Blog

(1. deo)

Bartezijanstvo

Ratsko Lončar, Novi Sad

Nije li to božanstveno politički korektno: „Nemoj suditi o knjizi koju nisi pročitao. Sudi tek nakon čitanja“. Na nekom drugom nivou, to bi se moglo tumačiti i kao: „Svaka knjiga je dobra dok se ne dokaže suprotno“. U to ime, zahvalan sam Rolanu Bartu koji mi pruža odličan povod za Pisanje. Muči me pitanje: ne mogu li, a da ne ispadnem politički nekorektan isključivac, suditi o knjizi na osnovu njenih Čitalaca?

No, ne pred rudu.

Bart govori, ponajpre, o Autoru – preciznije, pozitivizmu kao izučavanju Autora, a ne Pisanja – kao proizvodu, kao vrhuncu kapitalističke ideologije. Ono što jeste farsično, jeste utisak da je njegov protest – i pritom se pitam je li sva odgovornost na njemu, ili je on, nesretnik, bio samo kultivisani krik generacije koja je želela da svrgne Autora? – pokrenuo lavinu poststrukturalističkih atentata na ličnosti Autora diljem planete, i kao takav iskorišćen da upravo njegovo novorođenče, Čitalac, bude iskorišćen od strane iste te – zapravo, uznapredovane – kapitalističke ideologije, postavljen u šetalicu i gurnut u supermarket ili superknjižaru.

Bart dodaje da književnost ne treba tumačiti tako da se gleda u Autora, već staviti u prvi plan Čitanje, odnosno, razumevanje teksta, Pisanja, od strane Čitaoca. S tim u vezi, nije naročito produktivno, ali je simpatično, setiti se M. M. Miloševića, koji je s početka dvadesetih, znao pravilno da primeti da Autor o kom piše ima visoko čelo, ili je ćosav. Mada su njegovi savremenici i bez Barta znali da je Miloševićeva kritika besmislena.

Ne, dakle, više namera sa kojom (i koja) je poruka poslata, već onaj drugi kraj, na kojem je poruka primljena – što svakako omogućava mnogostrukost tumačenja – dolazi u žižu. Mada, nejasno je zašto bi Autorova namera, uopšte, njegova reč bila presudna o književnom delu? Uvažena – svakako. Ali višeznačnost koja proizilazi iz književnog dela, govori ili o njegovoj vrednosti koja ostavlja mogućnosti za ispisivost, tj. nadogradnju značenja, ili pak o nesposobnosti Autora da jasno izgradi poruku koju želi da pošalje, o nemogućnosti da vlada delom koje ga nadilazi.

Ako je Autor cepidlaka i umišljenik, onda je problem u njemu. Međutim, Bart stavlja na pijedestal Čitaoca, što može da bude problematično. Formira li se Čitalac samo čitanjem Pisanja, ili pak (i?) čitanjem Pisanja Autora?

Koliko smo i sami školovani u maniru neretko patetičnog imperativa podvlačenja ironije u životu i delu nekih od najvećih pisaca naših – bespomoćnog lekara Zmaja ili utopljene duše Disa i tomu sličnih – i ima li u tome, upravo, toliko lošeg? Nerazlikovanje lirskog subjekta od Autora nije razlog da se ukine potreba za postojanjem potonjeg, već pre da se skrene pažnja tom istom Čitaocu da shvati da život nije nužno uzrok ili povod za pisanje, ali da poznavanje istog ipak može da doprinese snazi doživljaja umetničkog dela. Pritom, dodajmo da život nije nužno garant velike umetnosti, da lirizacija večitog problema njenog venčanja nije nužno velika poezija. Ako je emocija, koju životne okolnosti prouzrokuju, potrebna za stvaralaštvo, onda je i artikulacija isto toliko važan činilac. Umetnost je velika ne onda kada negira ili zapostavlja jedno od dva, već kada ih miri. Opštepoznato, čovek bi se nadao, ali je zastrašujuće koliko se čoveka, razasute pažnje, mora podsećati na neke najopštije istine.

Nisam ubeđenja da je Kritičar taj koji je tumačenjem Autora nametnuo imperativ poznavanja žizni potonjeg Čitaocu, smatram da je to potreba koju je Kritičar i sam uvideo. Vratimo se, u to ime, samom problemu Čitanja.

Zašto čitamo, ako to danas većma deluje tako nepraktično u sadašnjici, kako sa jedne strane uzvikuju tehnokratski orijentisani megafondžije, a sa druge kulturološke jeremije?

Možda u želji da duhovno rastemo, da se oslobađamo, možda zato što smo introspekti koji radije običavaju da, upidžamljeni, sa litarskim šoljama kafe sede prekrštenih nogu u fotelji i čitaju iznova sentimentalizam dvadesetog stoleća? Možda da ubijemo vreme? Možda da nas snaga pisane reči navede da proživimo one fantazije koje u stvarnosti ne možemo (ili se ne usuđujemo), bilo da se radi o sado-mazo avanturama u nastavcima ili putopisima iz Esvatinija? Treba li se, možda, čuditi ljudima koji upoznaju svet preko književnosti? U najmanju ruku, treba ih čuvati, oni su dokaz duše čovečanstva.

Nisu li pisci zaista „inžinjeri duša“, samo ne po partijskom, već nekom drugom, sudbinskom zadatku? Bart ih je, pak, odlučio da oslobodi svake odgovornosti i implicitno prepusti Čitaoce same sebi. Kritičari, kao da su i sami jedva dočekali da napuste pokušaj izgradnje estetičkog sistema – nesreća nikada ne ide sama, i Bartov savremenik Adorno napada ovakav stav koji je zastupao učitelj mu Lukač – i stoga se ne treba čuditi nepostojanju institucije kritike u nas. Kritičar, danas, jeste školovani Čitalac, koji kompilujući svoje poznavanje istorije teorije i teorije istorije književnosti, tumači književno delo: pomalo štrpne od strukturalizma, ždrakne jezik dela, obrati obavezno pažnju na ono Drugo, i apsolutno impresionistički pokušava da primeti kolika je umetnička vrednost dela saobražavajući ga, neretko, sa svojim ranijim čitalačkim iskustvom. Vidi šta je isto, šta drugačije, na šta se Pisanje nadovezuje. Što je Čitalac-Kritičar načitaniji, to je potencijalno vrednije i samo Pisanje, a vrag zna kolika je i ima li tu vrednosti Autora. I da li je vrednost Autora eksponencijalno veća ukoliko Čitalac u Pisanju prepozna Autorova Čitanja, gde tekst zaista postaje skup citata?

Ovde bih se vratio i na inicijalno pitanje – kako današnji Kritičari-Čitaoci zapravo biraju dela o kojima pišu? Ne čine li to na osnovu Autora, odnosno, simbiotičke simbolične povezanosti imena Autora sa određenom grupom Čitalaca, namenskih, postavljajući tačku A kraj tačke B, gde je tačka B grupa Čitalaca za koju Kritičar-Čitalac piše? Treba li da su ove grupe razdvojene?

Nije problem sa Bartom u tome što je detronizovao Autora, već što je Čitaocu, čini se, omogućio odgovornost kakvoj ovaj nije dorastao.

(kraj prvog dela)