Blog

Televizijske serije kao savremeni ogledi o moralnosti

Marko Tanasković

Ako je 20. vek ostao upamćen kao vek dominacije filma, na sličan način na koji je roman obeležio 19. vek, onda, bez i malo preterivanja, možemo zaključiti da prve decenije 21. veka pripadaju televizijskoj seriji. Više nego bilo koja druga pripovedačka forma dostupna danas, televizijska serija je autentično čedo svog doba, specifičan fenomen za sebe koji nosi prepoznatljiv pečat „duha vremena“.  Zahvaljujući svojoj gotovo neograničenoj dužini, epizodičnoj strukturi i evolutivnoj prirodi i često višegodišnjoj interakciji i identifikaciji sa publikom, televizijska serija je narativni instrument koji, naročito u eri interneta i društvenih mreža,  mnogo lakše i dublje korespondira i komunicira sa savremenim čovekom od dugometražnog, bioskopskog filma. To joj omogućava da pravovremeno i precizno izrazi i dočara ključne teme, moralne dileme i društvene izazove naše epohe. Takođe, ona već odavno nije, kao što je bila u vreme svog nastanka, drugorazredni žanr u odnosu na film, a poboljšanje finansijskih i produkcijiskih mogućnosti, kao i daleko veće kreativne slobode od onih koje se nude u  Holivudu, privukli su na televiziju vrhunske  glumce, režisere i scenariste čime su stvoreni uslovi za kvalitativni skok i umetnički procvat tog medija. U takvim okolnostima, najbolji autori su dobili priliku da se razmašu i razigraju. Ne zadovoljavajući se time da samo hladno analiziraju stvarnost kroz pripovedačke obrasce, oni su snagom intuicije, smelošću i lucidnošću svoje imaginacije počeli stvarnost da osećaju kroz strahove i nade svojih likova i da proročki predviđaju u kom pravcu će se društvo dalje kretati.

Obično se smatra da „zlatno doba televizije“ počinje 1999. sa pojavom serije  Porodica Soprano, epskom gangsterskom sagom koja je, kroz priču o užoj i daljoj porodici jednog italoameričkog mafijaškog gazde iz Nju Džersija, progovorila na jedinstveno složen i pronicljiv način o promenjenoj društvenoj, duhovnoj,  kulturološkoj i političkoj klimi postmoderne i multikulturne Amerike. Autor Porodice Soprano Dejvid Čejs napravio je pravu malu revoluciju time što je, kršeći nepisana pravila televizijskog žanra, u središte radnje stavio Tonija Soprana, kriminalizovanu i moralno problematičnu ličnost, čime je otvorio vrata za masovnu pojavu antiheroja kao vodećih protagonista na malim ekranima. Nakon ogromnog uspeha Sopranovih kod kritike i sveobuhvatnog uticaja na društvo u celini,  postalo je sasvim normalno da se televizijske serije tretiraju i tumače kao umetnička dela najvišeg reda, odnosno da se u njima traže skriveni slojevi podteksta, suptilne psihološke nijanse u karakterizaciji i metaforični komentari na aktuelna politčka i društvena zbivanja kakve smo navikli da pronalazimo u  klasicima svetske književnosti iz 19. Veka, poput najboljih dela Dostojevskog, Balzaka ili Flobera. Čuvena Stendalova misao o romanu kao o ogledalu koje se šeta po cesti i daje nam prilično vernu sliku jednog društva i trenutka u vremenu, dobila je svoju ažuriranu parafrazu i potvrdu kada je reč o televizijskim serijama.

 Ako prihvatimo tezu o televizijskim serijama kao ogledalima i svojevrsnim ogledima o  savremenom moralu, onda možemo dakonstatujemo da najkvalitetniji tv programi  poput Čiste hemije, Bolje pozovi Sola i Kuća od karata šalju opominjuće poruke i signale upozorenja. Čista hemija, ili u originalu Breaking Bad, na primer, daje nam vrlo upečatljivu i zaokruženu sliku čoveka na početku trećeg milenijuma koji dolazi do poraznog i neizbežnog zaključka da se u današnje vreme pošten i moralan život jednostavno ne isplati. Još je francuski konzervativni mislilac Žozef de Mestr početkom 19. veka u Razgovorima o ovozemaljskoj vladavini pisao da „ne zna kako izgleda život bandita i razbojnika jer nikada nije bio jedan od njih, ali da vrlo dobro zna da je život poštenog čoveka užasan i ponižavajuć“. U sličnom se pravcu kreću razmišljanja Voltera Vajta, glavnog junaka Čiste hemije,sredovečnog srednjoškolskog profesora hemije i neostvarenog genijalca, koji, nakon što saznaje da boluje od neizlečivog raka pluća, počinje da se bavi proizvodnjom i prodajom narkotika kako bi svojoj porodici obezbedio finansijsku sigurnost kada njega više ne bude. Iznenada suočen sa smrtnošću i ispunjen gorčinom zbog nerealizovanosti i prolaznosti sopstvenog života, a bez čvrstog uporišta u veri i iskrenog oslonca u porodici, Volter, poput Raskoljnikova u Zločinu i kazni, odbacuje lažni građanski moral i državne zakone i polako, iz epizode u epizodu, tone sve dublje i dublje u surovo kriminalno podzemlje narko kartela.

Njegova transformacija od mlakog prosvetara do alter ega, okorelog kriminalca i zlotvora Hajzenberga prikazana je postepeno, a njegov put do pakla tokom čitavog toka serije popločan je najboljim namerama. Iako sve vreme ponavlja sebi i drugima da sve što radi, radi nevoljno, u korist svoje  porodice , on ne prestaje da proivodi i prodaje drogu, niti da ubija i eliminiše konkurente i svedoke, čak ni kada već pribavi dovoljno veliku količinu novca kojom bi višestruko obezbedio svoje najmilije. Gonjen pohlepom, raspaljenom taštinom i željom za dominacijom nad drugima, Volter odbija nekoliko prilika da napusti sve i proživi u miru sa porodicom ostatak života, terajući ceo svoj zločinački poduhvat do krvavog i tragičnog završetka. Tek na samom kraju, on doživljvava epifaniju, prestaje sebe da doživljava kao žrtvu loših okolnosti  i prihvata odgovornost za svoja nedela kada u poslednjoj epizodi, bez trunke kajanja,prizna svojoj supruzi Skajlar  „Uradio sam sve ovo zbog sebe. Dopadalo mi se i bio sam dobar u tome. Osećao sam se živo“.

Zanimljivo je da je tvorac Čiste hemije, Vins Giligen, nakon završetka serijala 2013. nastavio da se bavi svojim živopisnim mikro-univerzumom Albukerkija u Novom Meksiku i junacima iz serije kroz sporedni lik amoralnog advokata Sola Gudmena, koji je 2015. dobio svoju zasebnu seriju Bolje pozovi Sola. U njoj se Giligen, na njemu svojstven način koji vešto balansira emotivni patos i crni humor, vraća događajima koji prethode Čistoj hemiji, trasirajući moralni pad i preobražaj Džimija Mekgila koji je od simpatičnog i visprenog mladog advokata privravnika postao prevejani prevarant i duboko korumpirani branilac-saučesnik narko kartela kakvim ga znamo iz Čiste hemije. Očigledno je da je Giligen opsesivno fokusiran na temu odnosa individue i društva, odnosno na način na koji savremeno kapitalističko društvo negativno oblikuje i uslovljava pojedinca tako što obilato  nagrađuje njegove najgore karakterne osobine i najmračnije impulse, dok istovremeno surovo kažnjava svaku dobrotu, saosećanje i plemenitost.  U stalnom ratu sa sopstvenom savešću i kantovskim idealom kategoričkog imperativa, Giliganovi junaci izazivaju ambivalentna i pomešana osećanja kod gledalaca koji u njihovim posrtanjima i prepuštanjima nihilističkoj stihiji prepoznaju svoje slabosti, frustracije i duboko potisnute težnje i fantazije.

Za razliku od Voltera Vajta i Sola Gudmena, koji grcaju u moralnom vakuumu srednjeklasne i periferne Amerike, protagonisti serije Kuća od karata, bračni par Andervud, deluju na samom vrhu društvene piramide, u tamnim i hladnim vašingtonskim koridorima moći. Hronika uspona do Bele kuće fiktivnog političara-iz redova demokrata, južnjaka Frenka Andervuda i njegove hiper-ambiciozne supruge Kler, zabrinjavajuće slična usponu do Bele kuće ne-fiktivnog političara iz redova demokrata, takođe južnjaka Bila Klintona i njegove hiper-ambiciozne supruge Hilari, sadrži u sebi katalog nepočinstava, od finansijskih mahinacija preko krađa glasova do ubistava novinara i nezgodnih svedoka, koga se ne bi postideo ni jedan kriminalac od karijere poput Tonija Soprana. Delujući gotovo potpuno izvan institucija i ustaljenih demokratskih procedura, Frenk i njegova supruga, pravi politički predatori i majstori zakulisnih igara, služe se lažima, pretnjama, podmićivanjima  i ucenama da dobiju ono što žele. Kako bi se dočepali apsolutne vlasti i na njoj se što duže zadržali, Andervudovi su spremni na bukvalno sve, a svako ko im se nađe na putu rizikuje da bude brutalno uništen, pa se tako prva sezona serije završava šokantnom scenom u kojoj Andervud baca pod voz mladu novinarku sa kojom je prethodno održavao ljubavnu vezu i delio poverljive informacije.  Mnogi vernici su Andervudovo ponašanje i postupke tokom serije doživeli kao dijabolično  i satanističke, ali sam Andervud u jednoj sceni iz prve sezone odriče postojanje i Boga i đavola, dajući na znanje da za njega „nema utehe ni odozgo a ni odozdo. Postojimo samo mi, mali, usamljeni, sa svojim težnjama i u ratu jedni protiv drugih. Zato sa ja isključivo molim samom sebi, za samog sebe...“

Da postoji ogroman jaz između brižljivo marketinški kreirane javne slike o nosiocima državnih funkcija i političarima i njihove prave prirode to svakako nije bila nikakva novost, ali teško da će iko moći na isti način da percepira američku politiku nakon gledanja Kuće od karata. Kada se sagleda ponašanje svih aktera i opšta atmosfera koja vlada u opisanom svetu visoke politike, spontano se nameće pitanje da li u američkoj vlasti uopšte može biti mesta za bilo koga ko nije potpuni, obezdušeni psihopata ili beskrupulozni karijerista. Istaknuti televizijski kritičar Alan Sepinvol opisuje ovu višestruko nagrađivanu seriju kao „Makijavelija na steroidima“, dok francuski politikolog Dominik Mojsi smatra da ona najavljuje neumitni kraj američkog sna o demokratiji,  jer do kraja ogoljava gotovo sve aktere političkog života, prikazujući ih kao beznadežno korumpirane, cinične, proračunate i do srži pokvarene. Nije moguće, kako tvrdi Mojsi, da jedna država još dugo opstane na poziciji svetske supersile a da istovremeno njeni lideri gaje takav prezir prema institucijama i da budu do te mere neosetljivi za opšte dobro i zajednički interes i lišeni bilo kakvih viših ideala i humanističkih vrednosti. „Imajući u vidu nivo prikazanog cinizma,  više se ne divimo Americi na sposobnosti da kritikuje samu sebe već opčinjeni i užasnuti u isti mah posmatramo njenu sposobnost za samouništenje“, zaključuje Mojsi u pesimističkom tonu, dodajući da je naročito efektan pripovedački trik to što se Frenk Andervud sve vreme direktno obraća publici čijeg je prisustva svestan, praveći na taj način od nje saučesnika u svojim mračnim planovima i igrama moći, baš kao što stvarni američki političari prave saučesnike od naivnih birača koji im daju glasove i legitimitet za vojne intervencije i pljačkaške avanture po svetu.

Za razliku od većine filmova koji uglavnom nude idealizovane i politički korektne prikaze stvarnosti, gorepomenute televizijske serije, ali i mnoge druge poput Gospodina robota, Ozarka,  Zapadnog sveta i Pravog detektiva, otvoreno govore o problemima, razbijaju ustaljenu hipokriziju i suočavaju nas sa gotovo klinički preciznim opisima kvarenja ljudskog materijala i opipljivim slikama rezultirajuće entropije, odnosno društvenih posledica tog kvara. Suočavanje sa tim živim i plastičnim slikama haosa i moralne degradacije, koje su do tada bile verbalna apstrakcija i opšte mesto, dovodi do pokretanja strastvenih rasprava i burnih razmena mišljenja koje služe za podizanje nivoa svesti i sledstveno tome za popravljanje i uređivanje društva što je, pored zabavljačke funkcije, prema mišljenju francuskog mediologa Fransoa Žosta, i glavna sociološka uloga televizijskih serija. Svidelo se to nekome ili ne, televizijske serije postale su glavna odrednica jedne globalno dominantne kulture, kakva je danas nesumnjivo anglosaksonska kultura, te stoga bez njihovog praćenja i pravilnog tumačenja nije moguće na pravi način razumeti kompleksni i stalno promenljivi svet oko nas.