Blog

Tesla i demokratija

Mladen Mrdalj, Boston

Pre dve godine, istraživanje udruženja „Istinomer“ je pokazalo nisko poverenje građana u politički sistem. Pre par meseci, slično su zaključila udruženja „Decentralizuj“ i „Izborna reforma“. Tu skoro, reditelj Kokan Mladenović je uzdrmao javnost prizivanjem „krvave“ reprize Petog oktobra. Često slušamo pohvale Putinu i Kini - politici „čvrste ruke“. Poverenje u demokratiju otežava i to što je zagovara Zapad, odakle Srbima često dolaze bol i poniženje. Trebalo bi da nađemo snage da „stanemo na loptu“, uporedimo i promislimo.

Kad pogledamo susede, kukanje je opšte. Ponegde prelazi u desničarski ekstremizam (Mađarska, Hrvatska), pretnje susedima (Albanija), nestabilnost i nasilje (Makedonija i Bosna), dok je tek masovna emigracija usled članstva u EU olakšala stanje u Rumuniji i Bugarskoj (gde je bilo i samospaljivanja). Crnogorski „knjaz“ slavi četvrt veka vladavine uz masovne proteste pod prozorom. Grčka - tragedija. Sa svima njima delimo užasnu korupciju i preživljavanje. Ipak razlika je u tome što pobrojane zemlje jedva opstaju uz svu stranu podršku, dok Srbija jedva opstaje, ali nakon niza godina žestokih udara. Jedina zemlja pod stalnim pritiskom da se odrekne svoje teritorije, građana i imovine na njoj. Pa i u ovoj izbegličkoj krizi se, za sada, pokazuje bolje od drugih.

Da zavisimo od vlasti, odavno bismo doživeli slom javnog poretka. Neverovatna izdržljivost u održavanju unutrašnjeg reda je deo naše kulture, ne genetike. To je kultura u kojoj je prelazak preko zaleđenih Prokletija u Prvom svetskom ratu merna jedinica izdržljivosti. Međutim, nije cilj da merimo koliku muku možemo izdržati, nego kako da je smanjimo. Tu se vraćamo na upotrebnu vrednost demokratije. Pa da napravimo još jedno poređenje. Demokratska i kapitalistička Srbija je u Prvom svetskom ratu razneta po Mediteranu združenim udarom tri sile, nakon tri godine ratovanja. Deo naroda, vojska i kompletna uprava su napustili sopstvenu teritoriju, ali država je preživela. Jedna uprava je primala poštu u Marseju, druga u Tunisu, treća u Solunu. Kraljevina Jugoslavija se mučila na „hrvatskom pitanju” koje je izazvalo „čvrstu ruku“ kralja Aleksandra.  Njegova diktatura je dodatno oslabila našu demokratiju. Ipak, tek je invazija srušila državu. Titova „čvrsta ruka“ komunizma je mnogima u lepom sećanju, ali se njegova država sama srušila. Niko je nije napao spolja. Dakle, Srbiju nije srušio ni gubitak teritorije, kraljevinu je srušio tek spoljni udar, a komunistička Jugoslavija se sama srušila. Zaključak - slabljenje demokratije je slabljenje države.

Prema čuvenom geografu Cvijiću, dinarski imigranti su u Srbiju na guslama doneli kosovski ep, a imigranti sa jugoistoka prilagodljivost i trgovačku okretnost. Uz njih, vojvođanski imigranti su doneli moderne ideje zakonitosti, reda i prosvete. Ova mešavina imigranata (uz druge, poput domaćih Jevreja i doseljenika iz Austro-Ugarske) se sto godina tukla sa Turcima, do konačne pobede 1912. Sto godina su se tukli i između sebe. Kako je vreme odmicalo, sve više su zamenjivali jatagan glasačkim kutijama. Srbija je ceo jedan vek mešala u sebi kosovsku epiku, preduzetničku prilagodljivost i demokratizaciju neprekidnih političkih borbi. U takvu Srbiju su dolazili stranci. Deca imigranta iz Austrije su osnovala „Politiku“ i izginula za Srbiju u Prvom svetskom ratu. I danas prolaze emigranti, a mi ne znamo šta bismo sa njima.

Srbija je 1804-1918 učila kako rade demokratija i kapitalizam. Te lekcije su propustili narodi pod austrijskim i otomanskim feudalizmom. Mi smo ih samo zaboravili. Umesto „Slova“ Bože Grujovića (Vojvođanina, Karađorđevog saborca), koji piše u krvavim danima ustaničke 1805: „gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda“, Pravni fakultet u Beogradu i dan-danas na glavnom ulazu, u mermeru, čuva imena komunističkih aktivista. Umesto filmova o veličanstvenom osvajanju modernosti do 1918, država finansira Paskaljevićev film o Himalajima.

Ne treba nama demokratija, kao što ni Teslina struja nije trebala Zapadu, radi mode, nego radi koristi. Ako Zapadu nije problem koristiti naučna otkrića jednog Srbina, što bi nama bio problem koristiti zapadna otkrića u politici? Utoliko pre što su i tvorci moderne Srbije koristili ta otkrića, sjedinjujući ih sa narodnim razmišljanjima. Šta je drugo srpska poslovica „kadija te tuži, kadija ti sudi“, nego izraz večne ljudske potrebe za poštenim i nezavisnim sudstvom? To je poznato rimsko pravno načelo da „niko ne može biti sudija u svom sporu“ („nemo iudex in causa sua“), koje je temelj uspešnijih političkih uređenja. Teslin konkurent Edison je Teslinom strujom ubijao životinje, kako bi okrenuo narod protiv Tesle. Oni koji danas krive demokratiju i prizivaju „čvrstu ruku“, liče na zlobnog Edisona. Oni brišu sjajna dostignuća srpske predjugoslovenske demokratije, kratkovido nudeći „putinizam“ ili „kineski model“. Demokratija je korisna, ali kad se upotrebljava pametno.

Na drugom mestu sam pisao o većinskom izbornom sistemu kao prvom koraku u borbi protiv korupcije, javašluka i kabadahiluka. Prvi korak će ipak biti kad se podsetimo srpske borbe protiv „čvrste ruke“ orijentalnog despotizma, borbe za ličnu i narodnu slobodu „gdi je dobro uređena vlast pod zakonom“. Junaci te borbe i njihovi ideali moraju zauzeti zasluženo mesto u našoj svakodnevici, obrazovnom sistemu i TV programu.

  

 

Autor je doktorand na univerzitetu Nortistern u Bostonu, SAD