Blog

nepoznati lik u biografiji Miloša Crnjanskog

O studentesi Idi Lotringer

Jelena Bazović, Obrenovac

Krajem 2018. godine navršilo se tačno sto godina otkako je veliki pesnik Miloš Crnjanski napisao pesmu Mizera. Ispod nje će se naći hronotop: Beč. U revoluciji. 1918. i dodato: Za studentesu, Idu Lotringer. Osim što govori o tome kome je spevana pesma, njeno ime spomenuće se samo na ovom mestu i do današnjeg dana ostaće enigma u biografiji Miloša Crnjanskog. Tek ponegde će se o pesmi pisati, ali podaci su i dalje šturi i svode se na one koje je pisac ostavio u različitim izdanjima Lirike Itake (i komentara). Kroz sve što je o ovoj pesmi zapisano, ne može se nazreti ko je gospođica Lotringer, ali se na osnovu utkanog u pesmu može pretpostaviti šta je ona Crnjanskom značila.

Našavši se posle, za njega, dugog i mučnog rata u uniformi austrougarskog vojnika u Beču u novembru i decembru 1918. godine daće sliku jednog drugog Beča koji nije ni nalik onom pre početka rata. Zapisaće kako opet sedi sa svojom stanodavkom Frau von Thiess u pansionu, kako ona više nema ni šećera za kafu, ni kafu i kako revolucija počinje u radničkom, trećem, kvartu, ali ne u fabrikama, nego u kasarnama. Pisaće o ruljama vojnika koji zadržavaju tramvaje, hvataju oficire i skidaju im medalje i habzburške rozete sa kapa. Potom beleži: Posle nekoliko dana raspada se Austrija, kao u teatru, a Beč, međutim, pada sve niže. Oni koji su prevaranti, koji trguju, koji se bogate, žive kao da se svako jutro kupaju u šampanjcu. Muzike sviraju i orgija se do zore. Oni koji su ostali bez zarade, bez kuće, lutaju ulicom, kao prosjaci što pružaju ruke, ali ćute. Osim takvog mizernog Beča, daće i sliku svog života:Sve su veze sa prošlošću prekinute. Ne dobijam više pisma od matere, ne idu tamo ni železnice. Ostajem sam u svom stanu, bez novaca, i rasprodajem stvari, da bih imao da platim hranu i kiriju. Skupoća raste. Stidim se, međutim, da priznam svojim poznanicima i poznanicama šta me je snašlo, i sklanjam se u okolinu Beča (u Hinterbril), kao posle sarajevske bombe, pre četiri godine. (...) U Beču mi traže kiriju, ne loži se.
U ovakvoj atmosferi nastaće upravo pesma Mizera, koja će ovaj naslov izgleda poneti upravo zbog celokupne situacije u kojoj se Crnjanski našao krajem rata. Ipak, ona će pevati o ženi, studentesi Idi Lotringer. Iz posvete uviđamo da je Ida takođe bila student u Beču, mada ne znamo da li su se sreli na medicini, koju je Crnjanski prvobitno studirao, ili kasnije na Filozofskom fakultetu.

Detaljnijom analizom same pesme uviđamo da se lirski subjekat stalno vraća na ono što je bilo, u odnosu na ono što je sada, pitajući se neprestano gde je ona. Ono što je bilo govori o prirodi njihovog odnosa. Spominje se naš vrt, lirski subjekat se pita: O, da l se sećaš kako smo išli, | sve ulice noću obišli, | po kiši? Noćne 'tice, lopovi i bludnice su im bili nevini, stideli su se domova cvetnih i zarekli da će ostati nesretni, bar njih dvoje. Pomenuti detalji privlače pažnju na poseban način. Naime, mokre ulice, fenjeri, bludnice, mokri parovi, noćne 'tice, hodanje ovog para u noći i njihovo prolaženje kroz mnoge ulice po kiši donekle mogu biti slika Beča koji je Crnjanskog dočekao posle njegovog povlačenja sa galicijskog fronta u novembru 1915. godine. Crnjanski će doći u Beč i pomagaće u bolnici ženskog manastira Toechter der Goetlichen Liebe, u kome će mu stanovati, do tada nepoznata, zamonašena tetka. Možda će upravo tada započeti veza između njega i Ide Lotringer koja će verovatno još uvek studirati na Univerzitetu u Beču. Tek, opisujući tadašnji Beč, Crnjanski će u komentaru uz Odu zapisati: Uveče sam mogao da idem kod ujaka, ili u pozorišta, i svuda. (...) U Galiciji sam video rat. U Beču: kako se jedno carstvo i jedna prestonica raspadaju. Beč je, već u jesen 1915, bio jedna ogromna javna kuća.
Dakle, tih dana u Beču, svuda se kreće, odlazi u pozorišta, posećuje svoje poznanike, poznanice i zapisuje: Usred rata, sedeo sam tako u teatrima, prolazio na talasima valsa, zalazio u porodice svojih poznanika i video ljudsku bedu i ljudska srca. Korupcija, prostitucija, melanholija, svuda. Nešto dalje navešće: Ja sam u Beču imao svoja pređašnja društva, većinom studenata, i studentkinja, sa Univerziteta. Na osnovu ovih fragmenata uviđamo da su Ida i Crnjanski mogli provoditi dosta vremena zajedno i da ona ogorčenost i gađenje prema onima koji su se bogatili i zabavljali 'valsevima', pozorištima, uživajući dok se tamo negde daleko gine i niču vešala, korespondira sa pojedinim stihovima iz Mizere. Zato su valjda te bludnice, usamljeni fenjeri i pokisli parovi, tako dragi. Taj mizerni trenutak ponavlja se ponovo krajem 1918. godine, kada je pesma napisana. Dakle, tri godine kasnije, studentese Ide Lotringer više nema u Beču, a veliki pesnik se pita da nije sad negde nasmejana, | bogata i rasejana, | gde smeh vri? Moli je samo da ne bude topla, cvetna i sretna. Pita se da li nekad, iznenada, | u dobrom društvu, još i sada (!), kaže na čijoj je strani. Lirski subjekat proživeo je mizerne trenutke Beča sa studentesom koja je jedina mogla biti uteha, sagovornik i društvo. Ona je to po svojim stavovima koji su slični njegovim. Krajem 1918. godine ta uteha je izgubljena, vihor rata je sve odneo.

Crnjanski će u svojim komentarima staviti tačku na taj bečki period svog života pišući: Najzad, sa jednim kuferčetom, sentimentalno, ulazim u jedan voz koji će me, zauvek, odneti. Rat je svršen. Završena je i jedna epoha Evrope. Završen je i jedan deo mog života. Bečke romantike. Idem u svoju zemlju. Simbolično, ova pesma je bila ta tačka koja je stavljena, jer posle nje sve pesme koje slede neće više donositi takva raspoloženja i osećanja. Još će se samo kao obris javiti nešto slično u Sumatri stihovima: Rastuži li nas kakav bledi lik, | što ga izgubismo jedno veče, | znamo da, negde neki potok, | mesto njega, rumeno teče! || Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, | dušu nam uvija, sve tešnje, | beskrajnim mirom plavih mora, | iz kojih crvene zrna korala, | kao, iz zavičaja, trešnje.

Da li je to bio njen bledi lik izgubljen jedne večeri? Da li se radi o toj njihovoj ljubavi, jutru u tuđini? Odgovore na ova pitanja znao bi samo Crnjanski koji je, poput Andrića, znao da svesno izostavi pojedinosti iz svoje biografije, čuvajući time svoje uspomene. Ipak, Crnjanski će ovu pesmu uvrstiti u sve izbore svojih stihova, a u jednom od svojih intervjua reći će: Taj rat neću i ne mogu da zaboravim. U tih pet godina, u bolnicama i logorima, pisao sam Masku, Dnevnik o Čarnojeviću i svoje pesme. Onome što sam tad osećao i mislio o čovečanstvu, rastancima i patnjama, o uzaludnosti, hoću da budem veran i dosledan. U velikom haosu Svetskoga rata bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće.

Ovim bismo skromno obeležili godišnjicu njegove veoma značajne pesme, koja je ostala skriveni i nedovoljno istraženi biser srpske poezije.