Blog

Sve dublje tonemo u plitko, ali lajkuj brigu na veselje

Nevena Varnica, Novi Sad

Nakon mog prvog bloga u prošloj sezoni, profesorka Ljiljana Pešikan Ljuštanović ostavila je ovaj komentar: "Neposredno me asocirao na razgovor sa mojom sestričinom. Žali se kako ljudi puno govore o kulturi, a kada se pozove u pozorište ili na sajam knjiga (čak i "za džabaka") imaju važnija posla. Ponekad pomislim da svi robujemo jednom obliku pervertirane mitske svesti da smo zaboravili da lepe reči nisu isto što i lepa dela." Razmišljam često o ovome, razmišljam o istraživanjima koje je izneo Nikolas Kar u knjizi Plitko : kako internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo[1] (otuda i ovakav naslov), razmišljam o smrtnim gresima i koji od njih danas dominira, razmišljam o beskonačnom ubrzanju vremena i odnosu prema prošlosti, razmišljam o trgovini, o znanju  i ljudima koji su danas deo svega ovoga.

Proteklih meseci dešavale su mi se neobične stvari upravo u vezi sa navedenim postavkama, koje je pratilo poprilično neraspoloženje, pa nisam htela da mračim i da takvim bojama senčim tekstove i opterećujem sugrađane u Polisu (odgovor svima koji su me pitali kada će novi blog?)

Trgovina je jedna od mojih omiljenih tema i ljudskih delatnosti kojom se bavim, mahom teorijski, uspostavljajući veze sa mnogim pojavama, naizgled, suprotne prirode. "Ako ti nije jasno odakle nešto dolazi i kuda ide, prati tokove novca" staro je pravilo. Trgovina je, nekad, pokretala putovanja, istraživanja, otkrića, promene. Danas pak, jak je osećaj, trgovina pokreće točak unazad i u ljudima izaziva niske strasti (eh, da su samo niske strasti). Pitanje: Pošto košta čovek, je l` mu skupa cena? dominira u međuljudskim odnosima i pitam se, gledajući kako pojedini "kupuju, prodaju, oduzimaju i dodaju" nudeći  nečije dete za svog brata ili tri godine produženog radnog staža za radni odnos troje ljudi, na primer. Na pijaci svakodnevice,  a pritom ne mislim na globalno rasprostranjene oblike trgovine ljudima, oružjem, porno industrije i sl. –  nego na, većini od nas, srećom/nesrećom, bliže oblike cenkanja među prijateljima, komšijama, zdravstvenim radnicima, univerzitetskim profesorima –  gde je sve maksimalno pojeftinjeno i naravno, nema ni Odgovornosti, ni  Dostojanstva.

Ali, da se vratim na početak. Sve je manje reči, sve je manje konkretnih dela. Dominiraju lajkovi i emotikoni. Vraćamo se crtama i rezama jer smo usmenu književnost, idući unazad, već prošli. Zamenjujemo rečenice sintagmama, sintagme jednostavnim, prostim rečima, a reči smajlijima. Letos smo, šale radi, moja veoma draga, nadasve kreativna mlađa koleginica i ja razmenile nekoliko vrlo zabavnih poruka optrilike ove sadržine – Prva: "Sviđa mi se to što si rekla. Smajli koji se jako smeje." Druga: "Nastavićemo da razmišljamo i razgovaramo, vidiš do kakvih ingenioznih zaključaka dolazimo. Sve smajli do smajlija". Jedan drug se, negde u isto vreme, sa suprugom dogovorio da ne šalju jedno drugom sms poruke sa znacima tog tipa a ista, malopre pomenuta pametnica, požalila se kako ostali prijatelji misle da se nešto ljuti ako je poruka bez ijednog smeška.

Sa sviđanjima je, manje više, isto. Slika vredi hiljadu reči, ali se danas računa broj lajkova kojima se ocenjuje jedna slika. A mislim, pritom, da jedan lajk zapravo vredi Nula ičega, iako je subjektivno mišljenje onoga ko broji lajkove na svom zidu naravno dijametralno suprotan, pa   paradoks raste do neslućenih visina. Uočljivo je, takođe, da je broj lajkova obrnuto srazmeran ozbiljnosti teksta (proverili!). Tako je, na primer, na mom fb-u tekst o Emilu Sioranu, preuzet  upravo sa Novog Polisa, imao pet lajkova. Možda šest. Isto koliko i intervju sa Brankom Kukićem koji je govorio o tome kako su svi nezadovoljni, a svi ćute. E, ali zato je jedna moja slika dostigla brojku od preko stotinu sviđarija, iako, najiskrenije, ne mislim da je moje letnje izdanje nekakav ekstra reprezentativan prizor (pretpostavljam da bi smajli ovde odlično pasovao)! Šalu na stranu, nemam nijednu pozersku manekensku sliku u kupaćem kostimu, ali sam 19. jula postavila fotografiju Živojina Mišića. Pretpostavljate već, lajkova manje nego prstiju , istina, na obe ruke. Da ne bude zabune, volim i sama slike dece, prizora sa putovanja, ali i malo "ozbiljniju" sadržinu.

Šta god da se stavi, dalje, uvek računajte na "načelnike svemira" i "svemirsku policiju" koji će se zapitati zašto je ovde zarez, a ovamo su tri tačke; zbog čega ovde srculence, a tamo sunašce? Lajkovi su, sva je prilika, zamenili reči i zamenili su dela, a kako zapravo ne vrede Ništa, to nas upućuje da, uprkos svim mogućnim, zamislivim i nezamislivim tehničkim i tehnološkim dostignućima koja su nam olakšala život, mi zapravo živimo u vremenu kada upravo dominira to Ništa. Ništa delanja, Ništa udubljivanja. "Svega ima, samo treba da se radi" govorila je moja nana, koja je podigla troje dece, dve kuće, iškolovala i pomagala nekoliko članova uže i šire familije. A šta mi danas radimo? Kliknemo lajk ispod nekog teksta, fotografije ili apela i mislimo da smo uradili Nešto. Pročitamo vest, najčešće čitajući u F i zaboravimo je nakon sledećeg sadržaja. A pokušajmo da zamislimo kako masovno, u njihovo vreme da je bilo mogućnosti,  lajkuju Ticijanovu novu nijansu crvene ili Botičelijevu prozračnost i tananost. Smešno je, zar ne?

Pre nekoliko dana pročitala sam tekst o japanskoj metodi protiv lenjosti. Po tom principu, dovoljno je nešto raditi po jedan minut da bi preraslo u naviku, a da se pritom ne stvara otpor. Volim kada se misaoni procesi preklapaju-poklapaju-ukrštaju, jer upravo zagovaram tezu da je Bilo Kakav Oblik Delanja ili Pomoći bolji od Nikakvog. Jedan sapun ili jedan odevni predmet ili jedan dinar pomoći ugroženom sugrađaninu  jedan je sapun, nešto od odeće ili dinar; ali desetoro, pedesetoro, stotinu nas da pruži jedan dinar, jedan sapun, jednu igračku ili jedno ćebe i džemper, to je već Jedan ceo Život. Ali, treba se pokrenuti, uRaditi nešto. Na promociji knjige tekstova o gordosti[2], profesor Dragan Prole rekao je da je danas, prema istraživanjima u Velikoj Britaniji, najdominantniji greh – Lenjost. Moj alter ego – najbolji psihoterapeut amater u gradu –  i dalje misli da je Gordost[3] – jer u sujeti i strahu vidi uzroke svih priblema.

Na kraju, možda da porazmislimo o tome da se sitnim koracima vratimo Sebi. Sebi koji mislimo, govorimo i delamo. Sebi koji ćemo po tome biti isti sa Drugim. Isti na drugačiji – individualan i aktivan način. Jer, grafit jednog beskućnika, koji je "pogodio pravo u cilj" svojom jednostavnošću, istinitošću i ubojitošću, glasi:  ŠTA ZNAČI DA STE SVI DRUGAČIJI OD OSTALIH KAD STE SVI DRUGAČIJI NA ISTI NAČIN.

 

Autorka je docent na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

 

 

[1]Nikolas Kar, Plitko, prevod Ognjen Strpić i Bojan Stojanović, Heliks, Smederevo, 2013.

[2]Gordost, priredili Alpar Lošonc i Dragan Prole, Adresa, Novi Sad, 2014.

[3]Dubrovčanin Dživo Gundulić i uvodni stihovi iz Osmana sami se nameću: ~Ah čijem si se zahvalila,/ tašta ljuska oholasti?/ Sve što više stereš krila, sve ćeš paka niže pasti!~

Dživo Gundulić, Osman, priredio Miroslav Pantić, Srpska književna zadruga, Beograd, 1967, str. 1–2.