Blog

Humanizam u 21. veku

Od priče do iskustva

Bojan Tomić

Nije nepoznato da se Valter Benjamin, nemački esejista i mislilac jevrejskog porekla iz prve polovine dvadesetog veka, u svojim esejima pisanim u rasponu između 1913. i 1936. godine, ozbiljno bavio temama iskustva i pripovedanja. Za Benjamina je iskustvo bilo isto što i doživljaj, odnosno ono što je neposredno življeno. Ovaj kreativni šetač i putnik, kako ga je u predgovoru knjizi Iskustvo i siromaštvo nazvao Jovica Aćin, čije su se šetnje vremenom pretvorile u neprestano bekstvo bez počinka, u jednom od svojih ogleda reći će da su se ljudi iz Prvog svetskog rata vratili nemi. Za Benjamina je to značilo da nikakav doživljaj više ne nalazi svoj izraz u rečima, da je stara tradicija prenošenja s kolena na koleno na svom izdisaju, da iščezava.

Ona, međutim, ne išezava samo zbog nemosti, jer nemost se nije pojavila tek tako. Razmislimo sada o važnosti veze između priče i iskustva? Veza između iskustva i priče počinje na onom mestu gde priča starijih naraštaja mlađe treba da motiviše na doživljaj, na življenje, na samostalno sticanje iskustva nakon kojeg će nastati nova priča. To ne znači da iskustva treba da se preslikavaju, već da bi svako iskustvo trebalo da nadmaši prethodno tako što će, zahvaljujući priči, imati u vidu greške prethodnika, ali će u isto vreme osvestiti ono što od prethodnika treba preuzeti, sačuvati i unaprediti. Veza između priče i iskustva važna je zato što se kroz nju može predstaviti razvoj/napredak određene zajednice i njenih pojedinačnih predstavnika. U međusobnom odnosu iskustva/doživljaja i priče, doživljaj ipak zauzima snažnije mesto. Drugim rečima, teško je poverovati priči ukoliko ono što neposredno živimo ima veoma malo dodirnih tačaka sa pričom koja se sluša. Kako bi se razbio kontinuitet koji je zalog za  progres jednog društva, kako bi se jedno društvo demoralisalo za život, bilo bi neophodno početi proizvoditi kolektivne doživljaje, odnosno kolektivna iskustva njegovih predstavnika koja će potpuno obesmisliti priču prema kojoj je to društvo, da se izrazim što jednostavnije, u prošlosti živelo lepo i imalo čemu da se nada. Razbijanjem veze između priče i iskustva počinje raspad jednog društva u kojoj to društvo odustaje od sebe. Priču o ekonomskoj ravnoteži i socijalnoj pravdi, prema Benjaminu, razbiće iskustvo inflacije i nejednakosti, priču o miru i savezu doživljaj rata, priču o izobilju iskustvo gladi itd.

Benjamin će, međutim, na jednom mestu ukazati i još jednu negativnu stranu iskustva kao priče, nazvavši iskustvo „maskom odraslog“. Iako ovo nije Benjaminova konačna i jedina definicija iskustva ona je vrlo interesantna. Benjamin nas kroz nju upozorava da se „odrasli u svojim pričama poziva na iskustvo kako bi nam rekao da je on već prošao sve – mladost, ideale, ženu – i da je sve što trenutno živimo i o čemu sanjamo samo unapred osuđeno na propast, da je sve to samo zanesenjačko pijanstvo mladosti nakon kojeg nam ostaje gorki talog iskustva.“ Postajemo svesni ozbiljnosti Benjaminovog upozorenja kada prenošenje iskustva posmatramo kao transfer koji se dešava između naraštaja, a ne između pojedinaca. I zaista, današnji predstavnici starije i srednje generacije sve češće govore svojim potomcima da se ne vredi boriti jer su sve bitke unapred izgubljene. Možda im ne žele da se razočaraju kao što su se i sami razočarali, ali onda zaboravljaju da se iskustva generacija razlikuju i da je smisao priče u tome da se ukaže na greške bez kojih naši potomci neće doživeti gorčinu našeg iskustva, ali i na naše podvige čiju im slast svakako želimo da iskuse. Ovako ih potcenjujemo (mi nismo uspeli, pa ne mogu ni oni; mi nemamo podvige, neće ih imati ni oni) i lišavamo osećaja za sticanje odgovornosti, pacifikujemo ih i obeshrabrujemo. Da, obeshrabrujemo ih ili je možda bolje reći da smo ih obeshrabrivali. Čini se da je danas priča starih o tome kako ne vredi pokušavati, više alibi mladima da ni ne pokušavaju. To je linija manjeg otpora, to je opravdanje – zašto bismo pokušavali kada nećemo uspeti? Možda zato što se iskustva razlikuju i zato što imamo pravo na svoju priču kojoj će legitimetet dati to što je doživljena, a to što je doživljena, uprkos ranijim neuspesima, samo nas može učiniti ponosijim.

Pošto se raskol između priče i iskustva desio, pošto je teško poverovati pričama kada se toliko razlikuju od iskustva, pošto je mučno slušati priče koje nam govore da je sve uzaludno pokušavati, pošto je teško pričati i slušati priče koje ne potvrđujemo iskustvom, da li to znači da se treba otarasiti priče? Ne. Benjamin je to shvatio. Nada postoji i ona je i dalje u priči, samo treba osmisliti priču tako da nas ona motiviše na delanje uprkos trenutnom iskustvu i da tako proizvede doživljaj kakav bismo poželeli, da nam podari iskustvo o kakvom sanjamo. Primer priče iz Benjaminovog eesja Iskustvo i siromaštvo to dobro pokazuje. U toj priči otac je, na samrtničkoj postelji ispričao, svojim sinovima priču o blagu koje je zakopano negde u zapuštenom porodičnom vinogradu. Želeći da se obogate, braća su počela da kopaju. Naradiše se dobro, udružiše snage, prekopaše čitav vinograd, ali ne nađoše blago. Bili su razočarani, mislili su da ih je otac obmanuo, ali te godine vinograd, tako okopan, rodio je kao nikada ni jedan vinograd u zemlji i doneo im ogromno bogatsvo. Tek kroz iskustvo, tek kada je dožive, mlađe generacije će shvatiti poruku priče, a na nama je da je izmislimo tako da ih ona nagna na delanje, da i mi postanemo deo te priče, bez obzira na to što je nismo doživeli, jer nam neke stvari iz prošlosti govore da je moguće, uprkos tome što ovo nisu ona vremena.

 

Autor je urednik Novog Polisa

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.