Pretraga
Pronađite nas na
 

Pošalji prijatelju

Blog

mogućnost sveta u kom je znanje pravo, a ne privilegija

Digitalizacija kao Borhesova Vavilonska biblioteka

Filip Marinković, Novi Sad

Postoje dve fotografije kojih se uvek prisetim kada pomislim na knjige. Prva je fotografija Stanislava Vinavera u zanosu čitanja, ispred kog stoji preko dvadeset otvorenih knjiga na određenim stranama. Druga je zgarište Narodne biblioteke, neposredno nakon nemačkog bombardovanja 1941. godine. Iako sebe smatram skromnim kolekcionarom papirnih knjiga, ovaj varvarski čin inverzije Übermensch-a me iznova podseća da rukopisi ipak gore.Ukoliko neko od čitalaca ovog teksta uvidi da je mogućnost digitalizacije kulturne baštine i stavljanje hiljada knjiga na neku prenosnu memoriju ili internet bazu, lakši način čuvanja i spasavanja neke buduće Narodne biblioteke, zar to nije dovoljno? Ukoliko pak, među čitaocima ima i ponekog konformiste, siguran sam da bi se složio da na toj toj fotografiji Vinaver ne bi morao sedeti na podu. Ne bi donosio, odnosio i pronalazio sve te knjige po bibliotekama, antikvarnicama i knjižarama, i tražio potrebne tekstove u njima. Možda bi danas jednostavno otvarao prozore na računaru i koristio pretragu?! Zamislite koliki je značaj i koliko bi time bio olakšan put nekim budućim naučnicima, istraživačima ili autorima u pisanju? Pa ipak, celokupni digitalizovani fond Srbije verovatno da ne iznosi ni pet procenata od ukupnog.

Razlog tome svakako se nalazi u autorskim pravima ali pre svega izdavačima. Kako je izdavaštvo odavno pokopalo postulate prosvetiteljstva i prosvećenosti, neću ni govoriti o altruističkim motivima, već ću stvari postaviti kroz one popularnije među njima, a to su oni materijalne prirode. Posmatramo li druge kreativne industrije, ili samo jednu od njih, trenutno najpopularniju – Jutjub, ne možemo, a da se ne zapitamo zašto tako ne bi funkcionisalo i elektronsko izdavaštvo? Mi Jutjub gledamo besplatno, a mnogi od njega pristojno žive i plaćeni su za deljenje svojih snimaka. Sa druge strane, elektronske knjige na Amazonu koštaju gotovo isto, koliko i da ih kupite u nekoj obližnjoj knjižari, u papirnom izdanju.

Tu je naravno i prednost širenja kulture (Ne nužno i samo kulture. Lor Rit, dugogodišnji šef BBC-a u svom dnevniku je napisao: Oni znaju da mogu da nam veruju da nećemo biti stvarno nepristrasni. Mislio je na poslanike u Parlamentu i na establišment). Upravo je televizija BBC još 1938. godine u svoj servis na engleskom, uvrstila i servis na stranom jeziku. Na vrhuncu slave BBC je emitovao svoj program na 46 jezika. Širom političkog spektra emitovanje na kratkim talasima, postalo je glavna kompomenta ideološkog ratovanja. Danas, engleski jezik je dominanta u globalnom svetu, pre svega posredstvom sve većeg uspona SAD-a.

Ipak, daleko od toga da Amerika danas izvozi samo Holivudske proizvode za najšire narodne mase, sa ulepšanom pričom o američkom snu i ne tako lepe priče sa posledicama po kinematografiju drugih država. Metropoliten muzej u Njujorku, koji godišnje poseti pet miliona ljudi, u saradnji sa Vikipedijom i Digitalnom javnom bibliotekom Amerike, digitalizovao je preko 400.000 slika umetničkih dela iz svojih zbirki uz saopštenje Loika Talona, direktora nacionalne službe Muzeja, u kom navodi da naša publika je u stvari tri milijarde korisnika interneta širom sveta.

 

Digitalizacija značajno doprinosi i popularizaciji samog čitanja i može poslužiti kao balans ka sve zastupljenijoj vizuelizaciji u eri društva spektakla. Njujorška javna biblioteka je pokazala jedan dobar primer. Naime, 2014. godine uspeli su da, zajedno sa drugim javnim bibliotekama, okupe i nekoliko izdavačkih kuća, telekomunikacionih kompanija i sistem gradskog prevoza u cilju popularizacije čitanja. Rezultat te saradnje bio je jedan od vozova gradskog metroa pod nazivom Subway library train, koji je bio uređen po uzoru na Centralnu čitaonicu biblioteke. Vagoni su bili dekorisani tapetama sa imitacijom polica sa knjigama, a svaka od njih imala je na sebi QR kod, koji prilikom skeniranja korisnika automatski otvori knjigu na pametnom telefonu. Slogan akcije glasio je: Znanje dostupno svima! Njujorška biblioteka, pored ovakvih akcija zaista i funkcioniše po principu biblioteke koja ide ka čitaocu, umesto onog podrazumevanog da čitalac dođe u nju. Po broju korisnika koji se služe njenim uslugama na internetu, ona daleko prelazi granice posetilaca u samom objektu. Na njihovom sajtu dostupna je zaista ogromna digitalna kolekcija, a u cilju popularizacije autora, kao i nemogućnosti svih zainteresovanih da posete njihove javne tribine, pokrenuli su i projekat Live from the NYPL, pa tako možete gledati Noama Čomskog na strimu u realnom vremenu, uz ponudu njegovih dela u digitalnoj arhivi, iako ste čak i u Kambodži. Ova biblioteka je čak unajmila i mnoge poznate ilustratore i dizajnere za promovisanje dela iz svog fonda na društvenim mrežama. Tako su za potrebe profila na Instagramu unajmili Magoza u Barseloni, koji je u potpunosti ilustrovao knjigu Luisa Kerola - Alisu u zemlji čuda i Kafkine Preobražaje, te svakodnevno objavljuju Priče sa delovima ovih dela.

Slične podvige imali su i aerodromi širom sveta,poput onog u Kejp Taunu, San Francisku, Tajvanu ili Helsinkiju, koji su takođe svoje čekaonice unapredili u zanimljive, besplatne biblioteke. Posebno bih izdvojio holandski aerodrom Shiphol, koji je ponudio i elektronski i papirni fond putnicima u tranzitu.

Projekat Territorio, u saradnji sa Ministarstvom kulture i obrazovanja Španije, napravio je interaktivnu, digitalizovanu biblioteku. U njoj pri ulasku imate nekoliko ogromnih video bimova sa preko 500 manjih ekrana na njima, u kojima se nalaze video iskustva čitalaca, kritički osvrti ili interpretacije dela,kao  i same digitalne publikacije.

Austrijska nacionalna biblioteka je sa kompanijom Gugl pokrenula projekat Austrian books online, pa tako digitalizuju celokupan fond starih i retkih knjiga nastalih između 1501. i 1580. godine, koji uključuje i ličnu zbirku Eugena Savojskog. Državni muzej L. N. Tolstoja, uz pomoć 3.000 volontera digitalizovao je 761 elektronsku knjigu Tolstoja i učinio ih javno dostupnim i besplatnim svima. Muzej Jasna poljana, i nekadašnja kuća u kojoj je živeo Tolstoj, organizovao je u čast 140 godina od nastanka Ane Karenjine, i čitalački maraton u kom je sedam stotina ljudi čitalo više od trideset sati navedeno delo, u direktnom onlajn prenosu.

Nacionalna biblioteka Španije učinila je isto sa fototipskim, prvim izdanjem Servantesovog Don Kihota, koji je uz digitalizaciju samog teksta obogaćen i raznim inovativnim pre svega vizuelnim, ali i audio sadržajima uz mnoštvo informacija o kulturi i istoriji same Španije. Donedavno u potpunosti ograničen pristup Vatikanskoj biblioteci takođe se pojavio na internetu, u saradnji Vatikanske biblioteke i Bodlijanske biblioteke Univerziteta u Oksfordu, u vidu milion i po štampanih strana na hebrejskom i grčkom, kao i prvih štampanih knjiga iz njihovih kolekcija (naravno da nije u pitanju celokupan fond). Najveći poduhvat međutim, još uvek je projekat Gutenberg, koji je publikacije bez autorskog prava ili uz saglasnost autora, učinio potpuno dostupnim široj javnosti. Reč je o gotovo 60.000 publikacija. Na mesečnom nivou, njihov sajt u proseku beleži oko dva miliona preuzimanja. Retko koja biblioteka može da se pohvali tolikim brojem izdatih knjiga.

 

U Srbiji, takođe postoje brojne institucije i lični, altruistički podvizi koji su zaista vredni pomena ali ćuja izdvojiti samo određene: Biblioteka Matice srpske je tako pokrenula svoju Digitalnu biblioteku u kojoj je u potpunosti digitalizovan fond odeljenja Stare i retke knjige. Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković digitalizovala je preko 450.000 strana periodičnih publikacija. Projekat Rastko, koji je pokrenut još 1997. godine takođe ima zaista impozantnu kolekciju zapisa u najširem smislu srpske kulture i posvećen je očuvanju srpske umetnosti, tradicije i nauka. Narodna biblioteka Srbije pored Miroslavljevog jevanđelja, ima i divnu digitalizovanu kolekciju pod nazivom Veliki rat, u kojoj su digitalizovana i lična dokumenta, fotografije i prva izdanja dela Miloša Crnjanskog. Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, nekim budućim istraživačima Pekića je neverovatno olakšala put (uključujući i autora teksta i njegov master rad) tako što je pokrenula blog na kom je gotovo svakodnevno postavljala poznate i nepoznate strane iz stvaralaštva svog supruga. Blog je počeo sa radom 2006. godine i aktivan je i danas.

Kako čitalac ne bi pomislio da je ovaj tekst jedna fantazmagorija, a sam autor puki idealista, na kraju samog teksta pomenuo bih jedan projekat koji je pre četiri godine zaživeo pre svega u jednoj bolnici u Hjustonu, SAD. Naime, incijativa programera, izdavača, biblioteka (ali i uz ogromnu pomoć države) pod nazivom Free reading zone, omogućila je u zonama javnog prostora besplatno čitanje na bilo kom E-čitaču više od  100.000 različitih knjiga. Pomenuta bolnica bila je prva zona dostupna za sve njene bolesnike, ali i svakog posetioca, da bi se kasnije širila na škole, plaže, biblioteke... Izdavači i autor bili su plaćeni po svakom čitanju. Free reading zone još uvek je aktivan. Mirela Rončević, pisac, urednik, novinar i jedan od učesnika projekta FREZ, uspela je da određeno vreme celu Hrvatsku učini Zonom slobodnog čitanja, ali je pobunom izdavača i nerazumevanjem države, stvar ostala na jednom kafiću u centru Zagreba, u kome još uvek možete besplatno čitati e-knjige. Srbija kao država nije uzela ušešća na ovom projektu, a povodom digitalizacije lični utisak je da iako se broj strana digitalizovanih publikacija svakog dana neprestano povećava, to ipak nije dovoljno kada imamo u vidu koliko je srpsko kulturno nasleđe zapravo bogato i veliko, pre svega zbog nedostatka dovoljnog broja bibliotekara, odnosno digitalizatora i opreme.

A trebalo bi. Jer kako jednom prilikom Nil Gejmen reče: Trebaju nam biblioteke. Trebaju nam pismeni građani. Nije me briga, niti mislim da je to važno, da li su knjige od papira ili su digitalne, da li čitate odmotajući svitak papirusa ili klizeći po ekranu. Sadržaj je ono što je važno.

 

Autor se posebno zahvaljuje na dragocenim informacijama gospođi Jovanki Kozlovački Damjanov, bez kojih ovaj tekst ne bi bio napisan.