Blog
Subverzivni putopisi (1)
Slova i reči: Firenca
Slobodan Vladušić
Nedavno sam u Gardijanu pročitao tekst o tipu koji piše o tome kako 18,5 miliona turista godišnje preplavi njegov Amsterdam od 850 000 duša. Tip kaže, na engleskom: Jebeš Veneciju. Kakve sada veze imaju Venecija i Amsterdam? Imaju, jer se za grad koji je prenatrpan turistima, kaže da je Venecija. Tako je i Amsterdam postao Venecija. A možda je Venecija i Prag? Sećam se kada sam pre nekoliko godina tamo, u centru grada, pokušao da zaustavim jednu brzohodajuću Čehinju, estetski ne naročito atraktivnu, ali u pogledu orijentacijskih informacija obećavajuću. Nije mi uspelo. Projurila je pored mene, svesno ne okrećući glavu kao da sam sačinjen od govana. Hronični autošovinisti će primetiti da je to zato što je osetila da sam Srbin. Nije tako: osetila je da sam turista.
Priznajem, prvo sam bio ljut, jer nisam dobio informaciju. Pridodao sam taj njen gest rubrici praške svinjarije u kojoj se već nalazila neodoljiva potreba praških restorana da vam naplate proizvoljni trošak serviranja (veličina sume zavisi od procene koliko mogu da vam uzmu, a da ne pobesnite) kao i spremnost domicilnih menjačnica da vas zajebu (nemam bolji izraz) na svaki mogući način, usled čega se u Pragu valja držati uglavnom islamskih menjačnica, arapskog porekla, koje su uzor profesionalnosti i poštenja. (Možete im ostaviti i bebu ako je imate, vratiće vam je. Imaju, naime, dovoljno svojih).
Vremenom sam međutim, počao da shvatam tu Čehinju bez ukusa, boje i mirisa. Njen postupak je tipičan primer pasivnog otpora stanovnika turistički opterećenih gradova prema stranom zavojevaču svih rasa i klasa – dakle, prema turistima. Zašto? Pa zato što su gradska jezgra, koja su i najlepši delovi grada, u turističkoj eposi uvek neprirodno prenatrpana, tako da se u njima već odavno ne živi, već se kroz njih samo prolazi: pleme turista šetajući, a lokalno stanovništvo protrčavajući. Tako ti trgovi i ulice koje su nekada činili tzv. dušu grada, sada postaju eksteritorijalni prostori u kojima se živost grada pretvorila u mrtve pejsaže koje turisti uporno pokušavaju da ožive svojim osmesima i fotografijama, čija je količina proporcionalna njihovoj nemogućnosti da bilo šta ožive.
Zato je zanimljivo kada odsednete negde izvan tog gradskog fasadnog groblja, nekada zvanog centar, posebno ako je u pitanju renesansni grad kakva je Firenca. Mi smo, recimo, boravili u jednom vrlo nerenesansnom kvartu, u malom hotelu pored hipermoderne palate Pravde, koja je nedostatak medičijevske renesansnosti nadomeštala kafkijanskim linijama svoje fasade. Kako su turisti uvek gladni, tako smo Tanja i ja pored tog hotela nanjušili uskoro jednu piceriju gde su se pice kupovale na grame dok su na zidovima visili požuteli posteri stadiona i igrača Fiorentine još iz vremena kada je gradom vladao argentinski centarfor Omar Batistuta. Tada je Fiorentina bila najjača a mržnja prema gradu Torinu (čitaj: Juventusu) hranila se i pobedama, a ne uglavnom porazima, kao sada. Dok smo se oko Duoma i u Uficiju rutinirano tiskali sa ostalim turistima, u ovoj piceriji smo bili ljudi iz kraja. Zato valjda i pamtimo tu piceriju čiji su bezlični enterijer narušavali samo posteri Fiorentine, ali se zato u njoj prodavala dobra i jeftina pica za dobre ljude koji su to znali da cene. Sedeli smo nekoliko puta toj piceriji, među ljubičastim hartijama nalepljenim na zid i ništa nam nije nedostajalo. Znali smo da su one hartije sa zidova Uficija i nešto starije i nešto hromatski bogatije, ali smo znali da se ćemo u centar Firence moći doći ponovo, jer svi putevi vode tamo, a da ovu piceriju više nikada nećemo videti. Sećaćemo se nje, setno, i melanholično, kao nešto što je prošlo, jednom zauvek i u našem sećanju ona će se menjati, kao što se menja lice čoveka sa godinama. Pratiće nas kao neki prijatelj, koga smo tamo, u Firenci, upoznali.
I dok smo jeli te pice sa ljudima iz kraja a nedaleko od našeg hotela, uživali smo u onom retkom osećanju koje turistima nije dostupno: osećanju spokojstva i blaženstva, osećanju neke tihe sreće i retke i privremene saglasnosti sa gradom, koji je skinuo šminku, da bi pokazao svoje lice. Izborano, ali zato blisko. Jer svako iskustvo je jedan mali ožiljak, ako ništa drugo, onda zato što je neponovljivo. Ako jeste, onda nije iskustvo.
Jedan srpski esejista kaže: Svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubu svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Umeće putovanja ne isključuje digitalni fotoaparat, ali nam šapuće da slike pretvorimo u slova, u reči, u priče. U iskustvo. Možda je tačno da jedna slika vredi više od hiljadu reči, ali je sigurno tačno da je jedna reč teža od hiljadu slika. Zato i te lebdeće slike, koje još više žute sada kada su digitalne, moraju da dobiju svoju reč kako ih ne bi oduvalo vreme.
Jer reči ne žute, one traju.
