Blog

Oktobar, mesec revolucija

Nikola Pavlović, Novi Sad

Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine , odnosno pada socijalizma u istočnoj Evropi 1991. godine,  Zapad,  na čelu sa SAD,  ostao je jedina svetska supersila koja  je gordo i  trijumfalno proglasila „kraj istorije“. Arhineprijatelj Zapada bio je na kolenima. Kapitalizam  kao jedini preostali , neprevaziđeni, ekonomski  model, mogao je slobodno da se raširi ostatkom  sveta. Neoliberalna  ideologija trebala je  da  politički  osigura  nesmetanu  cirkulaciju kapitala. Međutim, nije  sve  išlo tako glatko i  sada smo svesni da je Frensis Fukujama ipak požurio sa svojim „krajem istorije“.   Jer,   pokazalo  se,   da  je  svet mnogo više  od američkog dvorišta  i  da istorija  ne pita SAD  kada će  se  završiti.

Međutim, da se vratimo na sam pad socijalizma i novostvorenu  geopolitičku situaciju koja  je za posledicu imala  tektonske promene na svetskoj sceni .  Iako se  SSSR kao glavni neprijatelj Zapada raspao, počeli su da se pojavljuju  „džepovi otpora“,  odnosno države, koje su za vođe uglavnom imale post-komunističke  socijaliste. To je za Zapad predstavljalo novi problem. Režimi u post-komunističkim zemljama bili su nepoverljivi prema neoliberalnoj dogmi i multinacionalnim  kompanijama,  koja je  lako mogla  da očisti slabu i nepripremljenu nacionalnu  privredu,  koja  se sada našla  u raskoraku  iz  modela planske privrede,  u  model slobodnog  tržišta.

Naravno, ništa nije smelo da uspori širenje kapitalističkog  tržišta i neoliberalne  dogme. Postavljalo se pitanje na koji način smeniti „neposlušne“ režime i uspostaviti neoliberalni poredak u tim državama. Razlog za smenu tih režima  pred  očima zapadne javnosti će se u svakom slučaju naći. Ogromnu ulogu u satanizovanju buntovnih režima uzeće vodeći zapadni mediji.  Demokratija, onako kako je Zapad  vidi, za one koji je ne žele,  morala  se uvesti silom.

Rađanje Obojene revolucije

Na vrhuncu moći, jedini preostali vojni savez na svetu,  NATO pakt, predvođen SAD,  po prvi put na tlu Evrope od njegovog stvaranja,  započeo je vojnu agresiju  1999. godine na jednu suverenu i nezavisnu zemlju, SR Jugoslaviju. Međutim, agresija se nije završila onako kako je predviđao tadašnji glavnokomandujući za NATO snage u Evropi general Vesli Klark. Umesto najavljenog sloma  vojne sile  Jugoslavije za  48  časova, rat je potrajao  čitavih  78 dana. Takođe,  rastao je pritisak javnosti na zapadu za prekidom agresije,  jer se ipak  rat vodio na tlu Evrope,  a ne kao do tada u džunglama  Vijetnama,  ili na  planinskim krševima  Korejskog  poluostrva u dalekoj Aziji.  Na kraju, umesto kapitulacije  čitave  SR Jugoslavije,  NATO je okupirao svega  petnaest  procenata  teritorije,  odnosno AP  Kosovo i Metohiju.  Ovakvo stanje stvari nije zadovoljilo Zapad i morale su se razviti nove metode ratovanja koje bi za javnost na Zapadu bile prihvatljivije, naravno i jeftinije,  pre svega u pogledu  nekorišćenja  sopstvenih vojnih potencijala, a  prema  tome  potpuno  isključene  mogućnosti  za  sopstvene gubitke. Takođe, novi oblik ratovanja trebao je  da prikaže  smenu nepoželjnog  režima kao izraz narodne volje  stanovništva  date zemlje,  a ne kao intervenciju  strane sile.

Odgovor je nađen u Obojenim revolucijama,  kao novim načinom  za vođenje rata, odnosno kasnije, kao jednim  od dela  Hibridnog rata. Eventualni klasični  vojni  odgovor na takve pretnje je nemoguć. Vodeću  ulogu u Obojenim revolucijama  imaju  nevladine organizacije (NVO) i studentsko-omladinske organizacije, koje  se  finansiraju  i obučavaju na  Zapadu a koje  čine glavnu udarnu snagu antirežimske propagande koja  na kraju dovodi do pada nepoželjnog  režima. Bitan segment Obojenih revolucija jeste  osnivanje medija koji su finansijski nezavisni od  date države,  a finansirani su uz  pomoć  sredstava sa Zapada,  to su takozvani  „nezavisni ili slobodni mediji ”.

Jednu od poslednjih faza  pripreme za Obojenu  revoluciju  čini  udruživanje opozicije i formiranje jedinstvenog  opozicionog bloka  koji će se suprotstaviti nepoželjnom  režimu. U ovom procesu glavnu ulogu igraju ambasadori zapadnih zemalja koji su  u ulozi svojevrsnog „lepka“ za  često razjedinjenu  opoziciju.

Eksperiment „in vivo”

Prva zemlja koja je bila suočena sa novim oblikom  ratovanja  svakako je  SR Jugoslavija odnosno Srbija. Posle već  pomenute,  a  može se slobodno reći i neuspešne vojne intervencije  NATO pakta na SR Jugoslaviju 1999. godine, odlučeno je da se režim ipak mora oboriti iznutra. Već početkom `90-ih u SR Jugoslaviji  pod uticajem  milijardera Džordža Soroša i njegovog Fonda za otvoreno društvo,  nastaju prve NVO sa jasnim prozapadnim karakterom.  Na  Beogradskom univerzitetu 1998. godine nastaje studentska  grupa  čiji  je cilj borba protiv novog zakona o Univerzitetu nazvana Otpor.

Nakon okončanja NATO agresije na SR Jugoslaviju,  Otpor  počinje sa kampanjom protiv režima Slobodana Miloševića  u  čemu dobija logističku podršku sa Zapada. Štampanje propagandnih plakata i materijala, finansirao je Zapad (SAD i EU). Dodatne javne donacije od američkog kongresa  Otpor je dobio  za fiskalnu 1999. u iznosu od 10 miliona dolara i 31 milion dolara za 2000. godinu. U finansiranju,  ključnu ulogu su imali Stejt department i Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) koji su usmeravali da novac ide preko neprofitnih grupa kao što su Nacionalni fond za demokratiju (NED)  i  Međunarodni republikanski institut (IRI). „Činjenica  je  da su,  između 1997. i 2000, NED i  američka vlada uspeli ono što NATO-u  nije pošlo za rukom  uprkos  37.000 borbenih letova (tokom bombardovanja SRJ) – da svrgnu Miloševića i da promovišu neoliberalnu viziju za Srbiju“, izjavio  je  svojevremeno američki analitičar Majkl Barker.

Zbog zatvorenosti medija,  kao i zbog čuvanja mita o petom  oktobru, ono što se kod nas još uvek popularno naziva  demokratskom  revolucijom, u zemljama kao što su , Kina, Iran i Rusija  ali i nizu drugih zemalja,  izučava se kao model takozvanih  Obojenih revolucija kojima  SAD  i njihovi saveznici ruše i podrivaju  nepodobne režime po svetu. Takozvani nenasilni otpor kao važan deo scenarija tokom  državnog prevrata , osmislili su i razvili čuveni  pukovnik Robert Helvi i  teoretičar Džin Šarp , koji  su ga  prvi put iskoristili  u Srbiji preko organizacije Otpor, čije su aktiviste lično obučavali.

Danas, organizacija Otpor više ne postoji, njeno mesto je zauzela organizacija Kanvas, drugo ime sa istim ciljem i istim čelnim ljudima. Centar organizacije Kanvas je, ni manje ni više nego u Beogradu. Danas se osnivači Kanvasa mogu videti na protestima koje organizuje inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, koja za svoju maskotu ima žutu patku, istu onu, pod kojom se u Brazilu rušio suvereni režim Dilme Rusef.

Da li je u Srbiji moguć još jedan „Obojeni oktobar“,  ili je sadašnji režim spreman da ispunjava sve direktive koje dolaze sa Zapada,  videćemo u narednom periodu. U svakom slučaju, između sadašnje vlasti, sa jedne i „Žute patke“ i Kanvasa sa druge strane, koletaralna šteta, svakako će biti, kao i pre šesnaest godina 5. oktobra, srpski narod.

Autor je član Fonda Svetozar Miletić