog svetskog rata, nakon „osvećenog Kosova“ i albanske golgote, nakon Solunskog fronta i svega onoga što danas uzimamo kao metonimiju Srbije u Velikom ratu – Milunke Savić, Momčila Gavrića, Nadežde Petrović, 1300 kaplara, vojvoda Stepe i Mišića, Cera, Kolubare i Kajmakčalana, „Tamo daleko“ i „Plave grobnice“ – drugačija je. Zanimljivo je zapitati se zašto film, kao medij, nije postao delom kulturne politike Kraljevine SHS, potom i Jugoslavije, sve i da se ima u vidu činjenica da su filmovi snimani u ovom periodu bili uglavnom u privatnoj produkciji (što je delom i posledica nespremnosti države da investira u sedmu umetnost)? Da li se želju za proslavljanjem konačnog ujedinjenja jugo-Slovena, koja je u nas prisutna još i pre Đačkog rastanka i Ilirskog pokreta, zaista moglo zasnivati samo na banovinama koje su bile multietničkog karaktera, kakve su bile i himna – čisto estetski posmatrano: neskladna, kao i pokušaj Gorana Bregovića da, na Ćiribiribeli, iskombinuje „Lijepa naša“ i „Tamo daleko“ – i grb sa trodelnim štitom? Kako se dogodilo da, jedini filmski zapis o Prvom svetskom ratu bude „Golgota Srbije“ Stanislava Krakova, a i ona, po nekim izvorima, cenzurisana u jednom trenutku?

Drugi svetski rat je doneo državu koja je bila formirana na sličnim temeljima kao i prethodna, samo što je u ovom slučaju postojao drugi, kako kažu matematičari, „najmanji zajednički sadržalac“ za sve narode tadašnje Jugoslavije: Narodnooslobodilačka borba na čelu sa drugom Titom. Do 1948. godine, deluje da je NOB bila značajna i kao „oslobodilačka“, ali i kao „revolucionarna“, dok posle sukoba sa Informbiroom, kao da dolazi do potrebe za stvaranjem svojevrsnog jugoslovenskog nacionalizma u cilju odbrane od otpužbi ostalih zemalja naslednice Kominterne. Jugoslavija, sama za sebe, postaje (Inter)nacionala u malom, a NOB postaje kamen temeljac novog identiteta: sloboda plaćena krvlju.

U filmu, već 1946. godine, u sovjetskoj ko-produkciji, vidimo glorifikaciju narodnog ustanka (U planinama Jugoslavije), mada je situacija postala naročito zanimljiva stvaranjem, za ovo podneblje tipičnog, žanra „partizanskog“ filma, tj. „jugoslovenskog vesterna“ (u drugim zemljama, Istočnog bloka, žarn je prosto bio „ratni“). Spektakularnost mnogih od ovih filmova, postignuta je učešćem jedinica JNA, mnogi su, makar delomično, dobijali republičke dotacije, i njihova žanrovska – o istoriografskoj je već dosta diskutabilnije govoriti – vrednost opstaje i danas. Filmovi Veljka Bulajića i Žike Mitrovića, Hajrudina Krvavca i Fadila Hadžića, i danas su interesantni, makar u okvirima žanra akcionog, tj. ratnog filma. Ono što je karakteristično za većinu filmova, jeste suprotstavljanje individualnog i kolektivnog interesa, gde je kolektiv odnosio prevagu: od Tri Aleksandra Petrovića do Gluvog baruta Bate Čengića, uz sve lomove pojedinca, interes naroda je bio iznad svega, on je pobeđivao.

Interesantno je obratiti pažnju i na „ničim izazvan“ Marš na Drinu pomenutog Žike Mitrovića: film koji govori o Prvom svetskom ratu, a koji odlazi toliko daleko da ima scenu u kojoj se čuje čak i „Oj, Srbijo, mila mati“, nezvanična himna Nedićeve Srbije, suštinski je ratno ostvarenje bez uočljivog nacionalnog prefiksa. Ostavlja utisak dokumenta o sudbini pojedin(a)ca u ratu i žrtvovanja ličnog u korist zajedničkog.

Romantičarski, Boj na Kosovu Zdravka Šotre i Ljubomira Simovića, film je koji je upečatljivošću replika i monologa, ostvario veći uticaj i prodor u opštu kulturu, pre nego da je snimljena rekonstrukcija stvarnog izgleda bitke i premisa koje su do nje dovele. Svaka rečenica kao aksiom – na stranu što turska vojska izgleda kao da je izbegla sa čaušeskovske bukureštanske pijace i na plinskim bocama preplovila Dunav u potrazi za vegetom – ono je što je ovom filmu obezbedilo mesto u kolektivnoj svesti i, u vremenu kada su nacionalni mitovi konstituentskih naroda Jugoslavije nepovratno isplivali, označilo početak kraja tzv. jugoslovenskog nacionalnog mita.

(Interesantno bi, digresija, bilo obratiti pažnju na to kako je danas tretiran jugoslovenski nacionalni mit: nekada je bio zasnovan na narodnooslobodilačkoj borbi, ali je usled revizionizama i pogoršanja ekonomske situacije, prerastao u jugonostalgiju: „crveni pasoš“, novi val, „Yugo 45“ i „kredit koji pojede inflacija“.)

Tek od kraja dvehiljaditih dolazi do ponovnog ispitivanja nacionalnog mita, ovog puta: o Prvom svetskom ratu. Sveti Georgije ubiva aždahu, koji u centar zbivanja postavlja sudbine vojnika invalida, sa kojima žene varaju muževe koji su otišli na front. Rat postaje sekundarna briga,otadžbina tercijarna, vojnik se želi samo vratiti kući da bude kraj žene (i ubije komšiju). Interesantno je da, iako ovakvih motiva imamo već u prvim posleratnim godinama, u prozi (Crvene magle, na primer), iako u Maršu na Drinu takav narativ nije prisutan.

2014. snimljen, Branio sam Mladu Bosnu suprotstavlja faktografsko revizionističkom, koje je u Evropi uzelo maha. U poslednje vreme, izašli su i Zaspanka za vojnike i Kralj Petar I, te Nemanjići, a takođe i dva ostvarenja Dragana Bjelogrlića koja teže da nadoknade one propuste karađorđevićevskog isključivanja filma iz kulturne politike, i prikažu realnost (i sve zavere koje uz to idu, uz obezbeđivanje verizma pojavom istorijskih ličnosti i njihovom umetničkom interpretacijom) međuratnog perioda: Montevideo, Bog te video! i Senke nad Balkanom.

Čemu, zapravo, ovo klasifikovanje na periode?

Naprosto, u vremenu kada se treba opredeliti prema svetskom i sopstvenom, globalnom i nacionalnom, potrebno je istaći važnost filma kao medija koji ima značajnog udela u formiranju nacionalne svesti i reinterpretiranju nacionalnog, tj. konstitutivnog mita, tim pre što u našoj kulturi postoji snažan diskontinuitet, na koji je potrebno reagovati. Već na primeru Prvog svetskog rata, od akcionog Marša na Drinu do Kralja Petra Ikao svojevrsnog Hamleta, bića sumnje i preispitivanja, uz naročito postmoderno obraćanje pažnje na „drugo“ Srđana Dragojevića, vidljivo je da se u poslednjih deset godina pokušava pronaći savremen odgovor na pitanja potiskivana decenijama, a koja su značajna za pozicionioniranje našeg naroda u istoriji Evrope i sveta.

Ostaje samo bojazan: šta sledi nakon Ravne gore, ako je već mit o srpskoj vojsci u Velikom ratu pretrpeo ovakve interpretacije – pritom ih se ne želi kvalifikovati kao nužno dobre ili loše, niti se mogućnosti interpretacija žele da ospore?

Jednom kada i druga pitanja dođu na red, ostaje samo nada da će kulturna politika Srbije obuhvatiti i polje filma kao značajnog medija i sagledati njegove moguće primene u cilju ponovnog, nakon dugog diskontinuiteta i lutanja, konstituisanja nacionalnog identiteta i sprečavanja njegovog prerastanja u nostalgiju.