Blog

Peking by day (3)

Razmišljanje o veličini u Zabranjenom gradu

Slobodan Vladušić

 

Lepota kineskih imperatorskih palata u Pekingu, neopisiva je. Šenbrun i Versaj se mogu porediti, Prado i Luvr, takođe. Ali sa čime uporediti Zabranjeni grad ili Letnju palatu? Nije u pitanju samo ta vanredna kineska arhitektura, koja je potpuno različita od evropske, niti neobična lepota nebrojenih paviljona u Zabranjenom gradu i Letnjoj palati. Radi se o konceptu veličine koji je ovde, u Kini i Pekingu, potpuno drugačiji nego u Evropi.

Navikli smo da u Evropi gledamo usamljene palate monarha oko kojih se pružaju doterani parkovi. Ali ma koliko lepo bili uređeni, ti parkovi još uvek deluje kao nešto spoljašnje u odnosu na palate. Parkovi kao da ističu usamljenost palate. Niko, ko je posetio Šenbrun ili Versaj, ne seća se spoljašnjih zidova koji okružuju te predivne parkove. Naprotiv. Oni nestaju u sećanju gotovo trenutno, čim se opaze, ako se uopšte opaze. I to nije slučajno. Posetilac podsvesno oseća da su ti zidovi, koji okružuju park, neka smetnja i parku i samoj palati. Oseća da u idealnom slučaju oni ne bi trebalo da postoje, ali time što postoje, svedoče da je ideal daleko. Oko se ubrzo vraća na samu palatu, koja sada deluje usamljeno i krhko. Kao da je to jedini prostor kojim monarh uistinu vlada. I zaista, kada počne da se šeta tim kraljevskim palatama, čovek uočava da je u njima svakoj funkciji monarha obezbeđena zasebna prostorija. Dok se lagano kreće tim prostorijama, tiskajući se sa ostalim turistima, čovek počinje da oseća neku skučenost i teskobu. Tada mu postaje jasno da graditelji nisu pretpostavljali da će u tim prostorijama ikada boraviti toliko ljudi.

Ovde u Zabranjenom gradu ili Letnjoj palati, sve je drugačije: različite funkcije imperatora nisu se obavljale u posebnim prostorijama kao u evropskim zamkovima, već u zasebnim paviljonima. Zato kineske palate nisu zapravo ni palate, već ogroman prostora ispunjen nizovima predivnih paviljona, dugačkim koridorima ili prostranim trgovima koji ih povezuju. Za razliku od turističkih ruta u evropskim zamkovima, koje umeju da budu jednosmerne i linearne, ovde u Zabranjenom gradu ili Letnjoj palati, turisti se rasipaju i gube po brojnim paviljonima koji nose neobična imena poput paviljona Vrhovne Harmonije ili paviljona Mirne Dugovečnosti... Ceo taj niz paviljona, prozračnih, mekih imena, toliko je prostran da se čoveku čini da je skoro pa beskrajan. Veličina ovde nije u veličini građevine iz koje se posmatra okolina kao netom osvojena teritorija, kao što je to slučaj sa Šenbrunom ili Versajem. Veličina ovih kineskih imperatorskih paviljona u Zabranjenom gradu jeste upravo u toj prostranosti kroz koju čovek prolazi, ali za koju oseća da nije beskrajna, već ipak, ljudska: tamo, u daljini, nazire se uvek poslednji zid koji palatu deli od sveta. Zid koji je visok, stamen, siguran u sebe. Zid koji, poput onog velikog, kineskog Zida, ne može da se zaboravi, ni previdi.

U Evropljaninu, posle antike, vlada faustovska duša, koja je uvek težila udaljenom i beskonačnom, jer se u onome što joj je bilo na dohvat ruke osećala skučeno i usko. Za razliku od starih Grka, koji su veličinu i prostranost mogli da pronađu u sebi samima i u zatvorenom prostoru, Evropljanin tu veličinu više ne može da pronađe u  sebi, već u onome izvan njega samoga. Zato je istorija Evrope prepuna vladara koji su u potrazi za veličinom, svoje zemlje i posede želeli da prošire što dalje prema nestajućem horizontu. Mnogi su u tome i uspevali, a svetska istorija im je velikodušno darivala auru veličine prefiksom Veliki. Ali samo za trenutak. Malo  potom, ona je njihove naslednike podlo spuštala u blato protraćenih veličina, jer nijedno od tih velikih osvajačkih postignuća nije bilo dovoljno veliko da bi veliko moglo i da ostane. Tako se događalo da se teritorija oko velikih palata evropskih vladara smanjivala, čime se istorija podsmevala, iza leđa, veličini tih građevina. Lepota tih velikih evropskih palata, kao što su Prado, Eskorijal, Šenbrun, Versaj, ima u sebi nešto smešno: osećamo da je ona je uspomena na prošlu veličinu, na neku udaljenu veličinu, koja se više nikada neće ponoviti. Osećamo da nije problem u veličini Španije, Austrije ili Francuske, već u tome što izgleda kao da je sam pojam veličine u Evropi, jednostavno, nestao.

U Evropi ništa veliko nije dovoljno veliko, da bi bilo zaista veliko: i dok se gurka sa turistima po hodnicima tih naoko velikih palata, čovek oseća skučenost i uskost u toj veličini i shvata da je tako zapravo, bilo oduvek. Ma koliko šiljci katedrala bili visoko, svakom vladaru su se činili niskim; ma koliko im imperije bile velike na mapama, činile su im se male. To je zato što se u Evropi sve samerava u odnosu na beskraj – pa je zato sve malo – i u odnosu na beskonačnost – pa zato sve kratko traje.

Ovde u Pekingu, dok šeta Zabranjenim gradom ili Letnjom palatom, čovek oseća iskonsku, gotovo božansku prostranost, kakva se ne može iskusiti nigde u Evropi. Ona je uvek ograđena nekim zidom koji je deli i od beskonačnosti i od želje za njom. I u toj prostranosti je veličina Kine: onaj ko ne zna istoriju, pomislio bi da je kineska istorija prepuna dalekoistočnih Napoleona. A ipak, nema ih. Njihove dinastije su se širila u okviru onoga što su smatrali istorijskim granicama Kine, dakle samo do jednog geografskog zida, a ne preko njega. Ovde su vladari raspolagali koliko prostranstvom, toliko i zidom koji je to prostranstvo opasavao. I dok bi u Evropi, koja zna samo za beskraj, taj zid bio izvor osećanja skučenosti ma koliko daleko bio pomeren, ovde u Kini taj zid upravo stvara osećanje prostranosti, jer ukida požudu za beskrajem. A ta požuda se može ukinuti samo onda se veličina i prostranost nalazi u sebi samima, a ne u spoljašnjem prostoru.

Vidljivo je to i u današnjoj Kini. U Nacionalnom muzeju upriličena je izložba povodom 40 godina reformi, odnosno otvaranja Kine stranom, dakle zapadnom kapitalu. Ako mislite da se na toj slici nalaze fotografije na kojima se žuti i beli ljude rukuju i grle, onda se grdno varate. Nisu se Kinezi u drugoj polovini sedamdesetih godina otvarali zato što su želeli da budu kao Zapad, to jest ,,kao sav normalan svet”, već zato što su želeli da ostanu to što jesu. I zato na toj izložbi sada gledate džinovske video-bimove koji pokazuju kako su iz godine u godinu rasli kineski gradovi kao što je Šangaj i Šenzen, gledate skafandere kineskih atronauta, gledate kineske podmornice, gledate jednu zemlju koja se širi, ne spolja, već iznutra.

To vam postaje jasno kada shvatite da je u Evropi nemoguće zamisliti sličnu izložbu: nemoguće je i zato što politički korektno mišljenje u Francuskoj i Nemačkoj odavno više ne dozvoljava ideju nacionalne države, pa prema tome i nacionalnog ponosa; nemoguće je i zato što Evropa, nakon antičke Grčke i firentiske renesanse, ne poznaje nikakav koncept veličine koji, u suštini, ne bi bio ekspanzionistički. A kako sadašnja Evropa nema snage ni da zatvori svoje prozore i vrata, a ne da izađe iz svoje tvrđave, jasno je da bi se ta izložba evropske veličine pretvorila u grotesku.

Izložba u kineskom Nacionalnom muzeju (koji se, uzgred budi rečeno, nalazi na obodu Tjenanmena, preko puta Zabranjenog grada) nije samo obeležavanje kineskog otvaranja – to je očigledno – već i nečega što se na toj izložbi, samo naslućuje.

A to što se naslućuje jeste kraj etape otvaranja i početak nove etape u kineskoj istoriji.

To je etape ekspanzije.