Blog

Kosovska kvadratura kruga

Aleksandar Divović

Od ubistva Zorana Đinđića u jednom delu srpske javnosti postoji uverenje da je uzrok premijerove smrti bio njegov plan za rešavanje kosovskog pitanja

Taj plan se u osnovi svodio na teritorijalnu podelu Kosova, koja bi započela konfederalizacijom severa Kosova i ostatka njegove teritorije. Plan je dalje podrazumevao da se na neumitne albanske korake ka bezuslovnoj nezavisnosti i dezavuisanju ideje o konfederalizaciji Kosova odgovori problematizacijom Dejtona. Cilj je bio da se s tim pritiskom na međunarodnu zajednicu ide onoliko daleko koliko bi njoj trebalo da shvati da joj je bolje da podeli konfederalno Kosovo nego konfederalnu Bosnu i Hercegovinu.

Drugim rečima, prema ovom konspirativnom narativu, Đinđić je glavom platio svoje zalaganje da se o Kosovu i Republici Srpskoj odlučuje istovremeno, po istim principima, koje je za izvesne strane centre moći bilo neprihvatljivo i na koje oni nisu imali drugog odgovora do ubistva srpskog premijera.

Međutim, koliko god Đinđićeva vizija rešenja za problem Kosova bila zasnovana na racionalnim argumentima i koliko god bila provokativna za međunarodnu zajednicu, ona je mnogo većeg protivnika imala na unutrašnjem planu. Đinđićevo zalaganje da se pitanje statusa Kosova reši demokratskim putem i na racionalnim osnovama ključnog protivnika je imalo u iracionalnoj prirodi srpsko-albanskog sukoba i u identitetskoj dimenziji Kosova za sukobljene strane.

Jedna studija iz 2006. godine pružila je sugestivne dokaze o tome kako sukob koji proističe iz „svetih vrednosti“, za razliku od sukoba uzrokovanog svetovnim vrednostima, kod ljudi menja način razmišljanja o mogućim načinima razrešenja. Ako je reč o sukobu zbog ovozemaljskih vrednosti, poput teritorija, odlučujući može postati rezon koji vodi do spremnosti na prepuštanje teritorije uz materijalnu naknadu. Primeri Aljaske i Luizijane to dobro ilustruju.

Ali  ako se sukob sagledava u kategorijama svetog - kao što je "sveta zemlja" - odlučni pokušaji da se sukob razreši mogu da vode u njegovo zaoštravanje. Ta teza je testirana u istraživanju među osobama umešanim u izraelsko-palestinski sukob, koji mnogi, na obe strane, sagledavaju u kategorijama svetog. Istraživanje je potvrdilo tezu da će ljudi reagovati s užasavanjem i snažno se usprotiviti svakom pokušaju kompromisa u pogledu svetih vrednosti koji bi vodio ka nekakvom rešenju.

Racionalno objašnjenje za ovaj paradoks je na tragu religijskog morala kao evolucione alatke za učvršćivanje veza u složenim društvima (videti detaljnije u Ara Norenzayan, Big Gods: How Religion Transformed Cooperation and Conflict). Ponuda da odustanemo od nečega što nam je sveto zapravo je ponuda da raskinemo moralne veze s društvom. Ako ostali pripadnici grupe doživljavaju nekog člana kao osobu spremnu na gaženje privrženosti zajednici, to će marginalizovati i potkopati  reputaciju tog člana u grupi ili društvu. To je rebus u kome se nalazi sadašnja vlast u Srbiji, na šta ću se vratiti kasnije.

Predstava Kosova kao svete zemlje u srpskom nasleđu, istoriji i kulturi najsnažnija je prepreka svim rešenjima kosovskog statusa koja podrazumevaju otcepljenje ili podelu te zemlje. S druge strane, predstava Kosova kao zemlje stečene „svetom“ borbom za slobodu albanskog naroda taj problem usložnjava iz drugog smera. Na prvi pogled iznenađujuće, u takvim situacijama sukobljene strane pre se odlučuju za tenziju koja proističe iz tzv. zamrznutog konflikta, čak i po cenu materijalnih gubitaka i ugrožavanja fizičke bezbednosti.

U sukobima te vrste, zavađene strane daju prednost nečemu što se u međunarodnim odnosima naziva ontološka bezbednost (na internetu je dostupan sjajan rad Filipa Ejdusa na ovu temu). Pojam ontološke bezbednosti podrazumeva iskustvo sebe kao celine, entiteta koji postoji i traje u vremenu. Ne radi se o bezbednosti tela ili teritorije, već o bezbednosti identiteta i nečijeg subjektivnog osećanja ko je on. Ontološka bezbednost se postiže rutiniziranjem svakodnevnih aktivnosti, čime se egzistencijalna pitanja ostavljaju po strani. Te rutine stvaraju zaštitnu čauru koja neki subjekat štiti od strepnje i neizvesnosti.

Zbog toga države, naročito u slučaju dugotrajnih sukoba oko „svetih“ pitanja (Izrael, Palestina, Kosovo...), radije održavaju rutinizirane ili zamrznute konflikte sa svojim neprijateljima nego što žele da ih napuste i prekinu. Takav prekid možda bi doveo do povećanja fizičke bezbednosti, ali bi istovremeno ugrozio kontrolu i predvidljivost ponašanja i prekinuo biografski kontinuitet aktera.

Ako bi došlo do naglog prekida tih narativa i rutina i ako je osećanje identiteta ugroženo, a biografski kontinuitet prekinut, države bivaju „osramoćene“ i dospevaju u stanje ontološke nebezbednosti i gubitka sposobnosti za delovanje u odnosima s drugima. Zbog psihološkog značaja koji imaju za održavanje ontološke bezbednosti, rutine je teško promeniti bez obzira na to da li su one konfliktne i kooperativne. Ovo, na primer, može da objasni zašto Srpska i Ruska pravoslavna crkva, uprkos astronomskoj anahronosti julijanskog kalendara, Božić i dalje proslavljaju 7. januara, a ne 25. decembra.

Ima, naravno, i drugačijih pogleda. Na sajtu Peščanika, baš na Vidovdan 2018. godine, osvanuo je intrigantni članak srpske istoričarke Dubravke Stojanović „Zamrznuti Vidovdan“. Ona u njemu zastupa tezu prema kojoj je trud političkih elita da se „zamrzne Kosovo“ motivisan time što su svi režimi i sve ideologije uspevali da u Kosovu pronađu idealan prostor za manipulacije. Drugim rečima, razlog zašto je važno da se tu nipošto ništa ne promeni je taj što „zamrznuto“ stanje odgovara svim vlastima i svim kandidatima za vlast.  Večno otvoreno pitanje Kosova se od svih svesno koristi kao sredstvo za sprovođenje uskih političkih ciljeva i  zato nema rešenja kosovskog pitanja.

Nema sumnje da u ovakvom rasuđivanju delimično ima istine. Ali iz prethodnog izlaganja je jasno da to može biti samo jedan par rukavica. Razlozi za izostanak kompromisnog rešenja kosovskog problema su mnogo dublji i tiču se suštinskih identitetskih pitanja jedne države. Iako politika „zamrznutog konflikta“ može delovati iracionalno sa stanovišta materijalističkog pristupa bezbednosti, sa stanovišta ontološke bezbednosti, ona je razumna. Takav izbor omogućava održavanje narativa koji države imaju o sebi. A bez narativa, država nema identitet, nema celinu i konceptualno ne postoji.

U tome se sastoji veličina izazova svake vlasti u Srbiji koja je suočena s rešavanjem kosovskog pitanja. Pismo prof. Slobodana Smaradžića kolegama s Filozofskog fakulteta u Beogradu u kome objašnjava zašto nije potpisao njihov tekst podrške aktuelnim građanskim protestima u Srbiji naišlo je na oštre osude protivnika Vučićevog režima. Ipak, Samardžić je u jednom suštinskom smislu u pravu, pod pretpostavkom da se Vučićev režim zaista obavezao na pravno priznanje Kosova.

Logika je sledeća. Rešavanje kosovskog pitanja je uslov svih uslova koji je Zapad postavio pred vlast u Srbiji. Sve druge tema prema temi Kosova za Zapad su periferne. Kosovsko pitanje po svojoj prirodi toliko je složeno i duboko da se ne može rešiti demokratskim putem. Do trajnog, „odmrznutog“ rešenja moguće je doći jedino na nedemokratski način u kome ključnu ulogu mora da ima autokratski lider sa izrazitom podrškom u narodu, koji ne mora da dokazuje da je „dobar“ Srbin.

Zapad je Vučiću dao odrešene ruke da reši pitanje Kosova po svaku cenu, pa čak i po cenu devastacije unutrašnjeg pravnog poretka zemlje. Posledice njegove nedemokratske i autokratske vladavine uzrok su opravdanih protesta širom Srbije. Međutim, ako je Kosovo conditio sine qua non poštovanja evropskih vrednosti i daljih evropskih integracija Srbije, za koje se svi relevantni politički činioci zalažu, onda izazov rešavanja kosovskog problema sve Vučićeve naslednike postavlja u istu poziciju kao i Vučića.

Ili bi oni to pitanje, po ultimatumu Zapada, rešili na jedini mogući, nedemokratski način ili bi morali da odstupe i ustupe mesto nekome drugom da to reši umesto njih, kao što je Tadić Vučiću. I to je razlog zašto se u tzv. Ugovoru s narodom koji je opozicija u Srbiji ovih dana predstavila javnosti nijednom rečju ne pominje Kosovo.