Blog

Humanizam u 21. veku

Muzej kao vizuelna metafora savremenog doba

Milena Stefanović, Beograd

Teoretski, živimo u postmodernoj Evropi koja je zahvaćena duhovnom krizom. Da bismo dobro razumeli vreme (1Dn. 12 ,32) u kome živimo, zanimljivo je sagledati savremeni (zapadni) svet kroz pojavu jačanja uloge muzeja i umetničkih galerija kao mesta par excellence.

Sticajem povoljnih okolnosti gradnja muzeja je učestala, a pritom je došlo do odvajanja muzeja od njegove istinske funkcije.

Zeitgeist

Nedvosmisleni su pokazatelji da je u savremenom društvu umetnički muzej zamenio crkvu kao vrhunac arhitektonskog umeća i karijere jednog arhitekte.

Arhitektura odražava ljudsku ekspresiju ka uobličavanju sveta. Sakralne građevine su oduvek bile najveće i najraskošnije u gradu, predstavljajući ogledalo društva i izraz kulture jednog naroda; manifestacije duha. Kao što su to nekada bile bazilike, katedrale, crkve, muzeji su sada najveće građevine našeg doba, a način na koji se koriste podseća na (imitira) verski ritual.

Muzeji lebde nad gradom kao nekada hramovi ili kraljevske palate. Sada kao hramovi umetnosti (Bogu hvala, nad Beogradom dominira Hram Svetog Save, što čini hrišćanski pejzaž grada).

Oduvek je bila čast i profesionalni izazov projektovati crkvu.

Čak su i arhitekte ateističkih uverenja želeli da se ogledaju u ovom izazovu, kao Le Korbizje, koji, iako ateista (ali za koga je arhitektura sama po sebi religiozna), projektovao je manastir i kapelu u modernističkom stilu.

Ako su nekada crkve i katedrale bile u vrhu arhitektonske hijerarhije, danas su to muzeji. Projektovanje ovakvih zgrada stvar je prestiža. Svaki arhitekta sanja o tome, jer one predstavljaju istaknut urbani dizajn. Velike su i dominiraju urbanim pejzažem.

Aktuelna muzejska arhitektura doživljava pravi boom. Od muzeja “Gugenhajm” u Bilbau, “Garaž” u Moskvi, “Fondacija Luj Viton” u Parizu, novi umetnički muzej u Los Anđelesu, novi Vitni, do novog Luvra “Luvr Abu Dabi” u Abu Dabiju koji je projektovan sa ciljem da fascinira pri prvom pogledu i ostavi bez daha;  posebna pažnja stavljena je na dizajn kupole od 7850 zvezda koje propuštaju svetlost. Stavljanjem akcenta na kupolu i misteriju svetlosti primetni su principi crkvene arhitekture u ovoj sekularnoj građevini.

Cilj ove muzejske galerije je da ispriča priču o čovečanstvu. Posebna zanimljivost je ponuda različitih duhovnosti u okviru jednog odeljka muzejske postavke koji je posvećen baštini glavnih religija: hrišćanstva, judaizma, islama i budizma.

Novi Luvr i prožimanje među svetovima nam pokazuje da Zapad nije samo geografski pojam. Zapad je koncept. Svako može da pristupi zapadnoj civilizaciji, ako to želi. Uslovno, da bi pripadao zapadnom svetu, mora  da prihvati dominantna zapadna (humanistička) načela.

Ako se setimo formulacije Džona Greja da je humanizam “nova religija” postmoderne (posthrišćanske) Evrope, i zamaha građevinskih radova koje istorijski gledano uvek podstiče nova religija (ili ideologija), muzeji će činiti značajan sadržaj materijane kulture našeg doba.

Moćni finansijeri troše novac na svoje zadužbine – a to su umetničke institucije. Oni kroz razne fondacije, zidajući muzeje pronalaze opravdanje i moralnu satisfakciju za to što ostvaruju velike profite.

Tako ulažu u ustanovu kojoj profit nije krajnji cilj.

 

Muzejska hodočašća kao odlika naših dana i kult umetnosti

 

Poseta muzeju je uvek bila bliska verskoj praksi. Izvestan religiozni  osećaj, određena mistika predmeta, kult lepote, od arhitekture, do tišine, afektirane ozbiljnosti pre posete, ezoteričnog karaktera i želje da se bude “posvećenik”. Muzej kao nova crkva, a (gostujući) kustosi kao novi sveštenici. Obavljaju službu. Propisana su i pravila ponašanja (bon-ton) u galerijama. “Vrte” se na internetu, na fejsbuk stranicama umetničkih sajtova.

Muzej svojom veličinom i unutrašnjim prostorom stvara utisak ogromnog,  natprirodnog. Suptilni crkveni karakter aktuelne muzejske arhitekture i sve je očiglednije crkveno ponašanje umetničke publike, galerijske i muzejske, a pritom je religija strana savremenom umetničkom svetu. Uz očekivano protivljenje religijskim ili istorijskim izložbama ili naročito problematičnim ne-zapadnim prikazima (sem ruske avangarde i savremenih kineskih umetnika).

Savremena umetnost se posmatra sa istinskim religioznim uzbuđenjem, dok se istiskuje ono što je religiozna umetnost kao što je izložba države Vatikan na Venecijanskom bijenalu. Označena (stigmatizovana) kao retrogadna, nazadna i nebitna.

Prave se religiozna hodočašća u muzeje ili na izložbeni prostor na otvorenom čak i na udaljene destinacije. Da bi pojedinac imao  iskustvo transcendencije pred velikom slikom ili instalacijom. . . sve su to  pojavnosti karakteristične za svet umetnosti.

Od nacije do društvene grupe

 

Muzej kao hram, umesto kao škola umetnosti, kako kaže Danto, koncept je iz građanskog doba. Doba antropocentrizma. Nacija je zauzela mesto vere, nacionalni muzej mesto nekada prestone crkve iz koje je muzej često crpeo umetnička dela da napuni fundus (francuski slučaj). Muzej je trebalo da besmrtnim delima pobedi (ukine) vreme i uvede u drugu dimenziju, pri kome posetilac na ulasku zaboravlja na spoljni svet.

Humanizam savremenog tipa javlja se u vreme Prosvetiteljstva, koje smešta čoveka u središte razmišljanja i zato se u delima slavi čovek i narod (kao vlasnik muzeja). Muzej dobija nov autoritet. Dela su zaštićena od ukusa vremena, obožavana u ime istorije ili u ime umetnosti. Muzej pomoću države upravlja istorijom kulture i umetnost postaje istorija.

Muzeji danas predstavljaju kulturne atrakcije,za kulturnu animaciju i pretenduju ka stvaranju spontanog zajedništva određene grupe ljudi u određenom vremenu, na određenom mestu. Identitet više nije nacija, već društvena grupa.

Novija muzejska praksa se sastoji iz priređivanja izložbi. Ako izložba odskače od uobičajenog koncepta kanonizovane estetike, onda stižu prigovori o “skrnavljenju hrama”.

U Njujorku je sredinom XX veka sva pažnja bila okrenuta ka Muzeju moderne umetnosti (MoMA), koji su modernisti posećivali poput crkve u kojoj se pripadnici iste vere okupljaju radi molitve, kako primećuje Hans Belting.

Indikativno je da se u javnom diskursu umetničkog sveta koristi terminologija crkvene provenijencije (canon, doxa, dogma).

Muzej novog doba izložbeni materijal “kanonizuje” u službenu istoriju moderne umetnosti ili bolje rečeno istoriju uverenja neke grupe ljudi.  Dok se “doksa” (zajedničko uverenje i mišljenje) danas ponovo preispituje, a kanon (MoMA – e) se proširuje ogromnom energijom “integracijom novih identiteta” kao što su žene, Afroamerikanci, Latinomerikanci ili umetnici iz istočne Evrope.

Ako je humanizam “nova religija” naših dana, onda je muzej “nova crkva”.

U tek započetoj epohi postistine (post-truth) i zamagljenim granicama koje se prelivaju, dominiraju simulacije.

Čovek kao homo religiosus ima potrebu za transcendentnim i ako ne posećuje crkvu i ne učestvuje u bogosluženju (kultu), on mora da nađe supstitut, to jest, zamenu za vrednosti koje su mu potrebne da bi nahranio svoje (duhovno) biće.

Da li će to biti crkva ili muzej odlučuje čovek sam po sebi?

 

 

Autorka je master likovni umetnik-freskopisac, publicista, autor mnogobrojnih tekstova za "Pravoslavlje- novine Srpske patrijaršije" i blogova na internet portalu designed.rs

 

Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.