Blog

Drezden, trenutak i Kokoška

Luna Gradinšćak, Subotica

Krajem juna 2009. godine, kod nas je osvanula vest da je Drezden izbrisan sa Uneskove liste svetske kulturne baštine. Na taj način, Nemačka je bila prva zemlja u Evropi, a druga u svetu, koja je izgubila mesto na listi svetske baštine. Razlog za ovaj postupak vrlo je ironičan. Naime, saksonske vlasti odlučile su da izgrade most „u najlepšem delu doline Elbe“ koji bi, prema procenama stručnjaka u Komitetu svetske baštine, pokvario „izuzetnu univerzalnu vrednost“ ovog grada, pa sledi zaključak da  nema razloga da se štiti od zaborava ono što gubi autentičnost. Ovakav bi postupak možda i bio jasan, da nije poznato kakvu kataklizmu doživljava ovaj grad 12. i 13. februara 1945. o čemu je takođe pisano u Politici pre dve godine. Razlog za nanošenje katastrofalne i presudne greške ovom  gradu, nisu rasvetljene do kraja. Što se njegove autentičnosti tiče, ona jeu najmanju ruku diskutabilna, bar od perioda tih nemilih događaja.

Možda bi pitanje kakvu sudbinu kuje savremeni kovač sveta bilo interesantno, međutim, odgovor se sam jednostavno nameće – nikakvu, budući da je Drezden na listu svetske kulturne baštine  primljen širom otvorenih očiju Uneska iste godine kada je taj isti Unesko zažmurio na našu teritoriju – 2004. Ali, pored svih načina da se plamenim jezikom pohotnika što brže zbriše sa lica zemlje kulturna vrednost jednog grada, države i naroda, postoje i oni koji predosete i deluju pre takvog kulutnog pomora, pa ostavljaju neizbirsiv trag jednog vremena zbog čega se pominjani novinski članci mogu smatrati svedočanstvom istorijske istine koja postoji, no „kao i svaka druga istina, zavisi od časnih ljudi i pouzdanih svedoka“, ali isto tako poručuju da „oni koji smatraju da istorija nije važna, greše: nisu važni oni sami, a istorija to nikada ne zaboravlja da im dokaže".

Izuzetno je bitno rastumačiti značaj časnih i pouzdanih izvan moguće ironične konotacije ovih pojmova. U izvesnoj meri, to mogu biti umetnici i njihovo vizionarstvo. Baš tako, vizionarsko, proročansko u njima. Drezdenom se, na taj način, detaljnije bavio austrijski slikar Oskar Kokoška. Reč o njemu obično započinje detinjstvom, koje se u njegovom slučaju vezuje za bečko predgrađe na prelazu iz tradicionalnog urbanog sela ka njegovom nedovoljnom  ukalupljivanju u  grad, kao i za dve devojčice s kojima se igrao na aristokratskom imanju u Beču.

Prema tekstu „O istini, ili pronalaženje nove kutije za boje“ Gorana Jureše, on na scenu stupa u trenutku kada je umetnost „lišena podrške društva,“ pa ona tek treba da prokrči svoj put. Kokoška se divi japanskim drvorezima smatrajući ih najstvarnijim imitatorima stvarnosti. Kod Japanaca uočava umeće hvatanja trenutka, što je vidljivo i u njihovoj poeziji, haiku i tanka. Njihove oči „najbrže se u celoj istoriji slikarstva“, i kroz takvo hvatanje jednog momenta, ukazuje se ceo jedan svet. A iz jednog trenutka može se nazreti onaj daleki naredni. Na taj način, Kokoška pokušava da upravlja kormilom slikarstva. Okušava se u neobičnom stvaranju portreta ljudi dubokim psihološkim uvidom u potretisanog. Slikanje čoveka značilo bi osvetljavanje odraza onoga što se odvija iznutra, u njegovoj glavi. Za razliku od Frojda, koji rečima i eksperimentisanjem  u isto vreme stvara psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, Kokoška problem u ljudskoj psihi imaginacijom izvlači na platno, bez obzira na to da li je on svesno rasvetljen u čoveku ili postoji samo nesvesno. On je kod ljudi uglavnom  boravio bez uključivanja svesnog dela čoveka, budući da portreti nisu dobijali na značaju i često su bili ostavljeni bez novčane naknade za slikara, jer, za razliku od onih Klimtovih, nisu predstavljali ono što kupac očekuje da vidi.

Krajnji izazov i proročki faktor Kokoška načinjava 1910. godine, kada u Švajcarskoj, više prolećnih večeri uzastopno slika uglednog profesora i psihijatra Avgusta Forela u njegovoj kući, ali odmah po završetku slikanja, porodica Forel odbija da primi portret sa obrazloženjem da na toj slici nije Avgust Forel već pre neki „čovek koji je doživeo moždani udar“, i da sličnosti sa njim nema mnogo. Više od godinu dana kasnije, Forel dobija moždani udar i polako počinje da liči na svoj portret.

Neobično, Kokoška će u četiri navrata slikati i – Drezden. U petogodišnjem periodu (1919-1923) beleženja na platnu ovog grada, Drezden će se u njegovim slikama razvijati na način koji bi se iz današnje perspektive uočio kao upozoravajući. Na prvoj slici grad je prikazan skladno, vertikalom spojen, budući da su plava na nebu i u reci odraz kosmičkog i zemaljskog. To se opet može protumačiti i kao harmoničan spoj Logosa, sila i Boga sa onim ko ih na zemlji poštuje.

Ovaj se skladan sled narušava na drugoj slici iz 1921, kada se umeće zelena boja na nebo, što je u neharmoniji sa onim bojama koje na nebu treba da odražavaju zemaljsko. Ono što će uslediti na trećoj slici iz 1922. izjasniće jasno ekspresionističku crtu ovog slikara. To je slutnja, ona što se oseti u vazduhu, da ono što smo imali na prethodnim slikama o Drezdenu sada polako nestaje. Na nebu će se pojaviti crvena ptica (ili avion?) koja uništava kosmičko, pa samim tim i sve vrednosti koje su čoveka podsticale da stvara i čini jedan grad onakvim kakvim on jeste – grad za pamćenje. Plava boja gubi na značaju, a crvena postaje, iako još uvek ne glavna, veoma upadljiva.

U razgovoru sa starijim prijateljem, poslednja slika dala mi je ideju da je presudna baš zbog onoga što se nalazi na nebu umesto crvenila. Sfinga se nadvija nad grad postavljajući pitanje na život i smrt, unapred donoseći sivilo i kosmičkom i zemaljskom, kao i ugašen pepeo pod kojim će Drezden biti zatrpan kao zaboravljena kulturna tekovina. Ovakva neman nalaziće se na još nekim slikama Kokoškinim, pretežno kada je u pitanju oslikavanje grada.

Jedna od njegovih kasnijih slika bila je na nagovor Aksela Špingera, nemačkog novinara i vlasnika medijske kuće koja se nalazila blizu Berlinskog zida. Kokoška je nekoliko puta dolazio na krov zgrade posmatrajući i jedan i drugi Berlin, ali potpuno nemoćan, nesiguran i zabrinut zbog zadatka koji je dobio – da naslika podeljeni Berlin. I sam je naveo da nije bio siguran da može da naslika  Berlin. Kada je to tokom vrelih letnjih dana i učinio, naziv slike vezao je za datum i godinu. Dok Drezden niže slike, prema Kokoškinom umetničko-vizionarskom nahođenju, Berlin kao takav više nema trenutak koji bi se mogao uhvatiti jednim potezom i nadovezati na jedan daleki naredni. On ni nije predstavljen kao pravolinijski zid koji ga deli, već kružno, sa ponorom (prazninom) u sredini. Kokoška s jedne strane zida vidi Evropu, s druge varvarstvo. Na godišnjicu podizanja zida, ovaj slikar će sa krova videti vojnike koji paradiraju u slavu ovog događaja. Šokiran, odlučiće da ipak nešto preduzme, da napravi zapis na platnu kao častan i pouzdan čovek, čuvajući ono što je video još dok je slikao prvu sliku Drezdena.

Ne bi trebalo zaboraviti ni italijanskog slikara iz XVIII stoleća, Bernarda Belota, izvanredno vernog stvarnosti, koji nam je ostavio svedočanstva Drezdena iz svog vremena. On će, baš kao i Kokoška, prikazati ljude u trenutku i pokretu. To je posebno uočljivo u slikama sa desne obale Elbe iz 1748. i 1750. godine.

Iako su u razmaku od dve godine, slike su se u istom trenutku nadovezale, sa istim ljudima koji kao da nastavljaju svoju započetu radnju. Ukoliko ne postoji naznaka o različitim godinama u kojima slike nastaju, stiče se utisak da Beloto gotovo fotografski beleži Drezden na platnu, iz trenutka u trenutak, ostavljajući ljude u pokretu koji su posvećeni onome što u tom momentu rade.

Kokoškina pronicljivost, buntovnost izrođena iz čvrstog verovanja u oslonac vertikale kosmičko-zemaljsko, kao i istrajnost u nepopularnosti i odbacivanju bečlijske publike, odražavale su jačinu njegove vere u sopstvo. Iz toga izlazi duhom snažniji i prisniji nematerijalnim vrednostima, eteričnom poimanju stvari, i uspeva da oseti budućnost koja je jednim delom odraz postupaka sadašnjice. Na taj način, Kokoška jeste izuzetan svedok drezdenske autentičnosti, ali i činjenice da oni koji o njoj treba da brinu nisu pouzdan oslonac. Tako ostaje na nama da to razumemo, a zatim ne dozvolimo sebi da se ubrojimo u one koji poseduju gumicu za brisanje, ne pretvarajući se pritom u one neme posmatrače brisanja, već da našu savest ne zanemarimo i shvatimo da će i posle nas doći oni koji će možda želeti da pamte. Bilo bi lepo ostaviti im častan i pouzdan materijal.

 

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice