Blog

"Do poslednjeg"

Marijana Jelisavčić, Perućac-Novi Sad

Kada bi Džordž Orvel na trenutak mogao da se nađe u sadašnjem vremenu, bio bi preneražen činjenicom da se njegova kovanica „Veliki brat“ već godinama unazad[1] koristi da iza sebe okupi čitavu produkciju istoimenog rijaliti programa. Savremenom „Velikom bratu“ zadatak je posmatranje i kontrolisanje onih „odabranih“ koji su, opet, odabrali da svoj život ogole pred kamerama i određeno vreme žive izolovani. Spletkama, svađama, ljubavnim i seksualnim aferama i ostalim marifetlucima, učesnici se trude da budu što zanimljiviji auditorijumu, kako ne bi bili izbačeni iz kuće do samog kraja i kako bi osvojili zavodljivu novčanu sumu. „Veliki brat“ je, prema rečima Radovana Popovića, „serija koja je, iz prevashodno lukrativnih razloga, trebalo da prikaže simulaciju stvarnosti posredstvom precizne rekonstrukcije ambijenta u kome se odigrava životna svakodnevnica o određenom kulturnom kontekstu“. Međutim, neprirodnosti uslova doprinose uplivi „Velikog brata“, montiranog glasa, odnosno produkcije koja nameće tajne zadatke, obaveze i takmičenja među ukućanima i time podstiče nadmetanje i otvara mogućnost sukoba.

„Laka lova“ veliki je podsticaj svima onima kojima kamere, odnosno gubitak privatnosti, tajni zadaci i izazivanje burnih reakcija kod publike, ne predstavljaju ni najmanji problem. Današnji čovek se igra sa terminom i njegovim određenjem koji je u svojoj knjizi 1984 Orvel plasirao kao kritiku društva.

U poslednjih nekoliko decenija, čovek se sve manje opire kamerama. Baya Bangue Namkosse u studiji pod nazivom „Rijaliti“ televizijski format sa posebnim osvrtom na emisiju „Veliki brat“ osim osnovnih nosilaca ovog fenomena (voajerizam, identifikacija, socijalizacija, interaktivnost) navodi zaprepašćujući podatak: „Prema časopisu Economic širom Amerike postavljeno je trideset miliona kamera za nadgledanje, a svaki Britanac može da očekuje da će biti snimljen kamerom u proseku tri stotine puta u jednom danu. Da li bi ovo trebalo da nas plaši? U istom časopisu navodi se da samo nekolicinu ljudi potresa činjenica da su 'nadgledani'“. Naposletku autorka zaključuje da je osnovni ljudski poriv pri gledanju rijaliti emisija – želja za učestvovanjem. Šou programi takve prirode, gledaocima i jesu omogućili da u velikoj meri tu (skrivenu) težnju i ispune – od sms glasova kojima odlučuju koji će „nominovani“ završiti učešće u daljem takmičenju, do live stream programa, koji „pasivnim učesnicima“ omogućuju potpuni nadzor ukućana 24 časa, i to bez cenzure.

Ilustrativan primer posmatranog čoveka, a iz domena književnosti je roman Skrivena kamera Zorana Živkovića. Njegov junak, ubeđen u to da je žrtva skrivene kamere, na početku brine o tome kako će publika oceniti njegove postupke („Vodim računa o tome šta ljudi misle o meni, pa bili oni i potpuni neznanci“), zatim se ponaša u skladu sa tim – želeći da ostavi dojam inteligentnog i zanimljivog „učesnika“ („Pošto sam sada pronikao u njihovu strategiju, valjalo je da razmotrim kako dalje da postupam“), dok se na samom koncu romana on poistovećuje sa onima koji stoje iza imaginarne kamere i razmišlja kako će u dogovoru sa njima, određene delove izostaviti u montaži. Njegovo „ja“ koje pokušava da reši rebus, do kraja junakovog delanja se pretvara u „mi“ („Srećom, bila je to kratka opaska koja će lako moći da se odstrani u montaži“).

Orvelov Vinston Smit (prezime Smit najfrekventnije je prezime na engleskom govornom području, a ime Vinston podseća na marku cigareta, dok je njegov broj 6079 – dakle, on je samo jedinka sa brojem u beskonačnom sistemu) pokušava da se bori protiv vladajućeg režima. Vodeći dnevnik, sakriven od (skoro) svevidećeg telekrana i postera na kojima je upozoren: „VELIKI BRAT TE POSMATRA“, on piše: „Streljaće me baš me briga streljaće me u potiljak baš me briga dole veliki brat uvek streljaju u potiljak baš me briga dole veliki brat“. Kada nađe saputnicu, istomišljenicu u buntovništvu, uradiće sve da podrije moć Partije. Međutim, soba 101 krije opasnosti kao i susreti čarobnjaka sa dementorima u serijalima o Hariju Poteru – postavlja pred čoveka najveće strahove, drugačije za svakog ponaosob. Za Smita su to bili pacovi, Orvelova lična fobija, pred kojom junak posustaje. I kao što dementori iz čarobnjaka isisavaju najlepše uspomene, tako susreti neistomišljenika Partije sa sobom 101 isisavaju iz njih revolucionarne ideje (na isti način deluje praćenje rijaliti programa na gledaoce – oni sve podređuju upornom posmatranju tuđih života, postajući senke zalepljene za ekran). „Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog brata“. Pobeda protiv sistema ne postoji kao opcija. Samo slepo prihvatanje ponuđenog života. Smitova finalna izjava nije poza, niti način da zaustavi vlast koja se obrušila na njega. Uz silu kao sredstvo prihvatanja, on je zaista doživeo preobražaj. Ponovo je bio član dostojan Partije i čovek kome apsolutan nadzor i isprogramiranost života uopšte ne smetaju.

U knjizi koju Smit čita, Teorija i praksa oligarhijskog sistema, autor navodi da je razvoj televizije rezultirao okončavanjem privatnog života. 1948. godine, iste godine kada Orvel objavljuje 1984, Alen Fant producira šou „Skrivena kamera“ na Američkoj nacionalnoj televiziji, koji momentalno doživljava planetaran uspeh. Od njega, preko „Američke porodice“ (emisije koja je kulminirala razvodom učesnika), filma[2] „Trumanov šou“, emisije „Preživeli“, začetaka „Velikog brata“ (inicijano nazvanog „Zlatni kavez“), praksa osmišljavanja novih rijaliti programa svetom se širi kao zaraza. Gledaoci sve više počinju da učestvuju, svoje obaveze podešavajući kako bi mogli neometano da prate određenu emisiju (emisije). Sa druge strane, učesnici postaju sve skandalozniji, kako bi došli do željene zarade. Tako opstaje i proširuje se ovaj lanac televizijske ishrane.

Ultimativni način raspleta rijaliti šoua dao je Goran Skrobonja u priči Do poslednjeg. Kako sam autor navodi, inspiraciju je „našao u pošasti našeg vremena koja se zove 'realiti'“. Zaplet počinje uoči proglašenja pobednika, kada produkcija prekida kontakt sa preostalim učesnicima. Ni njihovi paranoidni ispadi, ni demoliranje Kuće, pa čak ni smrt jednog od junaka ne uspevaju da izazovu reakciju posmatrača. „Ne, nagrada za to sada je bio život – a svi oni ukućani koji su imali tu nesreću da budu izbačeni glasovima gledalaca pre kraja verovatno su likvidirani, pred bezbroj kamera, na radost i zadovoljstvo krvožednih voajera koji traže dostojnu zabavu za svoju TV pretplatu“, domišlja Mladen, trenutak pre nego što će deo po deo odseći, skuvati i pojesti udove jedine preostale takmičarke Tamare. Čak i kada primeti odškrinuta vrata koja vode napolje, on dovršava započeto kako bi postao pobednik emisije simbolično nazvane „Do poslednjeg“: „On je Poslednji, jedini koji je izdržao do kraja, zvezda koju će pamtiti generacije i generacije“. Posmatrajući Kuću razmišlja o rijalitiju koji ga je doveo do preporoda, „spreman za slavu koju je zaslužio“, znajući da će ovaj šou biti najgledaniji od svih ikada napravljenih. Poput Vinstona Smita, Skrobonjin junak se uz pomoć nametnutih uslova menja, ponovo rađa onakav kakvim su ga drugi načinili. Otškrinuta vrata su otvorena prilika za njega i Tamaru, koja je tada, iako potpuno sakata, bila još u životu. Međutim, on ne izneverava ideju „Do poslednjeg“. Od uplašenog učesnika postaje ubica i kanibal i, naposletku, uživa u tom osećaju.

Ostaje pitanje kakav je to svet koji ispred svojih malih ekrana prati agoniju zbunjenih takmičara i njihovo nasilno nestajanje, jednog po jednog? Svet koji, za razliku od Vinstona Smita ima izbor, iako taj izbor mediji sve više sužavaju. Da li smo to mi u budućnosti?

 

Autorka je master student srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

 

[1] Holandska produkcijska kuća „Endemol“ 1999. godine otpočela je maniju „Veliki brat“, koji je do današnjih dana zaživeo u više od 60 zemalja širom sveta.

[2] Reditelji iz ere savremene produkcije sve češće prave filmove koji svet predstavljaju kroz rečenicu Orvelovog junaka Vinstona Smita: „Prošlost je bila mrtva, budućnost nezamisliva“. Divergent, The Giver, In Time, Upside Down, The Hunger Games, samo su neka od filmskih ostvarenja koji svet prikazuju kao sumu unapred određenih pravila ponašanja datih od strane (ne)vidljivih despota, pravila kojih se svi moraju pridržavati. U svakom filmu prošlost je izbrisana i postoji samo u nagoveštajima.

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)