Blog

(2. deo)

Smrt čitaoca

Rastko Lončar, Novi Sad

No, može li se, treba li se suditi o nepročitanoj knjizi? Teza je ta da se u tom slučaju ne sudi o onome ko je knjigu napisao, ne sudi se o samom tekstu, već o onome koji je čita.

Pojašnjenje: postoji izdavačka politika, odnosno, poetika. Na osnovu istraživanja tržišta ili nekog unutrašnjeg prkosa ili ideološkog ubeđenja, izdavači odlučuju šta će izdavati i slutim da u dobrom delu slučajeva izdavači diktiraju lektiru, pre nego što to čine Čitaoci.

Na primeru poezije: u velikim, korporacijskim knjižarama, poezija koju se može zateći, klasičnog je tipa, za one koji nisu sasvim sigurni da lirika, koja je nastala posle 1914, uopšte vredi. Romantičari i autori moderne, u lepim izdanjima, nešarenim koricama, tako da izgledaju uzvišeno. Verujem da je izbor na njima ne samo zbog neobaveštenosti i skepse Čitalaca, već i potencijalno zbog (ne)plaćanja autorskih prava.

U onim knjižarama koje su više lounge tipa, gde samo što ne počnu da iznajmljuju pidžame svojim mušterijama, nalazi se poezija savremena, ona blago hermetična za (ne)shvaćene duše, savremena u svojoj intelektualističkoj udaljenosti od prosečnog čoveka, ona poezija usamljeničkog kosmopolitizma. Knjižare koje se fokusiraju na udžbenike, ne razlikuju se mnogo od onih prvih, s tim što dizajn ovde čini da lektira pre izgleda kao mučna obaveza, nego statusni simbol.

Onaj koji ne pristaje na kompromise i drži do svog čitalačkog identiteta, osuđen je na antikvarnice i kupovinu preko mreže.

Preča je potreba da – i pritom neka ovo ne bude shvaćeno kao topla voda – knjiga bude prodata, nego izdata. Ovakvo što zahteva masovnu proizvodnju te, sa jedne strane podilaženje ukusu (ili obrazovanju?) Čitalaca, a u perspektivi i formiranju istog. Slutim da će Čitalac pre probati kuvane skakavce nego da čita Todora Manojlovića.

Tekst, teoretski gledano, može da bude samo tkivo citata, kako kaže Bart. Ali u praksi, on je i nosilac emotivnog i intelektualnog naboja, on ima mogućnost da promeni Čitaoca. Bart, deluje mi, ovaj odnos posmatra suviše jednostrano, kao da je Čitalac taj koji daje značenje tekstu, tj. Pisanju, ostavljajući malo mogućnosti da Pisanje deluje na Čitaoca.

Što stvarnost opovrgava.

Stoga, moguće je da nije u redu, ali postoji unutrašnji poriv u čoveku da knjigu ne pročita ako mu je preporuči osoba u čiji Čitalački ukus sumnja, odnosno, ukoliko osoba ne ume da artikuliše svoje iskustvo Čitanja. Ili kada vidi korice. Šarene knjige, sa ključnim rečima pretočenim u slike na omotu, da se nacrta o čemu se radi, putem simbola, da se svako inicijalno pronađe. Citačići Knjiga godine! koji naprosto bude želju za inatom. Lica ljudi koji nose knjigu, prolaznici u vozilima GSP-a koji, sa neshvatljivim ponosom, govore kako su za tri dana pročitali čak polovinu knjige od stotinu strana – a u pitanju je senti-mentol bombonica! – pitanja postavljena zaposlenima u knjižari, kupovina knjiga u tri pari sto dinari akcijama, magneti i obeleživači ne više za stranu, nego za red gde se stane, sve to potpisniku kao opsesivnom Čitaocu smeta, iritira, provocira, stvara osećaj mučnine jednom kada se zadesi u knjižari.

I tada, smatram da imam pravo da želim da odbijem da se nađem u masi! I da imam pravo da knjigu negiram na osnovu izdavača, korica, onih koji mi je preporuče, na osnovu izraza lica onih koji je kupuju ili čitaju na plaži, tih mikroskopskih trenutaka na osnovu kojih očitavam da se neko oseća unapređenim u bilo kom pogledu – emotivnom, intelektualnom, čitalačkom – čitajući MirJam, a verovatno ne znajući za Hakslija, di Gara, Despotova.

No, na taj način gradim koncept sebe kao Čitaoca koji u svojoj barijeri živi udaljen od drugih Čitalaca, koji ima određeno obrazovanje i koji ume da artikuliše – ili bar bezobrazno veruje da ume – svoje Čitanje.

Šta je time učinjeno?

Drugoga neću uveriti da sam u pravu ako nešto najpre ne pročitam i ne dam svoje mišljenje o tome. Ako već smatram da sam superioran u odnosu na njega. Ali odlučim da takvo nešto ne pročitam, da ne napišem, makar, tekst o tome. Smatram da to nije vredno pažnje, tek, problem se javlja pred činjenicom da se sistem vrednosti ne izgrađuje na pasivno-agresivnom prećutkivanju onoga što smatram da može da mi se ne sviđa na osnovu impulsivne reakcije i uzdizanju onoga što mi se kao Čitaocu dopada ili o čemu dobijem da pišem. Na političkoj, tj. Čitalačkoj korektnosti. Ako već nešto ne možemo da pohvalimo, zašto bismo kudili? Čemu to? Skinuti odgovornost sa sebe i oprati ruke sapunom marke Pilat. (Postoji, neko sarkastičan na tome zarađuje.)

Ako Autor i odluči da ćuti, da sebe pretvori u trafo-stanicu u kojoj se ukrštaju citati, na Čitaocu je da priča. Ako se ne želi čuti šta je Autor želeo da kaže, ili bar njegova skriptorska nesposobnost ostavlja prostora višesmislenosti, onda se mora čuti ono što odjekuje. Poruka ne sme da prestane u Čitaocu, on nije kraj kao što nije ni Autor, a odgovornost za obrazovanje superiornih Čitalaca – na Čitaocu je. Društvo ne postoji samo u teoriji, ono postoji i u praksi, a ljudi primaju svakodnevno poruke koje mogu, ali i ne moraju biti u stanju da protumače. Na onima je koji znaju odgovornost da tu sposobnost primene. Moraju razviti svest o odgovornosti i preduslovima potrebnim za tumačenje, za Čitanje, i da poruke do kojih su došli prenesu i drugima, podižući svoj glas kako ZA, tako i za PROTIV.

Ako Čitalac ćuti, on je ništa manje pasivni primalac, nezavisno od toga kojem tipu Pisanja njegovo biće pogoduje. I isto je odgovoran za krah svih vrednosti onaj koji ne zna, koji je ostao obrazovan ili vaspitan tako da uživa u senti-mentol ljubićima, kao i onaj koji je taj nivo odavno prevazišao – možda već u startu – i smatra da drugi treba da ga dostignu, bez njegove pomoći.

Sa takvom pameću, sa odeljivanjem jednih od drugih, potpomaže se i nagoveštava i Smrt Čitaoca, a rađanje Konzumenta.

Čitanje donosi odgovornost, taman utoliko ako predstavlja i svesno ili nesvesno bežanje od nje. Ono je potreba.

Pritom, suzdržaću se od žalosnog pravilnog uočavanja kako je ova civilizacija nužno krenula u propast, kako mladi ne čitaju i tome slično. Zna se ko konstatuje. Bespomoćni. Anemični duhom. Oni koji smatraju da je primećivanje problema ili adekvatno njegovom rešavanju, ili potpunoj legitimizaciji prebacivanja odgovornosti za rešavanje uočenog na nekog drugog.

Bilo bi divno kada bi se intelektualac spomenuo da sa količinom znanja eksponencijalno raste i količina odgovornosti, a ne da se smanjuje. Neće civilizacija propasti zbog neznanja, već zbog pasivnosti onih koji svoju odgovornost ne prepoznaju. Neće propasti zbog onih koji su zaglupljeni rijaliti kulturom i ostalim toposima savremenosti, već zbog onih koji se utrkuju u sarkazmu ko će pre i ko će bolje konstatovati da trula riba smrdi. Ako čovečanstvo i ide u propast, to nije zbog onih koji veruju u pogrešne stvari, već zbog onih koji ne veruju ni u šta, sakriveni iza svog sarkastičnog štita u prostoru udobnosti koja je uslovljena potiskivanjem anksioznosti koju izaziva ona kategorija koja je garant opstanka čovečanstva – savest.

 

(Prvi deo teksta od nazivom Bartezijanstvo možete pročitati ovde)