Blog

Šta će nam ličnost veća od nule?

Filip Marinković, Novi Sad

 

,,Ono što nam danas najviše nedostaje, to nije refleksivna poezija.
Nedostaju nam ličnosti.“

Zoran Mišić

 

U knjizi Književnost i komentari Slobodana Vladušića postoji jedan ukaz o dozivanju dva romana. Prvi je Više od nule Zvonka Karanovića. Drugi je Manje od nule Breta Istona Elisa. U biografiji autora Književnosti i komentara može se pronaći podatak da je jedan od osnivača Novog Polisa (pre nego što se povukao sa ovog sajta) a ne recimo Megalopolisa. Zašto su ova dva podatka u vezi? U oba slučaja za čitaoca nije važno da uoči razlike između Niša i Los Anđelesa, ili simbolike i igre sa diskursima, već je pred njim sameravanje različitog stanja svesti ličnosti građana Polisa i roba Megaolopolisa. Vladušić je nedvosmislen u poštovanju koncepta koji je nažalost postao inovacija u književnosti: Knjiga je napisana iz ugla ličnosti. Nije slučajno što odrednice građanin Megalopolisa nema. Kao ni ličnost Megalopolisa. Za to je ipak potrebno biti Više od nule.

Najpodobniji stanovnik Megalopolisa je malograđanin, jer samo on može da pređe preko svega (i preko deindividuelizacije i preko nasilja) [...] kao simbola sigurnosti, simbola egzistencije bez obaveze, bez pretnji, bez istorije. Njegova epoha je epoha postmoderne i njenog skepticizma da se bilo šta može proizvesti i koju stoga obuzima euforijom potrošnje. Paradoksalno, stanovnik Megalopolisa bira totalitarizam, postideologiju i posthumanizam (jedan nametnuti model sreće verbalizovan u neoliberalnom pokliču: profit iznad svega), a  navodno je u centru borbe  za razna ljudska prava, za koji veruje da će mu omogućiti sigurnost, u zamenu za pokornost. Za tu pokornost, potrebno je isticati svako pravo individue, ali je ujedno i napadati ukoliko se ono pozove na naciju, istoriju ili tradiciju. Po automatskom nahođenju takva individua biva okarakterisana kao defektni otpadnik, šovinista, pa i fašista (što i nije preterano originalno, jer bio-masu Megalopolisa ironično vraća ka tradiciji – svojim prethodnicima, koji su isti termin koristili i za jednog Crnjanskog ili Ničea).

Ipak, može li se umetnost ukalupiti u ekonomske postulate? Iako je umetnost poput muzike u Megalopolisu dostupna, književnost nije. Junaci se u romanu Manje od nule drogiraju nekim drugim stvarima. Ovaj roman, muziku prikazuje kao odraz ispražnjene egzistencije njegovih junaka, koja nikoga ne može da podigne, nema nikakve posledice i ne proizvodi nikakav doživljaj. Ni događaj. Ni iskustvo. U Karanovićevom romanu pak, muzika ima tek funkciju brenda, s tim što ona mora biti strana da bi bila brend, a ne nužno i stvar ukusa, iskustva, sentimenta ili prave individualnosti.

Vladušić na drugom mestu pominje i sličnu situaciju u postmodernoj književnosti, i sa pravom se pita da li i dela autora poput Džoane Rouling, Dena Brauna, Paula Koelja, itd... posreduju neko osećanje razumevanja, osećanje celine, osećanje prisustva drugog čoveka koji nam postaje bliži pomoću teksta? Pre će biti da su njihove knjige način opstanka i sigurna formula u Megalopolisu: proizvod, koji prvo moraš imati, da bi ga zatim prodao. Tako modernistička pobuna protiv mas – kulture (čitaj: Mi postajemo kolonija strane knjige, Miloš Crnjanski) menja težnja pisca da u cirkulaciji kapitala pronađe i svoje mesto, pa romani počinju da liče na filmske scenarije koji se štampaju pre snimanja filma ili serije, a prodaju se nakon emitovanja, linkujući se na potrošačku zaluđenost masa koja kupuje sve što ima veze sa blokbasterima. U njima nikada i nije reč o čitaocima, već o kupcima. Uostalom, zamislite danas jednog Zamjatina sa distopijom kakva je Mi? Možda. Ali sa korigovanim naslovom Ja. Ili jednog Rastka Petrovića, vrhunskog pisca avangarde koji se po Parizu druži sa Pikasom, a Dan šesti piše iz prve ruke, kao jedan od svedoka Albanske golgote? Ili Stanislava Vinavera, uz sve što je uspeo da napiše u jednom životu, i jednog od 1300 kaplara? Govorimo, dakle, o najmodernijim evropskim tendencijama koje su zastupljene kod oba pisca, a kojima opet svest o naciji, tradiciji i prošlosti nije izbrisana. Govorimo o ličnostima. A biti ličnost podrazumeva i sintezu tri vremena: prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti.

Sećanje na samo ta dva primera, a u knjiženosti ih je još mnogo, dovoljno je za poređenje sa talogom (ipak je na nama je da biramo hoće li on postati Kišov gorki talog iskustva) ideologije novog imperijalizma u koji savremena književnost sve više upada.Proces promene međunarodnog prava u tzv. ljudska prava, sve je obimniji i zastupljeniji, pa tako nekadašnji pisci postaju profesionalni humanitarci, ali kako je to Vladušić zapazio u intervjuima Borislava Pekića, zapitajmo se da li taj neko svojim angažmanom rizikuje nešto ili se nada nečemu (stipendiji, nagradi, prevodu, medijskom promovisanju)? Vinaver i Petrović prvo rizikuju život, pa onda postaju svetski pisci. Uostalom, da li možete zamisliti Svetislava Basaru, koji u svom delu Očaj od nane, o Crnjanskom i Andriću onako lupeta (nedostatak prigodnijeg termina), i kome je jedino zajedničko sa Andrićem što je takođe svojevremeno bio ambasador, ili Biljanu Srbljanović koja pozorišnu predstavu o Gavrilu Principu premijerno izvodi u Beču, kao nekog novog Emila Zolu srpske književne eminencije, koji angažmanom u aferi Drajfus svesno rizikuje svoj život i propast svojih dela jer kako sam kaže: Nisam želeo da moja zemlja ostane u laži i nepravdi? Teško. Jer biti ličnost podrazumeva i pronaći instancu između reči (lične i kolektivne) i lične odgovornosti. Ali to je stvar izbora i vrste angažmana: Sami biramo književnost kao jednu, još uvek humanističku nauku, sa verom da još uvek nešto može, ili je prihvatamo u podređenoj ulozi - kao kupljeno sredstvo za uspavljivanje umornih putnika u vozu, i od koje ne očekuju baš ništa, baš kao što ni gledalac neke utakmice ne očekuje nešto od sportskog komentatora.

Iako je postmoderni pisac, sa uskoro izdatim i trećim romanom, neko ko nikada i ne otvori knjigu Književnost i komentari Slobodana Vladušića dovoljno je da pogleda naslov. Sa naravno jasnim intertekstom na Crnjanskovu Itaku i komentare, odrednica koja stoji uz književnost - potreba za komentarom može sama reći dosta toga. Komentarisati nešto ukazuje na jedan hermeneutički stav, potrebu da se nekome, nešto, o nečemu, kaže iz ličnog iskustva. Književnost tako prestaje da bude pojam, reprodukovana informacija. Postaje subjektivna. Jer, nemojmo se zavaravati, objektivan stav je ipak lično nečiji objektivni stav.

Književnost i komentari potpuno su prožeti kako svetskom književnom tradicijom, tako i srpskom, i cela poglavlja ove knjige posvećena su:

 Milošu Crnjanskom,

Ivi Andriću,

 Stanislavu Krakovu,

Stanislavu Vinaveru...

Čemu ova nabrajanja imena? Postoji li još uvek vera u velika imena u Megaolopolisovom radikalnom pražnjenju književnosti od imena i forsiranju bezličnosti i beznačajnosti? Vladušić kaže da čovek koji ne veruje u ljudska imena ne bi trebalo ni da se predstavlja, kao i da svi znamo kojim ljudima su i kada oduzimana imena da bi im se umesto toga napisali brojevi. Srećom, književnost je još uvek puna imena. Bez imena nema ni ličnosti. Ko bi uostalom pomislio da će jedan, po komunističkoj presudi izdajnik naroda, kome je svirepo presuđeno i čija su dela u potpunosti bila zabranjena - Dragiša Vasić, danas napokon završiti u rukama studenata književnosti, u punoj književnoj vrednosti? Budućnost je dakle, još uvek nepredvidiva. Ipak jedno je sigurno: Ličnost će voditi rat protiv Megalopolisa, dok god je ličnost.