Blog

Impresije jedne gledateljke povodom predstave „Nebeski odred“ Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, u režiji Mie Knežević

San, magla i ništa

Nevena Varnica, Novi Sad

Pre tri godine još, a onda opet i pre dve, obećala sam sebi i svojim prijateljima da ću napisati nekoliko beležaka o predstavi „Nebeski odred“ koja se igra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. U međuvremenu, gledala sam je zimus i treći put, u mesecu januaru, za naš grad vrlo važnom, naročitno kada govorimo o kategorijama sećanja, svedočanstava, stradanja. Najintenzivniji utisak bio je, verovatno normalno, tokom i nakon prvog gledanja, ali je i svako naredno izvođenje osvetljavalo poneki novi ugao posmatranja, nametalo nova pitanja i učvrćivalo nova uverenja. O zlu, nasilju, ljudskoj prirodi, trgovini vremenom, o uzaludosti, o – kako je u belešci o sebi rekao jedan od autora - mehaničkom verovanju u ljudsku dobrotu. Jedino što mi se, po ko zna koji put, „kazalo samo“ jeste da je vreme zaista relativna kategorija i da u vezi sa tim dileme nema.

Sa dramskim tekstom Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića susrela sam se pre oko dve decenije, na magistarskim studijama, kada smo kod profesora Petra Marjanovića pohađali kurs o srpskim dramskim piscima 20. veka. Za ovu predstavu, u briljantnoj režiji Mie Knežević, čula sam dok je još bila igrana u nekom podrumskom prostoru, dok su i glumci i rediteljka bili studenti na akademiji, ali sam odlagala odlazak da je vidim, ni sama ne znajući tačan razlog. Tek me moj nekadašnji student, sasvim slučajno kako to obično biva, podstakao da konačno kupim kartu i odem. On mi je, naime, gotovo uzgred prokomentarisao kako ne bi, da je znao o čemu se radi i kako predstavu izvode, verovatno nikada otišao da je gleda. Suviše je mučno. Suviše teško. Suviše gorko i tragično. Crno. „Kao i logori, uostalom“ – pomislila sam. Sledeći korak bio je naći nekoga da ide sa mnom jer mi se samoj nije mililo da idem. Pitala sam jednu prijateljicu – rekla je da radije ne bi; pitala sam drugog prijatelja – dobila sam isti odgovor; treća bi isto tako – ako može, izbegla. Ubedila sam na kraju prijatelja koji je psiholog i dobar poznavalac ljudske duše, argumentom da ga se to sigurno tiče (a tiče se, itekako, svih) pogotovo jer se ova tragična predstava bavi ljudima, ponašanjem, emocijama.

Ono što je usledilo na početku predstave, duboko mi se urezalo i predstavlja najefektiji i najuboitiji početak koji sam u pozorištu imala prilike da vidim, i to u svojoj bezmalo tridesetogodišnjoj gledalačkoj karijeri. Jačina utiska nije popustila ni nakon godinu dana, kada sam samo taj prvi deo ponovo gledala sa ćerkom; a niti posle dve godine od tada, kada sam – 11. januara 2019. predstavu odgledala ponovo sa studentima. Ponavljanja su važna, ekspresije su bitne, a vreme je zaista relativna kategorija. Jer, ispostaviće se, kako je bilo onda, tako je i sada. Onda? Kada? Pa kako kada – u zimu 1942. godine, pa 1943, 1944, 1945, 1957, 2016, 2017, 2019... Vreme postaje broj, ljudi stradaju ne bivajući ništa više od istetovirane cifre na nadlanici, a sadašnjost biva „vihar, plam i sjena, san, magla i ništa“.

Znala sam tada, te 2016. godine, samo toliko da i gledaoci učestvuju, ali nisam imala viziju na koji način. Dugo je u meni tinjala dilema je l' bi bilo bolje da sam tačno znala šta me očekuje tj. šta da očekujem? Nije. Taj odgovor učvršćivao se sa svakom novom posetom. Jer na to što se tamo vidi, na to se ne možeš pripremiti. Ni prvi put. Ni drugi. Ni svaki sledeći. Mislim čak ni onda ako su vam, ako što su meni, logori i gulazi opsesivna tema još od gimnazijskih dana, kada su nam u obavznoj lektiri bili Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Varlam Šalamov i drugi.

I tako, prvi put dođemo pred pozorište. Napolju pada kiša, čujemo da izvođenje traje tri sata, iznenadimo se (predugo nam je da gledamo stradanja tri sata; hej, tri sata!), uđemo. Nema nas mnogo, možda petnaestak, i stanemo tako „razbacani“ po delu hodnika ispred sale. Svi ćakulamo o nekim svakodnevnim stvarima. Onda kreće. Prvo zvuk. Najpre čujemo doboš, zatim bat vojničkih čizama i glas. Jedan od njih govori na nemačkom. Ustvari, ne govori. Izvrsni Peđa Marjanović ne govori, on urla (urla za medalju). Sve vreme. Na nemačkom. Rukom pokazuje da se pomerimo, ali ostaje nejasno da li treba da gledamo kako on glumi nemačkog posilnog/ađutatna koji viče da bi trebalo da se pomerimo ili zaista moramo da pređemo svi na drugu stranu? Prosto fascinantno, ne razumeš reč, ali razumeš ton, razumeš način i pomeraš se na tu drugu stranu. Oslobađamo prolaz i pravimo taj korak ili dva i sada čujem glas svog druga koji tiho konstatuje: „Vidiš li kako se svi povlačimo pred zlom, makar i odglumljenim?“ Već je i ovo dovoljno stresno, ali to je tek početak. Dok stojimo tako raštrkani i dalje slušajući taj niz nerazumljivih komandi i rečenica na nemačkom, mislim o tome kako mi ništa u glavi nije ostalo od replika iz „Otpisanih“, „Banjice“ ili sličnih serija i filmova iz detinjstva. Perfektno uživljen u ulogu, mladi glumac, sada obilazi i odmerava svakoga od nas, koji ćutimo, nesvesno savršeno uživljeni u ulogu žrtve. U tom trenutku, „mi jesmo“ u logoru, ali kako je svaki trenutak (rekosmo već) relativan, drugi momenat već je racionalno došaptao da je sve teatarska igra i da se ništa neće fatalno završiti. Iako nas je sve fino isposmatrao, izabrao je osmoricu mladića koji su, pogađate, bili glavni glumci „Nebeskog odreda“ (zapravo, jedan od njih odigrao je streljanog i predstavu je iznela sedmorica sjajnih mladih ljudi s početka i jedan koji im se na pozornici pridružio nešto kasnije). Sve ovo veoma je dinamično i teče brže nego moje pripovedanje. Ali, vreme opet ne igra važnu ulogu. Ili možda grešim? Momci, igrajući tek pristigle u Aušvic, ostaju potpuno nagi naspram publike, dok im jedan, u liku oberšturmbanfirera (odlična izvedba Miloša Vojnovića) saopštava da su izabrani u tzv. Himmelkommando, specijalni odred sastavljen od logoraša zaduženih da „rade“ na pećima u krematorijumu i time kupe tri meseca života. Kada jedan od njih taj dil odbije, biva streljan, a mi – aktivna publika s mučninom u stomaku, koračajući prema Kamernoj sceni – bivamo suočeni sa njegovim telom koje leži u krvi. Gledam na sat, prošlo je petnaestak minuta, a pauza bi mi već dobro došla. U sali je toplo, a još je toplije kada je gledalište puno. Većina nakon predstave komentariše da im bila preduga. Verovatno i jeste, i moj prvi utisak tome je vrlo sličan, ali onda ovome suočavam pitanje: dugo je tri sata? Tri sata gledanja, samo gledanja tog nadljudskog stradanja u Aušvicu, tri sata?

Glumci su svaki put, na svakom izvođenju kojem sam prisustvovala, bili fantastični, svi iz/od (nebeskog) (od)reda – navodim podelu od 11.1.2019: Dimitrije Dinić kao Zeleni (čovek sa prelepim glasom i fenomenalnim kretnjama; dugo nisam imala priliku da vidim da neko na taj način donese nervozu; tako slojevito, nenapadno, a uverljivo i bez očekivanih spoljašnjih manifestacija), Aleksandar Milković ovde kao Rus (nervozan na potpuno drugačiji, ali fascinantno ubedljiv način), Danilo Milovanović kao Čovek pod kapom, Marko Savković kao Emilio/ Muselman (kakvo je to nenametljivo sugerisanje suštinske logorske tragike), Stefan Juanin kao Polen, Uglješa Spasojević kao Serb, Vladimir Maksimović kao Greko, Dejan Karlečik kao Ranjenik/Frans i, da ne propustim da dodam, Vukašin Ranđelovića kao streljani, Darko Karlečik dobošar i neprepoznatljiv Dušan Vukašinović (šta frizura može da učini od čoveka?)

Posle skoro godinu dana, nakon srećne Nove 2017. godine, u pozorište sam povela ćerku. Pripremila sam je, prepričala o čemu se radi, rekla zašto je važno da upravo ovu predstavu vidi, zašto mislim da bi taj prvi deo trebalo izvoditi kao svojevrsni „performans“ na različitm tribinama, povodom različitih dijaloga i debata na temu slobode, nasilja, prošlosti... Zašto ćemo/ili bi trebalo drugačije da posmatramo smrt u bilo kom obliku, kada se sa njom suočimo na ovakav način i to „samo“ u pozorištu. Zar pozorište nije mesto upravo za to? Ova predstava pokazuje da jeste i da takvo treba da bude. Shvatićemo da smrt pojedinca ili većeg broja ljudi ne sme biti samo puka informacija ili broj; shvatićemo da grafiti poput onih kojima se poziva na egzekuciju ovih ili onih, nisu samo reči ispisane tek tako, na koje smo navikli i gledamo ih kao slike u mimohodu, a o značenju, zapravo, ni ne razmišljamo. Ovim komadom i ovom predstavom, pokazano je dase ponavljaju faze u istoriji (a istorija nije drugo do priča, priča koja traje i trajaće, i uči nas, no šta iz te beskrajne priče naučismo?) u kojima je život – ne jeftin – nego besplatan, odavno dat u bescenje i potpuno ništavan bez obzira koliko vremena imali da ga kupimo.

To drugo izođenje kojem sam prisustvovala, obeležilo je lice moje dvanaestogodišnje devojčice i komentar nepoznatog muškarca koji je stajao pored. Bezazlena i vesela, u deliću sekunde se uozbiljila ugledavši dobošara kako odnosi šalu zajedno sa crnim uniformama. „Ađutant“ je i dalje vikao, a naš nepoznati sugrađanin zapitao se zašto ćutimo kao ovce i zašto mu se niko ne suprotstavi? Potvrdih tada sebi, po ko zna koji put koliko pozorište može da bude značajno i uticajno. Ne menja svet, ali nudi svetlo. Makar to bio jedan trenutni bljesak, u kojem se odgovor sam nametne. Ovakav trenutak, kakav je prikazan u „Nebeskom odredu“ nije trenutak određen za pobunu. Jednostavno je. Boriš se pre, buniš se, radiš sve što možeš, suprotstavljaš se svim čime raspolažeš kao čovek, da do toga, do čega je dolazilo u Drugom svetskom ratu, ne dođe ponovo. Jer onda, kada se desio Osvienćim, Birkenau ili desetine logora na tlu cele Evrope, onda je – za vidove delovanja na kakve je pomišljao sadrug iz publike, nažalost, bivalo kasno (naravno, čovek kao biće od misli i dela, uvek ima izbor da se ne miri i ima izbor da čini, čak i u tim gotovo nadrealnim situacijama, ono što misli da će ga sačuvati, tj. ono štp ga upravo određuje kao ljudsko biće, o čemu će biti reči u narednom tekstu povodom filma „Šaulov sin“). Da, da, vreme neumitno teče, ali ono uvek dozvoljava i strpljenje i delanje.

Treći put ovu predstavu gledala sam već kao gledateljka- veteranka, toga dana u ulozi predavača i organizatora. Pripremala sam studente, tj. mislila sam da sam ih pripremila na ono čemu će prisustvovati, obrazloživši i njima zašto je važno da se „Nebeski odred“ igra i vidi, naročito u Novom Sadu – gradu januarskih Hladnih dana iz 1942, ali i drugde.

Uverenja sam, da postoji pozorišna školska lektira, ova predstava bila bi obavezna. Literatura je čudo, pozorište je čudo, svaka umetnost jeste čudo i očigledno nije mogućno pripremiti se na čudo u potpunosti. I dobro je što je tako jer iznenađenje, neočekivanost i šok koji pokreću moraju da postoje. Verovatno zbog, već uočene, dužine predstave, ona menja tempo i pomalo gubi na dinamici, mada su glumci, kao što već rekoh, besprekorno uigrani i apsolutno zaslužuju aplauz koji se, uz ovacije, doživi na kraju. A kraj je izmenjen. Pitam se zašto i nemam odgovor. I to je u potpunosti u redu. Možda bih i sama, da imam dvadesetak godina manje, na takav način okončala priču o logorašima u ovom logoru smrti gde je rad oslobađao. Mada, verovatnije je pak, da ne bih. Ne bih zbog samih autora, koji su upravo na određen, sebi svojstven način završili svoju dramsku priču (pritom, ne smemo prenebregnuti činjenicu da je Đorđe Lebović kao dečak prošao kroz ovakvo stradalačko iskustvo). Završili su je slikom neba, muzikom pripadnika ovog „nebeskog odreda“ koji troše poslednjih pola časa života uz pesmu „Organizuj“, molitvu i mesečinu. Trgovina je završena. San o životu iščezava, fabrika smrti ostaje u magli dima i plamena, a vreme – vreme postaje ništa – beskonačno ništa.

Post scriptum (a mogao je biti i moto na početku):

„Budi nam spomena: ljudska su godišta

Vihar, plam i sjena, san, magla i ništa.“

(Dživo Bunić, „Vrhu smrti bogoljubne“, Dubrovnik, 17. vek)