Blog

Spomenik u Hirošimi

Vladimir Vukomanović Rastegorac, Beograd

Već dugo želim da jednu izuzetnu pesmu podelim sa prijateljima Novog Polisa. Na nju sam naišao pre nekoliko meseci čitajući izabrane stihove za decu Grigora Viteza, a od ostvarenja želje delila me je, priznajem, prilično glupava misao o nedostatku povoda. Zašto baš sad i zašto baš ta pesma, pitanje je koje sam postavio sebi mnogo puta, istovremeno se podsmevajući takvom rezonovanju: da li je zaista neophodan (i) formalni povod – neka, po mogućstvu „okrugla”, godišnjica da bih o nečemu pisao? Zašto dovoljan razlog ne bi mogla da bude sama potreba za sećanjem ili htenje da se s drugim podeli stih?

Grigor Vitez, pesnik koji je stvarao umnogome pod uticajem Zmajeve poezije, a čiji su pojedini delovi opusa neobično bliski i senzibilitetu Dušana Radovića, u književnoj kritici pesništva za decu obično slovi za pisca dobroćudnog humora i vedrine – njegovo delo u velikoj meri ilustruje tu tvrdnju. Ipak, u stihovima posvećenim japanskoj devojčici Sadako Sasaki pesnik je načinio značajan otklon od dominantnih tonova svoje poezije i zašao u prostore drukčijeg pevanja:

SPOMENIK U HIROŠIMI

 

Djevojčica Sadako Sasaki

Uzdiže bronzane ruke prema nebu.

U rukama drži pticu od zlata.

 

Sunce se rađa: dobar dan, Sadako!

Sunce zalazi: dobru noć, Sadako!

 

Svaki dan uzdižu

Dječje oči da vide Sadako.

Ona pticu dižu visoko.

Pod samo plavo nebo.

 

To je devetsto devedeseta ptica curu

Što ju je napravila od papira.

Još deset ptica curu samo,

Još samo deset ptica curu,

Pa će ih biti tisuću.

A kad ih bude tisuću,

Sadako će sići da se igra

U Vrtu mira u Hirošimi.

 

(Djevojčica Sadako Sasaki vjerovala je: ako napravi od papira tisuću ptica curu – neke vrste ždralova – da će joj, prema staroj japanskoj legendi, donijeti sreću i da će ozdraviti od posljedica zračenja atomske bombe bačene na Hirošimu 1945. Uspjela je napraviti 990 ptica curu i tada je umrla. U Hirošimi joj je podignut spomenik u Parku mira. Za uspomenu na nju djeca u Japanu prave na tisuće ptica od papira kao izraze želja za mirom u svijetu.)

 

Danas, legenda o Sadako prepliće se sa njenim istorijskim likom. Sigurno je sledeće: imala je dve godine kad je Little Boy poklopio njen grad, umrla je deset godina kasnije od posledica zračenja. Po nekim svedočanstvima devojčica je sačinila manje od sedamsto ptica curu, po nekim drugim uspela je da napravi preko hiljadu i četiristo. Broj koji se u pesmi ispisuje, makar i za kratko vreme, ostavlja ishod otvorenim. Pesničko umeće ogleda se, najpre, u odabiru vremenske tačke iz koje počinje govor o Sadako. Naime, stihovi isprva kadriraju spomenik na devojčicu, potom taj spomenik biva pozdravljen od strane personifikovanog sunca i deca u njega upiru pogled, da bi se na kraju pesme pred nama projavili živa nada devojčice u ozdravljenje i kratak doživljeni govor u kojem se reči pesnika i njene misli stapaju.

Besprekorna upotreba slobodnog stiha (koji neopterećen zahtevima metrike i rime prati govorni ritam iskaza) doprinosi utisku neposrednosti; kratka prozna napomena tu je da jasnije istorijski kontekstualizuje pesmu i progovori o simbolici spomenika. Jedna od osnovnih vrednosti ovih komunikativnih stihova svakako je to što oni otelotvoruju umetnički uspeo spoj empatijskog tona i snažnog društvenog angažmana. Taj angažman može da se definiše kao humanistički u najširem smislu i baš zato on je otporan na bilo kakva ideološka razilaženja. Otuda sam ubeđen da je ova naizgled jednostavna pesnička tvorevina sugestivno posvedočila veliki raspon Vitezovog talenta i nesvakidašnju dubinu njegove osećajnosti – upravo oni uspevaju da sudbinu male Sadako učine živim sećanjem jednog jezika i jedne kulture.

A, kad malo bolje razmislim, shvatam da povoda za to sećanje danas ima i više nego što je potrebno – na povode, zapravo, veoma često nailazimo na prvim stranicama ma kojih ozbiljnijih dnevnih novina.

 

 Autor je čitalac Novog Polisa

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)