Blog

,,Zidova ima dosta"

Dejan Ristić, Beograd

Za naslov ovog osvrta poslužio je duboko promišljeni i životnim iskustvom potvrđeni iskaz iz jednog od svega četiri pisma u Srbiji skoro potpuno zaboravljene dvadesetjednogodišnje Hilde Dajč koja se krajem 1941. godine dobrovoljno prijavila da kao bolničarka ode u logor za Jevreje na beogradskom Starom sajmištu. I dok dnevničke beleške njene nešto mlađe sunarodnice Ane Frank predstavljaju prvorazredno i potresno svedočanstvo Holokausta u Evropi, Srbija zaboravlja Hildu Dajč kao svojevrsnu srpsku Anu Frank, tragično stradalu u Beogradu.

Iako su Hildini zapisi upućenih prijateljicama Nadi i Mirjani samo po obimu skromniji od dnevnika Ane Frank, sadržaj četiri pisma nastalih unutar bodljikave žice na Starom sajmištu nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kao da je bila svesna da ostavlja jedinstveno svedočanstvo patnje u logoru koji se nalazio na svega pola kilometra udaljenosti od centra jedne okupirane evropske prestonice, ova devojka sažela je sve pojavne oblike i suštinu stradanja hiljada naših Jevreja. 

Zidovi o kojima je pisala Hilda postoje i danas. Oni su, složićemo se, jedna od  žalosnih konstanti ljudskih zajednica. Zidovi koje neko drugi postavlja oko nas, kao i oni koje sami  gradimo u odnosu na druge. U slučaju Hilde Dajč i njenih sunarodnika ti zidovi vremenom su se pretvorili u bodljikavu žicu iz koje nije bilo izlaza.

,,Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi", zabeležila je Hilda u poslednjem pismu iz logora upućenom prijateljici Mirjani, ,,i realnost kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite jer biste urlali od bola – pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o jačini duha padaju u vodu pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života, to je njegova najdublja tragedija."

Način konačnog tragičnog ishoda koji je Hilda naslućivala u svojim pismima zavisio je samo od toga da li je u pitanju bilo pojedinačno pogubljenje ili masovna egzekucija korišćenjem posebnih postrojenja. Spasa, nažalost, skoro da nije ni bilo. Hilda Dajč pribrojana je strašnoj brojci od oko šest miliona njenih sunarodnika koji su stradali tokom Drugog svetskog rata.

Kao ni tada, ni danas značajan broj nas ne primećuje zidove koji postoje u savremenom društvu. Nazivamo ih nacijama, religijama, ideologijama, društvenim grupama, porodicama... Stiče se utisak da i u prvim decenijama 21. veka, uprkos napretku znanja, obrazovanju i kulturi, lakše uočavamo ono što nas razlikuje od onoga što nas suštinski povezuje. Da li su i zašto ljudima potrebni ,,zidovi"? Bez dileme ćemo odgovoriti da nisu, ali nas naša prošla i sadašnja stvarnost u tome demantuju. Iako nam nisu potrebni, oni postoje stvarajući od naših pojedinačnih života složen i ponekad bezizlazni lavirint.

U tom lavirintu, svojom željom, hrabro i odlučno našla se mlada Beograđanka Hilda Dajč. Odbijajući da zidovi budu deo njenog života, kao i egzistencije njenih bližnjih, ona je ličnim primerom pokušala da sruši makar neke od njih opredeljujući se da kao bolničarka pomogne svojim zatočenim sunarodnicima kojih je u logoru na Starom sajmištu, prema njenim svedočenjima, tada bilo oko šest hiljada. Dajući redak lični primer ova plemenita devojka pokušavala je da zidove ruši ljubavlju, požrtvovanjem i smelošću. Ona je zidove prepoznala i suprotstavila im se ne čekajući da to neko drugi učini umesto nje.

U naše vreme ti i takvi zidovi i dalje postoje u delimično izmenjenom obliku. Neki od najuočljivijih zidova u savremenoj Evropi jesu oni koje je deo stanovnika Starog kontinenta podigao u odnosu na migrante sa Bliskog i Srednjeg istoka, kao i iz Severne Afrike. Svesni tragičnih razloga zbog kojih su stanovnici nekoliko država, pre svega Sirije, pešice krenuli na više hiljada kilometara dug i neizvestan hod ka Evropi većina nas nije mogla da otrgne pogled od prizora beskrajnih kolona očajnih i unezverenih ljudi okruženih uniformisanim stražama. Te scene odigrale su se u nekoliko centralnoevropskih država u kojima se nešto slično događalo tokom Drugog svetskog rata, ali ovoga puta sa unutrašnjim migrantima – Jevrejima.

Hilda Dajč pripadala je toj vrsti unutrašnjih migranata. Bežeći zajedno sa članovima svoje porodice i brojnim sunarodnicima iz rodne Austrije ona je utočište od nacističkih ,,zidova" pronašla u Jugoslaviji, u Beogradu. Istorija nam, dakle, po ko zna koji put pokazuje da se jednom nenaučene lekcije ponavljaju. Lekcije o imanentnoj potrebi grupe da uspostavlja zidove, težnji i naporu izuzetnih pojedinaca da ih svojim delima i životom ruše. Hilda Dajč pripadala je toj malobrojnoj grupi izuzetnih pojedinaca. Nasuprot nje nalazili su se zločinci, kao i mnogobrojni nemi posmatrači. U tom trouglu (zločinac, žrtva, posmatrač) odigrava se svaka ljudska tragedija, bez obzira da li se radi o pojedinačnoj ili kolektivnoj. Ti posmatrači smo, najčešće, upravo mi.

Ne gradeći zidove, ali i ne pokazujući spremnost da one postojeće demontiramo, na svojevrstan način postajemo svedoci i saučesnici individualnih i masovnih tragedija koje se odigravaju pred našim očima u vidu nasilnih migracija, oružanih sukoba i različitih drugih oblika verbalnog ili fizičkog nasilja. Na našem kontinentu, u našim državama, gradovima, zajednicama (grupama), porodicama… Krajnje je vreme da od nemih i pasivnih posmatrača postanemo aktivni učesnici uspostavljanja boljeg društva i  sveta koji će upravo počivati na bogatstvu u različitostima. Na to nas, konačno, poziva i sama Hilda Dajč u svom poslednjem, četvrtom, pismu kradomice iznetom iz logora i dostavljenog Mirjani neznatno pre nego što je njena prijateljica ubijena u zloglasnoj ,,dušegupki" - pokretnoj gasnoj komori u Beogradu.

,,Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo jednaki u svome kukavičluku, i vi i mi. Dosta!"

 

Autor je istoričar i arhivista iz Beograda