Blog
Humanizam u 21. veku
Opioidi i konačno rešenje
Bojan Tomić, Subotica
Statistička istraživanja u Americi na koja se nedavno pozvao američki predsednik Donald Tramp u svom obraćanju naciji, pokazuju da je u toku 2016. oko 60 000 ljudi stradalo od predoziranja takozvanim opioidima.[1] Opioidi su inače, lekovi protiv bolova koji istovremeno stvaraju osećaj dobrog raspoloženja/sreće. Podatak o ovako rapidnom porastu žrtava predoziranja – tri puta ih je više nego 2000. godine – pokrenuo je raspravu na temu kako se ovoj epidimiji suprotstaviti. Razume se, nisu izostali ni politički obračuni između Trampa i njegovih protivnika. Ali to nas u ovom tekstu ne zanima. Zanima nas nešto drugo, a to je fenomen koji niko nije pomenuo. Radi se naime o tome da je koncept neoliberalnog društva, orijentisan pre svega ka individualnoj sreći, tako podešen da gotovo zakonomerno izaziva zavisnost od narkotika ili od lekova koji imaju slične kolateralne učinke.
Naime, već u tekstu Nelagodnost u kulturi Frojd će bez zazora uputiti na vezu između sreće i hemikalija. Frojd polazi od toga da ,,smisao života, (...) jednostavno proizilazi iz programa principa zadovoljstva. Taj princip od početka vlada delatnošću psihičkog aparata.”[2] Dakle, živimo da bismo što je više moguće bili zadovoljni, tačnije srećni. Frojd ovako definiše sreću: ,,Ono što se naziva srećom, u najužem smislu te reči, potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi je moguća samo kao epizodični fenomen.”[3] Čovek dakle živi da bi bio srećen, a samim tim se susreće sa problemom da sreća zavisi od nesreće, tj. od onog vremena u kome nagomilavamo potrebe koje ne možemo da ispunimo. Frojd to naravno, shvata i kaže da postoje dva rešenja: jedno je sublimacija, gde zadovoljenje nagona premešta u neku drugu sferu, recimo, stvaralaštva, pa se tako kompenzuje nezadovoljenost nagona. Problem je u tome što sublimacija nije dostupna svima već samo malobrojnima. (Berđajev je bio mnogo direktniji ,,Stvaralaštvo je aristokratično”)
Šta preostaje ljudima koji nisu stvaraoci, a koji su u neprekidnoj potrazi za ovako definisanom srećom? Evo Frojdovog odgovora: ,,Hemijska intoksinacija najgrublja je ali i najuspešnije deluje tom smislu”[4] I zaista, tableta tako postaje najlakše i najuspešnije rešenje u smislu tradicionalnog liberalnog traženja sreće. A možda i jedino: naime, statistički pokazatelji govore o sve većem jazu između bogatih i siromašnih kao i o laganom opadanju srednje klase. To znači da u borbi za resurse kojima se može izazvati osećanje sreće, ima sve više gubitnika. Njima tablete ostaju ne samo najlakše nego često i poslednje rešenje. Nekada i u bukvalnom smislu te reči.
Zaista, zašto ljudi ne bi uzimali tablete u meri u kojoj oni žele? Prvo, kao što se elitna prostitucija brani argumentom da osoba ima pravo da uradi sa svojim telom šta želi, jer je telo njena imovina, tako i ovi nesretni ljudi mogu da se pozivaju na isti argument – imaju pravo da sa svojim telom urade šta žele. Ako pak pokušate da im objasnite da bol nekada valja i pretrpeti, odgovoriće vam: Zašto ga valja pretrpeti? U ime čega ili koga?
Tako dolazimo do ključne tačke u ovom problemu: sam pogled na svet zakonomerno stvara rizik od predoziranja. To znači da rešenje problema nije nužno ekonomsko – koliko će se novca uložiti u rešenje problema – ili psihološko, već možda filozofsko. Možda je problem u samom načinu na koji živimo, načinu na koji defišemo sreću (kao ispunjavanje ličnih potreba). Samim tim, borba za rešenje problema predoziranja morala bi da se vodi i na filozofskoj, a to znači i na političkoj sferi. Recimo, jačanjem porodice, kolektivnog duha zajednice, preokretanjem ideje da je naše telo nešto što imamo, kao posed, u ideju da je to dar o kome se valja brinuti....
A možda problem predoziranja nije ni problem, već neka vrsta rešenja, a da toga nismo ni svesni. Jer ako u tržišnoj utakmici sve više ljudi ne može da nađe mesto u ekonomskim odnosima, onda sistem mora da postavi pitanje šta sa tim ljudima. Pomalo pojednostavljeno rečeno, odgovora na ovo pitanje nije bilo u Francuskoj 1789. Nije ga bilo ni u Rusiji 1917. Danas su možda narkotici – koji se lagano legalizuju – i lekovi-opioidi konačno rešenje tog problema. Ukoliko industrija samopomoći prosečnog potrošača u globalnom selu uverava da je za vlastiti neupeh (nesreću) sam kriv, jer se nije dovoljno posvetio svojim snovima, onda su opioidi u krajnjem slučaju, način na koji taj ,,krivac” sam sebe kažnjava.
[1]https://www.nytimes.com/interactive/2016/01/07/us/drug-overdose-deaths-in-the-us.html?hp&action=click&pgtype=Homepage&clickSource=g-artboard%20g-artboard-v3&module=first-column-region®ion=top-news&WT.nav=top-news
[2] S. Frojd, Iz književnosti i umetnost, Matica srpska, Novi Sad, 1984, 277
[3] Isto.
[4] Isto. 279.
Autor je urednik Novog Polisa
Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
