Blog

Pismo iz Srbije

Perspektiva ribice u akvarijumu

Jelena Zelenović, Novi Sad

Perspektiva ribice u akvarijumu se često tumači kao jedan sužen pogled na stvarnost pri čemu stvarnost (sadašnjost) ne može da se razume ili vidi jasno jer se ne vidi dalje od svog nosa. Ali naš nos mora biti važan. Razmišljam o tome dok nas opominju da je naša budućnost sadržana u prošlosti: to je jedna od osnovnih ideja romana koji tematizuju velike ratovei to je veoma snažna i važna poruka. Ipak, mene sada zanima ta sirota ribica. Ja sam to. A znam da nas ima još. Kakva je to ribica? To je ribica koja ne može drugačije da sagleda situaciju osim tako što se vrti u krug i posmatra jedno te isto okruženje, pokušavajući da ga shvati. Nema mogućnost da izađe iz akvarijuma. Nema vremenske, prostorne, ni kulturne distance. Ona želi da vidi sadašnjost i tu da deluje ili ne deluje.

U Kortasarovoj pripoveci „Aksolotl“ vidimo aksolotle u akvarijumu, predstavljene kao umove kojima je dato da spoznaju sve, a onda bivaju zarobljeni u svoje nerazvijeno telo koje pluta/pliva u akvarijumu. To su neme ribe u čijim se prostim očima odvijaju tajne Univerzuma.[1] Pripovedač nam otkriva svoju opčinjenost aksolotlima i želju da tumači tajne iz njihovih očiju, a onda u jednom momentu i sam postaje aksolotl, prelazi u akvarijum, postaje posmatrani i pita se hoće li neki novi posmatrač otkriti dubinu u njihovim očima. Ako i otkrije, hoće li i sam postati aksolotl? Pitanje može biti da li je dovoljno znati i ne delati, ili je, ako ti je znanje dato, delovanje onemogućeno? Aksolotli su ribice koje imaju potpuno znanje o prošlosti, a ograničene su na sadašnjost. Ali tu je i pripovedač koji je uspeo da ispriča njihovu priču? Avaj! Saznavši sve, on takođe postaje zarobljenik akvarijuma u nadi da će neko sledeći proučiti tajne plavih zagonetnih očiju, tajne plave grobnice koje sahranjuju žive ljude.

Kakva je obaveza književnika i intelektualaca i da li je oni imaju u današnjem svetu nekulture, opšteg beznađa, prodavanja i proklinjanja sopstvene zemlje? Kakva je uloga pisaca i umetnika koji stvaraju na srpskom jeziku ili žive u Republici Srbiji? Ovakvo pitanje dobije bezmalo svaki pisac makar u jednom intervjuu. Ne sećam se šta su odgovarali. Verovatno zato što nekog konkretnog odgovora koji upućuje na delatnost i nije bilo. Upozorenje je uvek tu, ali upozorenje implicira budućnost, večite „buduće generacije“ kojima smo toliko toga natovarili na grbaču. I moja generacija spada u jednu od tih „budućih“ iako smo toliko stvarni i sadašnji. Mi smo ti na čiju prošlost će se oslanjati naša deca, naša perspektiva je njima važna, da li se dovoljno brinemo o tome? Onda se zapitam: Da li svi imamo iste interese? Mene cena goriva ne zanima. Ali to nije patriotski. Interesi mojeg naroda su i moji interesi. Ljudi govore da: „Dok ne budemo stajali kao oni tada u redu za hleb...“ Neće se ništa[2] promeniti.  Hodaćemo sa zastavicama i parolama, ugledajući se na Francusku i slične države koje imaju mnogo viši standard, oponašajući sliku države koju dobijamo preko malog ekrana, oponašajući već zadati simulakrum. Elem, šta činiti? Pisanje, opominjanje, pričanje. Dok se ne smogne snage za više. Svako treba da iskoristi resurse koje ima i kojima najbolje barata.

Srećom, postoje veličine koje i danas žive, a koje se nisu zadržale samo na napisanoj ili izgovorenoj reči. Srbijanka Turajlić je, u dokumentarcu „Druga strana svega“   koji je snimala njena ćerka, Mila Turajlić, a koji toplo preporučujem, rekla kako je njoj posle izbora na kojima je Slobodan Milošević pobedio (ne znam koji put za redom), došlo da ide od čoveka do čoveka koji su stajali u koloni, i da ih vuče za rukav sa pitanjem zašto su ponovo glasali za isto. Čini mi se da je to i radila. Konkretno delovanje. Srbijanka Turajlić je žena koja je živela i radila ono što je govorila. Uvek je bila tamo gde je falilo slobode.Takvih ljudi je zaista malo i treba osmisliti posebnu nagradu u ovom moru nagrada koje se dodeljuju za koješta, ovu jednu treba dodeljivati za Životnu reč sprovedenu u delo. U jednom kadru pomenutog filma vidi se sledeće: Srbijanka Turajlić objašnjava ćerki kako je funkcionisao pokret Otpor!, a odmah nakon tog kadra sledi polica sa knjigama na kojoj se kamera zadržava desetak sekundi i jasno se izdvajaju tri bele knjige sa naslovima: Godine koje su pojeli skakavci. To je vrhunsko režisersko umeće Mile Turajlić. U jednom sjajnom kadru odaje se počast čoveku koji je među prvima zaslužio gore pomenutu nagradu.

                                                            

Nakon što je dobila otkaz na Elektrotehničkom fakultetu, gde je radila kao vanredni profesor, ona je nastavila svoju, kako ona kaže, borbu za slobodu i demokratiju, više puta podvlačeći da je to za nju bilo prirodno i potrebno, kako bi mogla svoju decu da pogleda u oči. Šta se dešava nultog dana kada se cilj ostvari, pita se Srbijanka? Da, stvoriće se novi režim, kakav, sa kojim idejama, sa kojom vizijom? Govorila je o petom ali i o šestom oktobru:

 „Demokratija počinje tako što narod sa ushićenjem pozdravlja krađu.“[3]

„I zapravo, ja mnogo bolje pamtim 6. oktobar... Nastavlja se serija intervjua i moja prva rečenica, je rečenica Branka Miljkovića: Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Naravno da je to malo pesimistički u odnosu na našu pobedu. Ja kažem da ja najedanput osećam strah, da li ćemo mi sad umeti da nešto uradimo?“[4]

„Ali te slavljeničke noći niko nije razmišljao kako ćemo graditi budućnost.“[5]

Srbijanka Turajlić će reći da ona u svojoj borbi nije uspela i kada je primila nagradu „Osvajanje slobode“ 2009. godine, izašla je na binu i rekla: „Ali ovo je apsolutno prvi put da mi neko dodeljuje nagradu za totalni neuspeh.“[6] Samokritika je ovde sasvim jasna, neko nije hteo da gleda dalje od svog nosa, zabrljao je, ali sa čistom verom da čini potrebno. Ja u ovom primeru vidim ono što nazivamo čojstvom.

 

Ovaj tekst nastoji da učini i nemoguće i potrebno. Paradoksalan je kao i prethodna rečenica. Kako stojimo danas? Ne o generacijama od pre sto godina, ne o budućim generacijama, tekst je o nama. I jeste to nezahvalna i možda lenja perspektiva ribice u akvarijumu, i jesu petokotobarski revolucionari sačekali i šesti oktobar kada im je na upravljanje dat državni aparat, za koji, kako Srbijanka kaže, nisu znali kako funkcioniše, ili su se pravili da ne znaju. Ipak, dobro zvuči i zvuči ispravno, humano, davno zaboravljeno kada neko kaže: Borim se za slobodu, za dostojanstvo. I sada, na kraju, pitam se zašto pišem ovaj tekst. Možda ga pišem kako bismo pronašli odgovor u nekom drugom tekstu, nekom bartovskom tekstu koji će roditi ovaj ili neki drugi tekst, tražimo to zadovoljstvo.

A možda ga pišem da bih mogla da pogledam decu u oči jednog dana.

Ovo je pismo iz Srbije.

 

[1] „Sada sam neopozivo postao akolotl, a ako i razmišljam kao čovek, to je zato što svaki aksolotl razmišlja kao čovek u okviru svoje slike od ružičastog kamena.“ Kortasar, Hulio. Drugo nebo. Izdavačko preduzeće „Rad“. Beograd, 2004, str.12.

[2] Kada god čujem ili pomislim da nešto treba da se menja uvek se zapitam, a šta to? Da li postoji jedna jedina stvar o kojoj svako od nas razmišlja i ima razrađen plan kako bi njegova ideja funkcionisala, da li imamo to na umu kada vičemo da hoćemo promene? Zato nisam išla na protestne šetnje Novim Sadom kad su ljudi hodali u aprilu 2017. godine. Sedela sam u kafiću, gledala ih i razmišljala o ovome o čemu i sada pišem. Nisam do kraja domislila.

[3] Druga strana svega

[4] Isto.

[5] Isto.

[6] Isto.