Blog

Krajcara je malen darak, al` velika zadužbina

Jelena Marićević, Novi Sad

Narodna i srednjovekovna književna tradicija ostavile su budućim pokolenjima jedan od značajnih duhovnih amaneta: zadužbinarstvo, koje na taj način postaje prepoznatljivo obeležeje srpske kulture i naroda. Nije neočigledno da naša tradicija zadužbinarstva beleži dugo trajanje poštovanja jednog esencijalnog amaneta. Zadužbinarstvo se prvi put pominje u Dušanovom zakoniku, ali, razume se, vezuje se za dinastiju Nemanjića, izgradnju crkava, manastira, bolnica, prihvatnih centara i sl. i do danas predstavlja „održavanje identiteta, kulture i duhovnosti srpskog naroda“[1]. Narodna pesma „Sveti Savo“ najpre preispituje ideju zadužbinarstva, a zatim je afirmiše i blagosilja: „Kud se dede car Nemanje blago/ sedam kula groša i dukata? ... Nije babo raskovao blago/ Na nadžake, ni na buzdovane,/ Ni na sablje, ni na bojna koplja,/ Ni dobrijem konjma na rahtove;/ Već je babo potrošio blago/ Na tri slavna srpska manastira“ (Vilindar, Studenicu, Milješevku), a sve da bi mu to bilo „vječna kuća na onome svjetu“, a njegovom narodu na ovom svetu.

Ideja zadužbinarstva bila je toliko snažna u nas da je osim u epici i srednjovekovnoj književnosti, ima i u lirskoj poeziji, posebno među slepačkim (religioznim) pesmama, u kojima se prepoznaje odnos dara i uzdarja, tj. kontekst obrednog pesništva i arhaični slojevi pevanja i mišljenja[2]: „Krajcara je malen darak,/ al' velika zadužbina./ Hristijane, ne prolazi,/ Moga darka ne ponesi,/ jer kad dođeš pred prestolje/ ti sudije nebeskoga,/ on će tebe zapitati: Kaži, dušo, šta s' činila/ na onome kratkom svetu?“. Na ovom primeru vidi se, dakle, plemenita ideja međusobnog pomaganja i blagoslova, briga o duši i jedan istočnjački obrazac ponašanja, koji negira puko prosjačenje, već u činu međusobnog pomaganja (i materijalnog i duhovnog) vidi viši cilj. Prosjaci u našoj tradiciji nisu bili zapadnjački prosjaci, već jurodivi ljudi ili prerušeni sveci koji kušaju narod, pitajući za pomoć. Otuda se i razvila lepa slika o Srbima kao gostoljubivim domaćinima: tradicionalno gledano – domaćin bi u gostu uvek video potencijalnog svetitelja, koji kuša njegovu spremnost na dobročinstvo (legende o Svetom Savi).

Da se dobro dobrim vraća, a da je uzdarje zagarantovano božanskom promisli, pokazuje i Venclovićeva beseda „Povest o tergovcu“, koja je uzdarju i zadužbinskoj obavezi podredila u jednom trenutku i roditeljsku ljubav, ne bi li ih u konačnici sjedinila u hrišćanski poimanom čudu. No, posebno postaje zanimljivo da kada se formira i jača srpsko građansko društvo u doba baroka, ujedno jača i svest o zadužbinama, kao duhovnom i opštem dobru, neizostavno važnom za opstanak jednog naroda. Evo nam dobrog primera: „U onovremenoj Austriji niko nije imao bakrorezne knjige, ni Nemci, ni Mađari, ni Česi, ni Slovaci, niko osim Srba, a Srbi su bili među najsiromašnijima. Svima je takva knjiga morala biti veoma skupa. Srbi su u Austriji bili među najsiromašnijim narodima i naravno da je i njima bila skupa, ali su je oni najverovatnije prihvatili da im bude dokaz i svedočanstvo o pravu na život, i po cenu da treba za nju da daju dosta novca“[3].

Bakrorezna Stematografija Hristifora Žefarovića bila je vrlo skupa, ali štampana je u ogromnom tiražu i pronalazila je kupce među siromašnim Srbima[4]. Primera radi, bakrorez Svetog Save koji okuplja razne svetitelje, ilustruje nameru patrijarha Arsenija Jovanovića Šakabente, glavnog i odgovornog naručioca posla i finansijera knjige: okupljanje naroda, rasejanog u različitim zemljama koje predstavljaju heraldički simboli. Grbovi iz ove knjige našli su se kasnije na ustaničkim zastava, zbog čega su Austrijaci zabranili knjigu pod pretnjom smrtne kazne[5].

Naravno, nije to bio slučaj samo sa ovom, već sa većinom knjiga tog vremena, koje ne bi nastajale da nije bilo svesti o ideji mecenatstva. U 19. i 20. veku priča se nastavila, pod pokroviteljstvom ljudi koji su imali potrebu da ostave nešto svom otečestvu (na onaj svet to ne bi mogli da ponesu, ali bi mogli da ponesu blagoslove svoga roda). Uspona građanskog društva i Srbije ne bi bilo da nije bilo osvešćenih dobrotvora: Marije Trandafil, Luke Ćelovića Trebinjca, kapetana Miše Atanasijevića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Milana Kujundžića Aberdara...

Srpska književnost baštini roman Na Drini ćuprija, ideju o dvostrukoj smrti velikih ljudi, čija druga smrt nastupa nestankom zadužbine[6]. Hronika jednog grada i različitih naroda i vera sažeta je u sećanju mosta, zadužbine vezira Sokolovića. Ako je komunistički princip odgovoran za zamiranje zadužbinarstva[7], i njegovo trajanje omeđeno je delima koja literarno promišljaju zadužbine.

Andrićev roman je iz 1945. a devedesetih godina Goran Petrović piše Opsadu crkve svetog Spasa (1996) s idejnom okosnicom koja opstanak zadužbine osmišljava simboličkim perom, koje onda tu zadužbinu čuva. Takođe, Sitničarnica 'Kod srećne ruke' (2000) sadrži knjigu u knjizi „Moja zadužbina“, a roman Sedam smrtnih grehova (2002), Milorada Pavića, za topose uzima kuće i zadužbine velikih srpskih dobrotvora s početka 20. veka (Luke Ćelovića Trebinjca, Dimitrija Perovića, braće Krsmanović, Todora Milišića, trgovca Nikolića).

Period nakon Drugog svetskog rata imao je za posledicu i pojavu tzv. gastarbajtera (nem. Gastarbeiter), koji, za razliku od pomenutih plemenitih predstavnika građanskog društva, nisu imali potrebu da budu zadužbinari. Kolektivno dobro podredili su ličnom, privatnom dobru. Oni su mahom svoj kapital pretvarali u mrtvi kapital, gradeći nikom potrebnu nepokretnu imovinu u vidu palata, u kojima danas ne žive njihovi potomci. Naravno da svako sa svojim stečenim novcem može da čini šta god hoće, ali kad se pogleda realnosti u oči – da je postojala svest kod ovih ljudi da pomognu narodu i kulturi, oni bi imali mnogo dragoceniji spomenik od onog koji su sebi podigli, a koji će ostati svedočanstvo prazne zadužbine.

Ovaj tekst ne predstavlja kritiku gastarbajtera, već samo ukazuje na stanje stvari i jedno poređenje. I ovo nije poziv upućen njima, odnosi se na sve ljude. „Krajcara je malen darak/ al' velika zadužbina“; krajcara (nem. Kreuzer) je bio nemački novac, ali njime se simbolički iskupljivala duša na onome svetu, svedoči naša pesma...

 

[1] Zorica Marković, “Ima li ovde zadužbinara?“, Nedeljnik, 14. januar 2016, str. 40.

[2] Zoja Karanović, “Arhajski koreni srpske usmene lirske poezije“, Antologija srpske lirske usmene poezije, Zavod za udžbenike i nastavna sredtva, Srpsko Sarajevo 2004, str. 12.

[3] Laza Čurčić, “Prilozi o 'Stematografiji' Hristifora Džefarovića“, Ishodi i staze srpskih knjiga 18. veka, Matica srpska, Novi Sad 2006, str. 52.

[4] Dinko Davidov, Srpska Stematofrafija Beč 1741 (fototip), Prometej, Novi Sad 2011, str. 41.

[5] Dinko Davidov, “Grb Srbije“, Studije o srpskoj umetnosti 18. veka, SKZ, Beograd 2004, str. 17.

[6] Up. Zorica Marković, “Ima li ovde zadužbinara?“, str. 40.

[7] Isto, str. 40.