Blog
Pojmovnik - 1. deo
Slobodan Vladušić
Zapušači
Bio je petak, kada sam sa suprugom kupovao neke stvari u jednom supermarketu. Ispred nas, na kasi, bila su dva mladića, dobro obučena, sa fensi bradicama, kakve nose neki od junaka Igre prestola i brojni fudbaleri širom sveta. Kupili su grickalice i gomilu limenki piva. Bilo ih je preko pesedet.
Tih limenki sam se setio sledećeg dana, dok sam odlazio kod roditelja, pešice. Put me je vodio kroz deo grada u kome sam rođen i u kome sa živeo skoro trideset godina. Tužan je to kraj, što se vidi po oronulim kućama, zapuštenim fasadama i truloj stolariji. U njegovom srcu, nalazi se jedna stara prodavnica koja postoji već više od dve decenije. Oko nje sam ranije viđao po desetak isto tako oronulih ljudi, prerano ostarelih i potrošenih, kako piju pivo i razgovaraju ili se svađaju, na srpskom ili mađarskom. Često bi se držali jedne reči, kao da je to neki stub, koji ih zadržava da ne padnu.
Te subote prodavnica je bila zatvorena i ljudi, koji su tu redovno pili pivo više nije bilo. Zato sam možda i mogao da vidim ono što ranije nisam primećivao: desetine, stotine različitih pivskih zapušača snažno utisnutih u zemlju. Među tim zapušačima bilo je i onih modela za koje sam siguran da se više ne prodaju ni u toj, ni u bilo kojoj drugoj prodavnici. Ta piva više ne postoje. Gledajući taj čudesni mozaik, pomislio sam da se staklene flaše menjaju, ali da metalni zapušači ostaju. Kao da su oni jedini jezik koji znaju svi ti nesrećni i potrošeni ljudi. I kada se u njima javila nejasna i sasvim nesvesna želja da ostave neki trag o svom životu, jedino što su mogli bilo je baš to: da utisnu pivski zapušač u zemlju. Za kamen i gvozdenu pisaljku nisu znali.
Onda sam se setio kolona fensi limenki piva koje sam video na pultu kase. Setio sam se da limenke nemaju zapušače i da se recikliraju u potpunosti. Setio sam se i Pope iz Živog mesa.
Poezije se ne reciklira. Ni zapušači. Ni ljudi.
Televizor
Imam običaj da sedim sa suprugom, subotom i nedeljom ujutru, ili popodne radnim danima, na dvosedu koji gleda na televizijski ekran. Sedimo tako da smo oboje naslonjeni na bočne naslone dvoseda, što znači da smo okrenuti licem u lice. Desi nam se da razgovaramo satima, dok pijemo kafu, čaj ili vodu iz čaša koje držimo sa stolića ispred dvoseda. Jedini zvuk koji prati neše reči, pripada kompresoru frižidera u kuhinji. Za to vreme, na praznom ekranu televizora vide se naši monohromatski odrazi, iz profila. Mi pričamo, ekran ćuti i sluša nas.
Učenje reči
Jedan moj prijatelj već dugo vremena radi sa fakultetski obrazovanom devojkom koja nije sposobna da uradi bilo šta na svom radnom mestu, ali je zato nezamenjiva usled nekih okolnosti koje srpski čitalac ovog teksta može da pretpostavi. Da bi psihički izdržao rad sa takvom osobom, moj prijatelj je odlučio da se spusti na njen nivo, što znači da počne da je uči rečima. Do sada joj je objasnio šta znače mnoge reči. Između ostalih: matine, jagma i falus. Inače, na prvi pogled, ta devojka izgleda kao i mnoge druge devojke njenih godina: nosi večernju šminku preko dana, ima dva mobilna telefona, raznovrsne nadogradnje, i kućnog ljubimca – psa.
Sasvim sam siguran da će biti srećna, kada od mog prijatelja bude naučila i tu reč.
(Ovo je prvi deo teksta koji je objavljen u časopisu Povelja, u izvanrednoj rubrici Pojmovnik. Za ovo ,,izdanje" teksta, učinjene su male dorade)
