Blog

Peking by Day (2)

Veliki kineski zid

Slobodan Vladušić

Pre nego što smo otišli na Kineski zid, mislio sam, ne znam ni sam zašto, da ću dugo i usamljeno hodati njegovim obodom i razmišljati o prolaznosti svega i svačega. A onda ću se zaustaviti. Dugo ću gledati u daljinu, tamo gde je Mongolija i razmišljaću o smislu granice. Oko mene neće biti nikoga, osim Tanje, koja će takođe biti negde sama sa sobom, u svom zrnu večnosti. A onda ćemo se vratiti nazad u Peking.

Ništa se od toga nije ostvarilo.

Kineski zid, baš kao i revolucija, nije šetalište za građanstvo. To nije bio ni onda kada su ga kineske dinastije vekovima gradile, popravljale i dograđivale, a nije ni sada, kada njegovim obodima gaze samo turisti. Zid nije ni korzo pogodan za kontemplaciju, a ni promenada čije se putanja prilagođava šetaču, već fortfikacioni objekat koji prati strme uspone i padove planina iznad Pekinga. Kada čovek stupi na Zid, on se ili penje vrlo strmim stepenicama u visinu ili se spušta isto tako strmo, naniže. Kao pozadinu, neka zamisli stotine turista oko sebe, koji su uglavnom Kinezi, neka zamisli temperaturu koja se spustila na minus 15 stepeni, i najzad, neka zamisli vetar. Hladan, jak vetar.Naš vodič, studentkinja koju zovemo Dunja, govori nam da o tom vetru pišu i kineske vojskovođe, iz onog vremena. (I usput pravi fotografije: neke od ovih koje gledate, njene su).

Ponekad su padine na obodu Zida blaže, kao i usponi, i tada čovek može da se nagne na levu ili desnu stranu i da zamisli šta je video neki kineski vojnik pre nekoliko stotina godina, na tom istom mestu. Video je, sa jedne strane, svoju zemlju, a sa druge strane, nepoznatu, preteću planinu, iza koje nadiru mongolska plemena. Uz vetar, naravno.

Turisti, kakvi smo bili i mi, sa jedne i sa druge strane Zida, vide samo Kinu. Negde je tamo, doduše i dalje Mongolija. Ali opasnost od mongolskih plemena nije za današnju Kinu baš jako visoko na listi onoga što se popularno zove: spoljnopolitički izazovi. A na plain srpskom: spisak potencijalnih neprijatelja, poređanih po stepenu verovatnoće i opasnosti.

Tada turista prvi put pomisli kako je Kineski zid zapravo jedna zastarelost, koja više nema nikakvog smisla. Osim pukog, turističkog. Na um tada mogu da mu padnu i oni nebrojeni poginuli radnici koji su vekovima gradili, popravljali, dograđivali, isto tako nebrojene naslage ovog zida. Učini mu se da je istorija ovde bila naročito duhovita, na onaj morbidan i sarkastičan način kakva samo ona ume da bude: taj zid je nastajao da bi spašavao ljudske živote, a u stvarnosti je te iste živote sam gurao pod zemlju.

Ako nije Kinez (jer šta je taj Zid za Kineze, to ne znamo) turista će možda pomisliti da nije ni vredelo po ovoj zimi dolaziti na ovaj fortifikacioni objekat koji više ništa i nikoga ne štiti. Suviše hladno. Suviše strmo. Suviše besmisleno. Suviše istinito. Bez obzira na vanredan pogled, sa osme severne tvrđave, do koje se nekako uspentrao. Bez obzira na čopor mačaka, debelog krzna, koje su ga ispod tvrđave dočekale.

A onda na vrhu te osme kule, kada napor kome je telo izloženo, naglo popusti, turista postaje čovek, što znači: počinje ne samo da gleda, već i da zamišlja. Recimo, kako bi ovaj zid mogao da bude lep među trešnjama u cvetu, u proleće. A onda ga zamišljanje vodi dalje, do sela tih ljudi, seljaka, koji su gradili ovaj zid i umirali, gradeći ga. Tada mu pada na pamet banalna misao, o kojoj ranije nije razmišljao: da su ostali u svojim selima, umesto što su gradili zid i umirali, gradeći ga, ti seljaci ipak ne bi živeli večno. I u tim selima se, naime, umire.

A jedan glas mu onda šapuće: da, umire se, ali bi život bio normalan. A taj normalan život, to je život u kome ljudi jedu, piju, imaju odnose, rade, spavaju popodne i zabavljaju se uveče. I onda, na kraju nestaju. I šta dalje, pitam taj isti glas, koji mi šapuće. Nema dalje, odgovara glas tužno, to je kraj.

I možda u tome i jeste problem: normalan život u isto vreme i kraj života, i to ne samo zato što narodi koji normalno žive izumiru, jer normalni život, na neki čudan način, ne podrazumeva i rađanje dece, već samo umiranje staraca koji su se naživeli. Normalan život prikriva da nije samo on, takav kakav je, jedini mogući normalan život. Pre ili kasnije, u taj normalan život, upao bi neko kome je normalno nešto drugo. Upao bi neko kome je normalno da te dobrodušne seljake, koji hoće samo to da žive normalno i mirno, poklao i poubijao, dok bi im žene i ćerke silovao, a dečake odveo u roblje i pokrstio, da zaborave ko su i šta su nekada bili. I ceo taj mirni, idilični život, na kraju bi nestao kao da ga nikada nije bi bilo. Nikakav spomen na sve što se pojelo i popilo ne bi ostao; nikakav trag od uzdaha i snošaja, niti od olakšanja malih ili velikih, pa ni od ljubavi, ne bi se zadržao u nejakom ljudskom pamćenju. Sve bi nestalo, jednom zauvek. I to bi bilo sve. A zida, ovog Zida, ne bi bilo. Ne bi bilo ni Kine. Ove sada, jer ne bi bilo ni one prošle.

I dok o tome razmišlja, naslonjen na hladan kamen, čovek počinje da shvata šta je ovaj Zid, zapravo. On je jedna velika materijalizovana želja ljudi, Kineza, da traju onakvi kakvi jesu ili kakvi su želeli da budu. Tu, na obodima Zida, čovek može da zamišlja onu čudesnu kinesku civilizaciju u kojoj je bilo moguće jednom filozofu, Konfuciju, podići hram u kome će se njegovim senama klanjati imperatori. Može da zamisli onu čudesnu ceremoniju u Nebeskom hramu, koja se preliva u svest, kao imaginacija pod utiskom sačuvanih građevina ali i želje da se ona turisti opiše. Može da zamisli sve one boje i oblike u Zabranjenom gradu, sve one stihove, ideje, mislim, pa onda i paviljone, i neobičnu samosvojnu kulturi koja je ovde cvetala, a u kojoj je bilo mesta i za jelo i za piće, ali i za još nešto što se dalo zabeležiti, zapamtiti, sačuvati, i u čemu se, sa ostalim ljudima, moglo i učestvovati. Nešto više od normalnog života. Jedan neobičan život, koji je neobičan, jer je takav kakav je bio, živeo samo tu. I ti ljudi, Kinezi, želeli su da ga sačuvaju. Njihov život. Ne ono što ih spaja sa drugim ljudima, već ono što ih čini Kinezima. I to su želeli da učine ovim Zidom, kome su žrtve prinošene vekovima, kao nekom surovom, ali neophodnom bogu. Čovek u Kini nauči da Kinezi nikada nisu imali problem sa atmosferskim pritiskom identiteta. Ni danas, kada su objektivno moćni, ali ni onda kada su bili polukolonija velikih sila.  

I sada, kada na prvi pogled on više ničemu ne služi, taj Zid svojom veličinom, ali i dubinom, svojom nemilosrdnošću, navodi čoveku koji razmišlja, da nasluti tu želju: da se bude i da se takav kakav jeste, i ostane.

Tu želju, nekada, mogle su da prenose i reči himni ili pesama koje su se jednom nazivale patriotskim i u koje su ljudi tada verovali. Međutim, reči mogu da se zaborave, reči mogu da se ironizuju, da se karikiraju, reči može da razveje vetar. Nasuprot tome: kineski Zid ne može da se previdi, Zid ne može da nestane, ne može da se zaboravi, kao što kamen ne može da se  karikira ili ironizuje. Kamen nije reč. Zid ne govori, on ćuti. Ćuti i zimi kada sa planina duva užasan, hladan vetar, koji ledi kosti, ćuti i u proleće kada se oko njega pojave trešnje u cvatu. Zid ćuti, a ja, koji sam stajao na njemu, gledajući Kinu sa obe njegove strane, pomislio sam da on ne čini očiglednom samo veličinu te kineske želje da se bude i ostane, već i veličinu onoga što želi da ostane sačuvano. To čovek može da oseti, ovde, na zidu koji u Kini zovu Veliki, dok ga mi ostali zovemo Kineski.

A on je i jedno i drugo.