Blog

Jedno promišljanje o umetničkom predstavljanju Velikog rata, a povodom filma "Zaspanka za vojnike"

Dovoljan je samo minut ćutanja

Dunja Pešut, Gornja Rogatica

Pred sam kraj 2018, godine u kojoj se obeležava stogodišnjica od završetka Prvog svetskog rata, svedoci smo jednog velikog umetničkog sinkretizma. Ništa novo, rekli bismo. Celokupna umetnost nije ništa drugo no sinkretična. Ipak, ovakav umetnički postupakovde dobija jednu posebnu snagu. Onu kojom se književnost, muzika, slikarstvo, igra, film prožimaju u slavu junaka Prvog svetskog rata. Bilo je perioda u kojima se o srpskom učešću u Velikom ratu sa ponosom govorilo, ali je bilo i onih u kojima je ova tema bila zabranjena. Čini se da je ovo trenutak u kome se ona ponovo otvara i postaje dostupna svima, a ne samo ljudima koji se istorijom bave kao naukom. Za to najveću zaslugu svakako preuzima umetnost. A čemu ona jednim svojim delom i služi, ako ne tome da od zaborava otrgne najvažnije segmente istorije sveta, nacije, ali i pojedinca. I čini mi se da je upravo poslednje navedeni segment ove njene uloge i najvažniji. Istorijski udžbenici ispisivaće redove velikih, globalnih istorijskih otkrića, događaja, bitaka. Umetnost će o njima svedočiti, ali uvek iz cipela pojedinaca, očima čoveka čije ime neće ostati zabeleženo u istorijskim udžbenicima, a koji je isto tako učestvovao u ispisivanju celokupne istorije čovečanstva. Jer, svako ime je važno, svako je utkano u DNK budućeg naraštaja. Svako čini ono „kolektivno nesvesno“ o kome će Jung u svojoj teoriji arhetipova govoriti. Svako to ime deo je nas samih i svako čini našu nacionalnu, ali i individualnu istoriju. Baš onako kako Stevan u filmu Zaspanka za vojnike na pitanje svog saborca Aleksandra: „Šta li pišeš to, profesore?“, odgovara: „Pišem, da ne zaboravim. Sve nas. Ko zna šta će sutra sa nama biti“. Ali, piše da ne zaboravimo ni mi koji smo deo njihovog dalekog sutra.  I upravo zato je kod najvećeg broja gledalaca koji su pogledali ovaj film, utisak bio suza u oku. Umetnik je jedini koji može da dopre do kolektivno nesvesnog, piše Jung, ali svi drugi mogu da ga prepoznaju. Zato su nam imena Aleksandra, Stevana, Rajka, Obrena, Tase bila tako bliska. U njima smo prepoznali svoje pradede, dalje pretke, ali i sami sebe, te nam se zahvaljujući njima, na tren vratio onaj potisnuti osećaj rodoljublja, pregažen od savremenih težnji i globalizacije.

A nije da se u njihovo vreme, vreme ovih boraca, nije težilo povezivanju, razumevanju, toleranciji o kojima se i danas tako mnogo priča. Jeste. I prilike su bile umnogome slične današnjim. Na sceni se igrala predstava, a iza kulisa, obitavao jedan posve drugačiji svet. Uz tresak, on će preuzeti celokupnu binu i desiće se nešto što tada niko nije očekivao – Veliki rat. Niko, pa ni mladi Stevan Jakovljević, na osnovu čijih zapisa u Srpskoj trilogiji nastaje ovaj film.

Ono što svakako ne možete očekivati jeste potpuna verodostojnost filma u odnosu na knjigu. On i nije rađen kao ekranizacija pisanog teksta, već su odabrani određeni motivi, likovi, dijaloške sekvence, epizode, koje su uklopljene u jednu posve novu celinu. Prvi deo Trilogije napisan je kao skup fragmenata, skup sećanja na bitke i ono vreme između bitaka tokom Prvog svetskog rata. Iako tako zamišljen, film ne sprovodi u potpunosti tu fragmentarnost, već preplitanjem prošlosti i sadašnjosti gradi priču koja ima svoj sopstveni tok. Svoj život, svoje junake.

Pred našim očima jasno možemo videti kako se rađala izgubljena generacija. Ona koju predstavlja sam Stevan iz filma, koji teško pronalazi smisao svome životu nakon svega što je u ratu doživeo i preživeo. Ali, ne onako kako bi to možda istorijski bilo pogodno, onako kako bi to nauka volela, niti onako kako bi to možda očekivali oni koji vole Jakovljevićevu Trilogiju ili se pak bave proučavanjem književnosti, pa čak ni onako kako bi to očekivali ljubitelji ratnih filmova. Ovaj film, iako zasnovan na istorijskim činjenicama, ne donosi dokumentarističke podatke, iako zasnovan na književnosti, ne predstavlja verodostojno Jakovljevićevo delo, niti u njemu postoji akcija, ratna strategija, prikaz fronta i bitaka, kako bi se to od jednog ratnog filma očekivalo. Ovaj film je, usudiću se da kažem, potpuno skerlićevski. Kako?

Vratimo se u period pre početka Velikog rata. Umetnost je već duboko živela pravilima modernosti. Pesimizam, čamotinja, ukleti pesnici obeležili su ovu epohu. A na Balkanu, vođeni su Balkanski ratovi. Jovan Skerlić tada oseća da se bliži još veća opasnost, još veće stradanje i u svemu tome svoju ulogu književnog kritičara i istoričara ne vidi kao malu. Propagirao je, tražio, hvalio onu poeziju koja je obilovala rodoljubljem. Koja je slavila srpsku istoriju, budila srpski mit i epsku poeziju, koja je veličala Kosovsku bitku i junake kosovskog zaveta. Pisali su je Rakić, Šantić, pa i Dučić – svi danas deo školskih programa. Budio se osećaj pripadnosti, pozivalo na hrabrost, ali i čuvanje sopstvene tradicije i istorije. Upravo zato, Zaspanka za vojnike jeste jedna skerlićevska rodoljubiva pesma koja plete motive prijateljstva, porodice, požrtvovanosti, ljubavi, skromnosti, poštenja, izgubljene mladosti. Hrabrosti i straha. Razumevanja i surovosti. Smeha i suza. Herojstva i kukavičluka. Surovosti i mekog srca. Života i smrti. Ma koliko se trudili jednakosti, prikazivanju i jedne i druge strane ratničke medalje, ima malo patosa u veličanju srpskog vojnika. Ne zameram im. To bi radili i u ono vreme kada se vojska dizala u boj. Zato smo, umesto ratnog filma, dobili poeziju u pokretnim slikama. Jednu sinesteziju koja budi i spaja različita čula, a gledajući ovaj film, sva se čula bude. I kao što na početku pozvah sinkretizam, on je upravo tome doprineo – muzika, reči, slika – sve sa istim ciljem. Da običan čovek ne ostane senka, magla, kao vojnici prikazani u filmu, koji su, nakon što su potučeni do kosti, pokušali da se povuku, ali im čast nije dozvolila. Kao sablasti, vratili su se na front i tamo skončali svoj život.

Iako na granici sa romantičnim prikazom rata, ja bih se u potpunosti usredsredila samo na njegovu romantičarsku stranu. Na veličanje nacionalne svesti, rodoljublja, slobode, sopstvene istorije i identiteta. Poziv da se ponovo okrenemo onome što nas čini ovakvima kakvi smo. A onda me ovakva misao vrati jednom odlomku iz Jakovljevićeve Trilogije: „Ljudska radoznalost je presićena, i sve je već odvratno i mučno. Ali to nije ono što smo slušali u udobnim sobama ili čitali u mekim foteljama. Rat je onda ličio na olimpijadu, ljudi su bili epski junaci, okićeni vencima slave... A ovde, ljudi se raspadaju šireći strašan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati da se živi ne bi okužili“. Reči koje bi negirale sve ono do sada rečeno. I tu nastaje polemika. Da li film treba da bude pesma ili verni prikaz istorijskog događaja?

Odgovor se sam nameće. Rat nije epska pesma. Niakda nije ni bio. Ali su pokolenja od junaka pravila heroje. Baš zato ih sada treba veličati, sada od njih načiniti junake epskih razmera, jer svojom žrtvom oni to i jesu postali. Ponešto od ovakvog Jakovljevićevog svedočenja naći ćete i u filmu u trenucima kada cela peta baterija gine, kada umire Rajko, stradaju i srpski i austrijski vojnici. Ali, sve to opet kroz sito umetnosti provučeno. Osetilo se koliko su voleli život, a znali su da je smrt iza ćoška. No, tome se nisu predavali: „Sunce se pomaljalo i vetar je ćarlijao. Kupine su bile rumene, maslačak otvarao cvetne glavice, a na vrhovima travki blistala se rosa kao suza. Sve je budilo prijatna osećanja... Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tući, ubijati. A zašto sve to kad je život lep?“, piše Jakovljević. Takvim su ga i osećali, pokušavali da beže, da se otrgnu, ali je odgovornost, čast, herojstvo na kraju pobeđivalo. Vodila ih je samo pomisao na slobodu i ona žuta lojanica koju otac daje sinu kao jedini zalog dok ga prati u rat. I kao takvi, prikazani uzvišeniji od nas, običnih ljudi, dovode do katarze, koja bi trebalo da nas prosvetli bar toliko da ne zaboravimo. Da ne okrenemo glavu, već budemo svesni kakvu je ulogu mali čovek imao u Velikom ratu.

Na kraju filma, ali i na njegovom početku, pojavljuje se lik grobara koji prevrće po leševima nastradalih vojnika, otkopava ih ne bi li im se načinilo spomen obeležje na godišnjicu njihovog stradanja. Konačno, počivaće u miru, rekli bi mnogi. Drugi bi pak ovaj čin videli kao neprimeren jer njihove duše treba pustiti da počivaju u miru. Ne treba ih uznemiravati. Da li se oživljavanje perioda najvećeg stradanja srpskog naroda, a sve u znak sećanja i obeležavanja godišnjice može protumačiti kao čin otkopavanja njihovih leševa? Simbolički da, i bilo je onih koji su ovaj film tumačili kao odavanje počasti, ali i onih koji su ga videli potpuno pogrešan način da se ponovo probudi sećanje. Ipak, možda je svaki od ovih komentara suvišan. Niti veliki hvalospevi, niti velike kritike koje ukazuju na to da ništa nije dostojno podviga heroja nisu primereni. Nakon što se zacrni bioskopsko platno, suvišna je svaka reč. Dovoljan je samo minut ćutanja.