Blog

Samo ne remeti moje krugove - Hiperboreja Miloša Crnjanskog

Jelena Zelenović, Novi Sad

Dok sam čitala roman, putopis, itd. Miloša Crnjanskog Kod Hiperborejaca stekla sam utisak da se upravo u ovoj knjizi može upoznati Miloš Crnjanski kakav je bio, ili makar kakvog je sebe prikazao, jer je takvog hteo da ga pamtimo – što mu dođe na isto.  Pesnik, lep gospodin, džentlmen, uzdržani šmeker, veran suprug, prijatelj, humanista, dobar čovek, uvek pomalo tužan melanholik. Dok su svi ljudi oko njega, njegovi prijatelji, ili tzv.  beli paraziti obeleženi nekom vrstom falinke  ( perverznjaci, pedofili, poput markiza, markize i njene umišljene ili istinite ? veze sa papom, bogata Amerikanka i njen neverni, nezreli suprug, na kraju čak i ona devojka savršene lepote koja ima izuzetno ružne prste na nogama - fantastično i važno zapažanje Crnjanskog o vrsti, a onda i o totalitetu lepote ) on je među belim parazitima, lepi beli medved, koji ga je i samog fascinirao i inspirisao.

On to društvo posmatra sa strane uvek nekako uspevajući da se drži na distanci, i uvek sa dozom nekakve fine misterioznosti (gde je njegova supruga, jedno je od često mu postavljanih pitanja ) zadržavajući pravo na intimnost , što mu sve garantuje dugoročno dostojanstvo. Njegovo neučestvovanje u intrigama i spekulacijama belih parazita je  njegov legitimni pesnički istup, jer on je pre svega bio to – pesnik, a onda diplomatski službenik, novinar i faca u tadašnjim elitnim krugovima Rima. Crnjanski prilikom boravka u Rimu iza sebe ima već jedan rat, a sada čeka drugi. Šanse za optimizam i Crnjanskog kao veselog putopisca i turistu, su nikakve. Takvu atmosferu u Rimu on je uspeo da dočara na jedan poseban način, za koji smatram da ne može da se objasni naučnim aparatom. Percepcija  ( izraz preuzet od Save Damjanova iz knjige Šta to beše mlada srpska proza:„ ovde se namerno izbegava pojam recepcija, koji podrazumeva samu praksu čitanja, nasuprot pojmu percepcija, za koji se vezuje opažanje i doživljaj u širem smislu “[1]  ) čitaoca je ta koja je presudna kada isti želi da „ sudi “ ili prosto razmišlja o ovom delu Miloša Crnjanskog.

Kako doživljvamo Rim, Italiju, Evropu pred Drugi svetski rat, njen corpo diplomatico, kako doživljavamo potrebu Crnjanskog da se stalno vraća dalekim, ledenim predelima, njegov Špicbergen, i na kraju kako doživljvamo njega sa svojim dragocenim vezama u svetu koje ga drže da ne zabasa u nekakav nezdravi, a opet sveprisutni pesimizam? Autentičan doživljaj dugujemo samom piscu. Ne nalazim drugačiji izraz nego onaj koji kolega Filip Marinković voli,  a to je –Crnjanski, besmrtni genije.  Doživljavamo Crnjanskog kao genija, jer samo genije ume tako da piše sa sveprisutnom dozom melanholije jednog pesnika, u atmosferi otežaloj od pesimizma, ali istovremeno da nas ubedi da postoji nešto. I da počnemo da verujemo u nešto. Samo vrhunski pesnici, besmrtni geniji poput neke magije oživljavaju svetlost iznad vrhova Špicbergena, ali tako da ta svetlost, to nešto konačano počinjemo i da osećamo kao svoje, da nas greje isto sunce koje je i njega moralo grejati.

Pogledajmo njegov opis ljudi iz sirotinjskog predgrađa preko puta kojeg je živeo jedno vreme: „ Sirotinja stoji pod mojim prozorima i sakuće i drhti. U Rimu su, noći katkad hladne i u proleće, a kamoli zimi. Ljudi trče ukrug, duvaju u šake, poigravaju pomodreli. Žene se katkad psuju preko ulice, dok tramvaji prolaze i škripe. Smiruju se tek kada sunce grane, onda se naslanjaju na zid i, od uživanja, zatvaraju oči “[2]  Nisu li i te žene osetile nešto?  Ovo bi bio jedan od mnogobrojih primera kako Crnjanski na mikroplanu, samo u jednoj sceni miri bedu sveta sa sumatraističkim, hiperborejskim dalekim, večitim  i toplim, osunčanim lepotama.  Lepote van kaljuge sveta koji poznajemo. Moja percepcija, tj. doživljaj ove maestralne scene je mehanički našla određeni vizual, koji opet spaja dve suprotnosti - jedna skulptura iz doba baroka je u pitanju. Naziv skulpture je Sveta Tereza u zanosu[3], dakle erotsko i sakralno u istom kamenu. Sirotinja čije lice obasja svetlost, svetlost poput beline snega i leda Špicbergena, na momenat dobija taj izraz lica, tren uhvaćen u večnost, zarobljen u kamenu: Sveta Tereza u zanosu.                                                                                                    

Dakle, šta ovaj tekst pokušava da kaže? Ako Ljubiša Jeremić u tekstu „ Kod Hiperborejaca – putopis, uspomene, pamflet, ili roman? “[4] piše da je kraj ove knjige u znaku gubljenja iluzija, to definitivno ne bi trebalo da bude konačno tumačenje. Možemo da kažemo da  ova knjiga u celini nudi  jednu sumatraističku viziju sveta, sveta koji će postojati i nakon ratova, i nakon propasti Evrope kakvu poznajemo, kakvu su je poznavali. To je nešto kao sa tišinom u ovoj knjizi. U čemu je najveća lepota? „Ni to, međutim, tamo, meni se nije činilo, najveća lepota. Nego ona tišina, koja nastaje posle svakog survavanja ogromnih, smrznutih, glečera, kad stignu u more i sruše se u njega. Za trenut, strašni vodoskoci skaču u visinu iz mora. Zatim se čitav oblik ledene prašine vitla nad dubinom obala. Zatim sve to pada i stišava se u vodi, kao potonula ledena brda. Nastaje potpuna tišina. Velika tišina.“[5]   

Ovakve vodoskoke će Crnjanski povezati sa fontanama u Rimu, sumatraistički, videći u tome isti smisao, istu lepotu, istu težinu lepote takve tišine koja dolazi nakon uzburkanog mora, uzburkane mladosti, haosa i besmisla rata. Beda ćutanja i veličanstvenost tišine. Da se ova knjiga ne završava u znaku gubljenja iluzija već pre u znaku vere u daleku zemlju večnog sunca i mira ( koju može da pronađe samo genije, poput našeg pisca, u čiji pronalazak zdušno verujemo, jer kako bismo, drugačije, kamo bismo ? ) dokazuje i poslednjih nekoliko rečenica ovog romana. Njegova žena se još jednom osvrće pre nego što napuste stan u Rimu, gasi njihovu sobnu fontanu. Dok smo zatvarali vrata na stanu ostala je za nama tišina.[6]    A upravo tišina je najveća lepota, kako je napisao sam pisac, a sigurno se nije slučajno odlučio da upravo ovom rečju završi svoj roman.

Šta znače krugovi iz naslova?

Ovde ćemo navesti još jedan citat iz romana. Naime, Crnjanski će pisati o onome što mu je žena pričala: „ Otac joj je, u detinjstvu, pričao, o Arhimedu, i pokazivao joj neku ilustraciju, na kojoj se videlo, kako taj star čovek, koji je branio svoje radno mesto od okupatora, sedi, pred svojim crtežima geometrije, i kako kaže vojniku: Samo ne remeti moje krugove “[7]  Krugovi iz naslova znače nešto. Sve što jedan čovek može da ponese nakon survavanja leda, haosa rata, nakon vodoskoka u fontani. Špicbergen, Sumatra, tišina, krugovi, nešto. Ipak, ostaje pitanje. Da li jedino genije ume da pronađe svoje nešto, večnu svetlost iza vrhova Špicbergena, tihi sumatraizam, ogromnu tišinu. Šta ako ja nisam genije?  Ipak, ako ne pronađem svoje nešto, znaću da postoji. A to je za pristojan život dovoljno. A za pristojnim životom čezne, valjda, svaki drugi građanin Republike Srbije, a i šire. Ali hajde, nećemo se šaliti.  Samo još ... jednu pijanu čašu Banatu.

                                                                                                                           

 

[1] Damjanov, Sava. Šta to beše „ mlada srpska proza“ ?. Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1990.  str.43.

[2] Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca I. Laguna, Beograd, 2015. str. 12

[3] Barokna skulptura, delo Berninija ( Đovani Lorenco ), nalazi se u crkvi Santa Marija dela Vitorija u Rimu.

[4] Jeremić, Ljubiša. „ Kod Hiperborejaca – putopis, uspomene, pamflet, ili roman? “

[5] Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca II. Laguna, Beograd, 2015.  str.241.

[6] Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca II. Laguna, Beograd, 2015.  str.407.

[7] Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca II. Laguna, Beograd, 2015.  str.144.