Blog
Sreća kao imerativ
Dušan Zaharijević, Beograd
U savremenom dobu kategorija sreće je u krizi. Pojam sreće je iščašen i pravo je pitanje ima li je danas i koliko. Zato se toliko upiremo da je dostignemo jer osećamo da nam uporno izmiče. Valjda je to čovekova potreba da stremi ka onome što mu izmiče, jer se jedino ka tome i može stremiti. Čemu težnja ka onome što imamo? Nikada se više nije govorilo o sreći, a nikada je manje nije bilo. Pukotine su u društvu i čoveku, pa usled prevelikog insistiranja na sreći dolazi do pervertirane ideje o njoj.Dovoljno je obratiti pažnju na Fejsbuk i druge društvene mreže koje pre svega i nisu preterano društvene. Čitava ponuda prijatelja, praćenje i predlaganje prijateljstava, nametanje i upućivanje na to da ste sa nekim postali prijatelj i da možete da mu pošaljete pozdrav je izuzetno agresivna kampanja. Parola: Širimo prijateljstvo! Pored toga, svakog dana nas Fejsbuk obaveštava o uspomenama i broju ljudi koji je lajkovao naše postove, o godišnjicama prijateljstava. Izgleda da su nam i uspomene digitalizovane, neko ili nešto pamti za nas. Digitalno sećanje programirano je da na određeni dan izvuče određenu uspomenu i podseti nas, kao alarm, da treba da se setimo. Kao da se ukida pravo da se i drugim danima sećamo tih stvari i događaja. Nove uspomene za novi dan, ako ih uopšte ima.
Naravno, to ne znači da je digitalizacija nužno loša, a Fejsbuk je uzet samo kao jedan od mnogobrojnih primera. Deljenje određenih stvari sa drugima može biti lepa i bogata razmena, jer bogatstvo je u interakciji. Nisu društvene mreže same po sebi zlo, već je stvar u tome da treba koristiti određene mogućnosti, a ne biti iskorišćen. Međutim, svi ti postovi, pozivi i životna filozofija: biti srećan jer je lep dan, čine da svet postane velika groteska. Tu je i popularna psihologija koja nam nudi lek protiv tuge i dosade, što je umnogome ona hakslijevsko-orvelovska slika sveta i čuvena parola; Bolje gram nego sram! Kao sa reklame za apsurd koji će nam promeniti život.
Neverovatna je, pre svega, sama reč life coach i ideja da nas neko može istrenirati kako da živimo. Ili, još preciznije, istrenirati nas da sami sebe istreniramo kako da živimo. Čini se da je problem u tome što se sreća postavlja kao glavni i jedini cilj tog "treninga", a sve ostalo isključuje. S druge strane, takva sreća je više samoubeđenje koje maskira ostale probleme i često zna da sklizne u aroganciju i napadnost.
U ovoj tački se valja setiti Pirandela koji je, pišući o svom delu Šest lica traži pisca, o likovim rekao: Živi rođeni, želeli su da žive. Ta rečenica kao da bdi nad svetom danas. Svojevrsna parola koja istovremeno funkcioniše i kao usud. Mada, mora se priznati, ima i prizvuk epitafa.
I tako, živi rođeni pokušavamo da živimo. Nije nam dovoljno to što smo rođeni, da ne kažem to što smo živi. Nije jasno kako je došlo do toga da se toliko insistira na sreći, verovatno otuda što kriza savrmenog doba nagriza sve slojeve i vrednosti. Što se više insistira na sreći, to je manje sreće – odnos je obrnuto proporcionalan. S druge strane, sve se više insistira na njoj upravo zato što je sve manje ima. Formula: što više sreće to manje sreće. Paradoksi – lepota sveta.
Ipak, najveći problem je što usled tolikog insistiranja i nedozvoljavanja ljudima da budu tužni, sreća postaje imperativ. A čim nešto postane imperativ – sva lepota biva ubijena. Naročito sreća nije moguća u imperativu. Savremeno doba ubilo je sreću tako što je insistiralo na njoj. A što se mora – teško je. Verujem da izreka: što se mora nije teško, u svojoj suštini krije bespomoćni pokušaj samozavaravanja. Nije strašno priznati da je ono što se mora teško. Imperativ kao zavaravanje. Upravo u tome je najveći problem - imperativ je zaogrnut i lepo odeven, pa ga isprva ne prepoznajemo kao nešto pogubno.
Nametnuta i isforsirana sreća jedino može da proizvede nesreću. S druge strane, to je unifikacija sveta. Ako bi postojala samo sreća, ona bi uništila čoveka ili je više jednostavno ne bi ni primećivao jer ne postoji nešto suprotno na osnovu čega bi zaključio da i ona sama postoji. To bi dalje dovelo do iščeznuća i same sreće. Što se više ona nameće ljudima kao stil života to više ljudi ginu u želji da je dostignu i postaju nesrećni u svojoj sreći.
Izborili smo se za to da je sramota biti nesrećan. Kategorija stida je danas, čini se, anatemisana. Igleda da jedino živi u zazoru od tuge jer ljudi su skloni sažaljenju, što kod onoga koga sažaljevaju izaziva osećaj stida i poniženja. Ali i sažaljenje dolazi iz istog izvora, iz iste nesreće koja izaziva saosećanje. Saosećati možemo najbolje sa onima sa kojima delimo istu nesreću. Tako dolazimo do saznanja da isforsirna sreća zapravo potcrtava nesreću i nemoć. Pitanje je da li iko može odgovoriti na to šta je prava sreća, ali svakako da nije ono što nam se sve vreme nameće sa raznih strana. A i lepota je ponekad u neprekidnom pokušaju da je objasnimo, ne u samom objašnjenju. U krajnjoj liniji, možda istinsku sreću i nema potrebe opisivati, već jednostavno biti srećan.
Isforsirana sreća je savršeno sredstvo za manipulaciju. Usled prevelike žudnje da budemo srećni postajemo napadni i isključivi, a isključivost jedino može štetiti nama samima. Na taj način popularna psihologija, tzv. psihologija samopomoći postaje psihologija samoodmoći, tj. psihologija nemoći. Tako sami sebi oduzimamo pravo i mogućnost da budemo tužni, tj. da budemo pravo tužni. Nije isto biti tužan i biti nesrećan. Zazor od tuge potiče upravo otuda što se smatra da nas ona sprečava da bilo šta radimo osim da tugujemo. Radi se o tome da tuga nije stanje, jer nas ne sprečava da funkcionišemo na drugim poljima. Ali ako dospemo u stanje melanholije, onda smo nesposobni za bilo šta osim lamentiranja nad svojom nesrećom. Paradoksom izrečeno - melanholija je stanje u kojem nismo u stanju da radimo išta.
Dakle, pitanje je hoćemo li stanje ili osećanje. Hoćemo li sreću ili tugu. Ili i jedno i drugo. Na kraju krajeva, ima li potrebe da biramo između ova dva. Jesmo li osuđeni na opredeljenje ili je ipak negde, u nekom delu svesti i bića, i dalje moguće prihvatiti oba i biti Čovek.
