Blog

Putopis Malta, 1. deo

Talasi

Slobodan Vladušić, Subotica

Prvo što smo videli na Malti bili su talasi. Nošeni jakim vetrom sa gole sredozemne pučine, poput neke bučne i neustrašive vodene konjice, valovi su se probijali preko vrhova grebena, plaveći erodiranu kamenu obalu. Besna vodena pena punila je usekline, proreze i rupe u kamenu, a onda se odmicala samo da bi uhvatila zalet za novi juriš.

Nikada slične talase nisam video. Pod njihovim upornim udarima i urlicima, Malta mi se činila kao neki napušteni komadić zemlje bačen u pustinju Sredozemnog mora, izvan svih mapa i kalendara. Pomislio sam da su isti ovi talasi bili ovde i u doba Velike opsade 1565. godine, kada je Otomanska flota napala Maltu kojom su tada vladali Vitezovi reda Svetog Jovana, i u vreme italijansko-nemačke blokade ostrva za vreme Drugog svetskog rata, kada su u njih padali zapaljeni bombarderi i pogođeni britanski lovci. Bili smo sigurni da će isti ovi talasi ovako urlati i za sto ili dvesta godina, kada na ovom ostrvu možda neće više biti ljudi i kada će naša civilizacija možda potonuti, kao i mnoge druge pre nje. Pri pogledu sa uragansku snagu talasa, na njihovu veličinu, silinu, lepotu, na huk koji ih je pratio, ta misao mi se uopšte nije činila tragičnom. Nešto neuništivo lepše ostaće iznad nas. Vetar, gola pučina, plavi, snažni talasi, koji ne postoje zbog nas, ni zahvaljući nama.  

Iza mojih leđa, stajale su visoke i uske kuće, slepljenje jedna uz drugu. Poput tih kuća, slepili su se, uz samu obalu, jedan do drugog i svi ti malteški gradići: Sen Džulijen, Slijema, Valeta…. Izgledalo je da samo tako, držeći se za ruke, zajedno, mogu da odole talasima. Iako je među njihovim zgradama bilo i više onih novih, ipak su ton tom redu davale stare kuće belih ili žućkastih zidova. Bilo gde na kontinentu, ti zidovi bi posiveli od smoga i godina, a zgrade bi izgledale samo dotrajalo i oronulo. Ovde se ta dotrajalost nije osećala: umesto toga, dok smo ih gledali, zamišljali smo šta su sve ti zidovi i prozori videli i čuli u doba svoje mladosti i čemu će još prisustvovati u budućnosti.

Jedino još u Lisabonu stare zgrade imaju tako prozračno bele zidove, koji nam pružaju mogućnost da blizinu prošlosti osetimo kao blizinu prijatelja, koga se ne moramo plašiti i sa kojim se ne moramo sameravati. Stari italijanski gradovi, kao što je Firenca, i naravno Sijena, sasvim su drugačiji. Oni podsećaju na muzeje, u kojima nam eksponati ne približavaju prošlost, već nam samo pokazuju da smo svakoga dana sve dalji od nje. Njihova prošlost je lepa, velika, moćna, ali ipak, i možda baš zato, mrtva.

U tim lepim, starim italijanskim gradovima, nema talasa i nema te čudesne beline starih zidova. Zgrade su tu odavno samo kulise. Čak i kada u njima žive ljudi. Ta prošlost gleda u sve nas velikim crnim očima: možemo da je mrzimo, možemo da joj se divimo, ali ne možemo da živimo, pored nje, i sa njom, kao na Malti.(nastaviće se)

Odlomak iz rukopisa Književnost i komentari.