Blog
Subverzivni putopisi (2)
To je bio grad
Jelena Zelenović
Impresije o putovanju su uglavnom u vezi sa osluškivanjem tuđih kultura, radost novog, fotografije znamenitih spomenika i konzumiranje lokalnih specijaliteta.
Dušanov konak, u kojem se sada nalazi Manastir Svetih Arhangela, tvrđava je u Prizrenu koju je podigao car Dušan. Nekadašnja veličina tog utvrđenja danas može tek da se nasluti. Kao i svaka veličina u našoj istoriji. Dušanov kamen počiva u dvorištu Manastira Svetih Arhangela, ali počiva i ugrađen u džamiju u Prizrenu. Ruši se i gradi, kamen ne pita, kamen trpi. Ali, kamen pamti.
Putovanje i boravak u manastiru Svetih Arhangela je povratak kući. Shvatila sam šta je tvrđava. Utvrđenje. Utemeljenje. Utočište. Uzemljenje. Dušanov konak, to je bio grad. I mi u njemu, slobodni građani. Zajednička trpeza, zajednički rad u našem gradu i ljubav, pre svega. Prirodno je bilo da se brineš za onog do sebe, da voliš nekoga koga si tu, u svome gradu, prvi put sreo. Prirodno je bilo da se osećaš dobro i dostojanstveno, da osetiš da i tvoji sugrađani blistaju iznutra, kao što tebi govore da blistaš. Tako se voli zemlja, tako se čuva svoj grad, Novi Sad, Beograd, Prizren. Danas, u vremenu kada je lakše postati građanin sveta nego građanin svoje zemlje, biramo ovaj teži put, viteški i čojstveno. To nije nikakva žrtva ili isposništvo, to je ona urođena, urođena, a zaboravljena, čovekova potreba da brani i voli zemlju u kojoj raste i pomaže joj da ostane zdrava i ne da joj da se kruni. Kako onda to da baš tamo gde govore da ne možemo, ili da uskoro nećemo moći, mi dolazimo i osećamo da smo kod svoje kuće? Ti koji to govore, neka posete svoju zemlju, tek da joj priđu. Ako se ne osećaju kao kod kuće, svet neka im bude utočište. I to je u redu! I to je u redu ako pronađeš brata. Samo, na čijoj zemlji? Na kom jeziku? Na kakvim temeljima?
Otac Mihajlo, iguman Manastira Svetih Arhangela je osoba koja se ne sreće, ne upoznaje i ne zavoli dva puta, na taj način, način na koji se voli otac zemlje na kojoj rasteš. Bez tragova gordosti, jednostavan, gospodin i brat, otac Mihajlo je jedna od duhovitijih, a verovatno najenergičnijih osoba koju sam upoznala. Kao što sam napisala da se neke veličine tek daju naslutiti, tako ni za oca Mihajla nema te reči koja bi mu pristajala. Ja je još nemam. Otac Mihajlo je u razrušenom Dušanovom konaku živeo sam godinu dana, a onda su došli i drugi iskušenici ne bi li mu pomogli u obnavljanju svetinje, prvo njenog duha, a onda i materijalno. I dalje je jedini monah na Dušanovoj zemlji, zemlji u koju je i pokopan car Dušan. Sada grobno mesto obeležava samo jedna kamena ploča, ali kamen pamti dok ima ko da ga čisti od korova.
Prizren je tri dana odzvanjao srednjovekovnim evropskim kulturnim nasleđem, pre svega to je bila muzika koja je se tri dana čula iz atrijuma Crkve Svetog Spasa gde je održan međunarodni festival srednjovekovne muzike. Zatim srpskom rečju, duhom, srećom i osmesima koji su slobodni ljudi nosili na usnama penjući se kaldrmom do Crkve Svetog Spasa gde su se okupljali. Ponos, ljubav i kultura su oživele naš grad i mi smo dužni da mu se vraćamo. Kamen se čisti od korova, zid od rušenja mogu da sačuvaju jedino deca koju je taj zid čuvao. Sad je red na nas da čuvamo.